Neobični sportovi za koje sigurno nikada niste čuli

Otkrijte 20 najneobičnijih sportova na svetu! Od trka nojeva do ekstremnog peglanja, šokiraće vas čudni sportovi puni adrenalina, humora i tradicije.

Neobični sportovi su upravo to – neobični. Za njih verovatno niste čuli do sada, bar za veliku većinu. Dok su fudbal, košarka i tenis globalno poznati sportovi, širom sveta postoje discipline koje su daleko neobičnije, a neke od njih čak imaju i svoja svetska prvenstva! Ovi čudni sportovi su uglavnom lokalnog karaktera.

Bilo da su nastale iz tradicije, nesvakidašnjih izazova ili jednostavne zabave, ovi retki i malo poznati sportovi nesumnjivo uvek izazovu znatiželju i fasciniraju ljubitelje neobičnih sportskih aktivnosti.

Balkan Bet je napravio listu od čak 20 neobičnih sportova koji u visokom procentu nisu poznati široj populaciji. Pre toga odigrajte realni tiket dana koji naši eksperti za sportsko klađenje svakodnevno sastavljaju.

Redosled	Sport
1.	Šutiranje golenjače
2.	Ronjenje u blatu
3.	Šahovski boks
4.	Kraljevski karnevalski fudbal
5.	Podvodni hokej
6.	Ajs karting
7.	Polo na slonovima
8.	Ski bajking
9.	Bo-taoshi
10.	Zorbing
11.	Bosabal
12.	Ekstremno peglanje
13.	Gaffelhangen (visenje na vilama)
14.	Trke nojeva
15.	Guranje i koturanje sira
16.	Nošenje žena
17.	Kvidič
18.	Bicikl-bol
19.	Surfovanje pasa
20.	Knaresborough trkanje krevetima

1. Šutiranje golenjače

Jedna od najneobičnijih i najbrutalnijih tradicionalnih disciplina u Engleskoj je šutiranje golenjače (kosti potkolenice), odnosno na engleskom “Shin-kicking”. Ovaj čudan sport star je više od 400 godina.

Ova nesvakidašnja borilačka veština deo je Kotsvold turnira i podrazumeva duel dva takmičara koji se naizmenično udaraju nogom u potkolenicu sve dok jedan od njih ne padne. Ima elemente kik boks pravila zbog tog low roundhouse kick udarca u potkolenicu.

Pravila su jednostavna – pobednik je onaj ko prvi osvoji tri boda, a bodovi se osvajaju svaki put kada protivnik izgubi ravnotežu i padne na tlo.

Iako se na prvi pogled čini kao obična grubost, ovaj sport se u prošlosti smatrao pravim testom snage i izdržljivosti. Koreni sežu još u 17. vek, a bila je jedna od omiljenih disciplina na Cotswold Olimpick igrama koje su trajale od 1612. do sredine 19. veka.

Kada su igre obnovljene 1951, šutiranje golenjače postalo je jedan od ključnih događaja i do danas je hiljade i hiljade ljudi zainteresovano da vidi kako sve to izgleda.

Vremenom je ova veština postala popularna i među rudarima u Kornvolu, gde su je koristili kao deo kornvolskog rvanja, dok su u industrijskim gradovima Lankašira slične borbe bile poznate pod nazivom "clog fighting" ili "purring" i koristile su se za rešavanje sukoba, sve do 1930-ih godina, kada su zvanično zabranjene zbog povezanog klađenja.

A kako sve to izgleda u praksi? Ukratko, borci jedan drugog hvataju za kragnu ili ramena, a cilj je preciznim i snažnim udarcima u golenjaču naterati rivala da odustane ili ga oboriti. Tradicionalno su takmičari nosili bele mantile karakteristične za pastire, dok su danas obavezni da obuju mekšu obuću i ubace seno u nogavice pantalona kako bi smanjili bol.

No, i pored toga što se više ne koriste drvene klompe ili čelični vrhovi na cipelama, da biste uopšte imali šansu da izdržite, morate pretrpeti priličan bol.

Na savremenim turnirima pobeđuje onaj koji osvoji šest od deset rundi, a svaki duel nadgleda sudija, poznat kao "stickler" – on procenjuje da li su udarci ispravni i vodi računa o regularnosti takmičenja.

Medicinske ekipe su uvek prisutne kako bi intervenisale u slučaju ozbiljnijih povreda, što nije retkost s obzirom na prirodu ovog nesvakidašnjeg sporta. Iako se čini kao jednostavan obračun, šutiranje golenjače zahteva spretnost, balans i neverovatnu izdržljivost, a danas ostaje jedna od najneobičnijih tradicija u britanskoj sportskoj kulturi.

2. Ronjenje u blatu

Ronjenje u močvari (Bog snorkelling) je nesvakidašnji sport koji zahteva od takmičara da pređu dužinu od 55 metara kroz blatnjavi kanal ispunjen vodom, koristeći samo peraja kao pogon, bez klasičnih plivačkih pokreta. Ova disciplina potiče iz 1976. i prvi put je organizovana u malom velškom mestu Llanwrtyd Wells, gde se i danas održava Svetsko prvenstvo u ovoj disciplini.

Takmičari su opremljeni disaljkom, maskom za ronjenje i perajima, dok je nošenje ronilačkog odela opciono, ali ga mnogi koriste kako bi se zaštitili od hladne i mutne vode močvare.

Pravila su jednostavna – potrebno je preći stazu koja se sastoji od dva uzastopna prolaza kroz kanal ukupne dužine 110 metara u što kraćem vremenskom roku. Svaka godina donosi sve više entuzijasta koji se okušavaju u ovom izazovu, a oni najbrži obaraju svetske rekorde.

Ženski rekord postavila je Kirsty Johnson 2014. vremenom od 1 minut i 22,56 sekundi, dok je u muškoj konkurenciji najbrži bio Neil Rutter 2018. sa impresivnih 1 minut i 18,81 sekundu.

3. Šahovski boks

Šahovski boks (Chess Boxing) je dokazao da mogu da se iskombinuje dva potpuno različita sveta – intelektualni izazov šaha i fizičku snagu boksa. Ovaj hibridni sport uključuje naizmenične runde ubrzanog šaha i boksa, gde takmičari mogu pobediti na tabli matiranjem protivnika ili u ringu nokautom.

Pored toga, borba se može završiti vremenskom kaznom u šahu ili bodovnim odlukama u slučaju nerešenog ishoda u šahovskom delu. Ova disciplina zahteva ne samo tehničku veštinu i strategijsko razmišljanje, već i izuzetnu mentalnu i fizičku izdržljivost.

Prvi koncept ovog sporta pojavio se u 1979. u kung-fu filmu Mystery of Chessboxing, gde se spominje varijanta kineskog šaha poznata kao xiangqi. Međutim, ideja modernog šahovskog boksa dolazi iz stripa Froid Équateur iz 1992. godine, francuskog umetnika Enkija Bilala, koji je prikazao fiktivno svetsko prvenstvo u ovoj disciplini.

Holandski umetnik Iepe Rubing je 2003. pretočio ideju u realizaciju – organizovao je prvi šahovski boks meč u Berlinu, čime je sport zvanično ušao u istoriju sporta uopšte. Te iste godine, prvi svetski šampionat održan je u Amsterdamu, gde je Rubingh osvojio titulu pobedivši Jean Louisa Veenstru, čime je postao prvi zvanični svetski šampion u šahovskom boksu.

Ovaj sport je posebno popularan u Velikoj Britaniji, Indiji, Rusiji, Francuskoj i Finskoj. U 2005. održano je prvo Evropsko prvenstvo, a godinu dana kasnije u Kelnu su održane kvalifikacije za svetsko prvenstvo pred više od 800 gledalaca.

Frank Stoldt, bivši mirovni čuvar UN-a, pobedio je protivnika odustajanjem u šahu i kasnije osvojio titulu prvaka u poluteškoj kategoriji 2007. godine. Moskva je 2013. bila domaćin prvog svetskog prvenstva organizovanog od strane Chess Boxing Global organizacije, uz rekordnu posećenost i vrhunski nivo borbi.

U šahovskom boksu, meč se sastoji od 11 rundi koje naizmenično prelaze iz šaha u boks, počevši i završavajući partijom šaha. Svaka runda boksa traje tri minuta, dok šahovski segment koristi ubrzanu verziju sa devet minuta ukupnog vremena po igraču.

Igrači se moraju vrhunski prilagoditi iscrpljujućim fizičkim naporima jer su runde veoma zahtevne sa fizičkog aspekta, a onda se momentalno prelazi na mentalni šahovski napor.

Postoje različite težinske kategorije za takmičare, kako u muškoj, tako i u ženskoj konkurenciji. Muškarci su podeljeni na lake (do 70 kg), srednje (do 80 kg), poluteške (do 90 kg) i teške kategorije (preko 90 kg), dok žene imaju slične podele sa nešto nižim granicama težine. Kategorije u boksu ćete generalno bolje razumeti ako već imate predznanje o ovom sportu, a tu su i sjajne kvote na boks.

Da bi se neko kvalifikovao za profesionalni šahovski boks meč, potrebno je imati minimalni Elo rejting u šahu od 1600 i najmanje 50 amaterskih bokserskih mečeva.

Danas postoji nekoliko velikih organizacija koje upravljaju ovim sportom, uključujući Svetsku šahovsku boksersku asocijaciju (WCBA) sa sedištem u Londonu i Svetsku šahovsku boksersku organizaciju (WCBO) sa sedištem u Berlinu.

Ove organizacije koordiniraju globalna takmičenja i rade na daljoj promociji sporta. Neka od najvećih takmičenja uključuju Svetsko prvenstvo u šahovskom boksu, Evropsko prvenstvo i brojne nacionalne turnire, poput onih u Indiji i Rusiji.

Chess Boxing je doživeo ekspanziju tokom 2010-ih godina, sa otvaranjem klubova u Londonu, Moskvi i Los Anđelesu. U 2016. godini tadašnji predsednik FIDE, Kirsan Iljumžinov, javno je izrazio želju da šahovski boks postane olimpijska disciplina.

Inače, 2022. poznati YouTuber Ludwig Ahgren organizovao je Mogul Chessboxing Championship u Los Anđelesu, što je privuklo rekordnih 315.000 gledalaca uživo na platformi YouTube, doprinoseći popularnosti ovog nesvakidašnjeg sporta među mlađom publikom.

neobicni-sportovi-u-prirodi

4. Kraljevski karnevalski fudbal

Kraljevski Šrovtajd fudbal (Royal Shrovetide Football) je tradicionalna i haotična verzija fudbala gde regularna pravila fudbala ne važe. Svake godine se održava u gradu Ešborn u Derbiširu, Engleska. Ovaj nesvakidašnji sportski događaj igra se na Utorak pred Čistu sredu (Shrove Tuesday) i Čistu sredu (Ash Wednesday), a njegovi koreni sežu do 12. veka, iz vremena vladavine Henrija II.

Iako se precizni istorijski zapisi o ovom sportu ne mogu pronaći zbog požara u kancelariji Kraljevskog Šrovtajd komiteta u 19. veku, postoji mnogo teorija o njegovom poreklu, uključujući i onu da je prvobitna "lopta" zapravo bila odrubljena glava kriminalca. Bez obzira na na to šta je tačno, ovaj događaj je danas jedan od najneobičnijih i najstarijih sportskih običaja u Velikoj Britaniji.

Igra se održava na otvorenom prostoru, gde se ceo grad pretvara u improvizovani teren bez klasičnih granica. U meču učestvuju dve ekipe, Up’Ards i Down’Ards, pri čemu su Up’Ards oni koji su rođeni severno od reke Henmor, dok su Down’Ards oni sa južne strane.

Cilj igre nije postizanje golova u protivničkoj mreži, već nošenje lopte do svoje strane grada i udaranje o kamen tri puta, čime se postiže "gol". Loptu, koja je znatno veća od standardne fudbalske lopte i ispunjena plutom kako bi plutala u reci, najčešće ručno izrađuju i oslikavaju lokalni umetnici, a dizajn često reflektuje istoriju i posebne trenutke vezane za turnir.

Sam tok igre podseća na džinovski ragbi skram – lopta se uglavnom prenosi u "zagrljajima" (hugs), gde se desetine, pa čak i stotine igrača okuplja u velikim gomilama, gurajući se ka svojoj strani terena. Lopta se može bacati, šutirati i nositi, ali zbog gužve retko kada zaista biva udarana nogom.

Jedini striktni propisi su da nema korišćenja motornih vozila, da se lopta ne može sakriti u torbu ili kaput, i da su crkve, groblja i memorijalni parkovi zabranjeni za igru. Pored toga, igra mora stati tačno u 22 časa.

Iako izgleda kao nekontrolisani haos, Kraljevski Šrovtajd fudbal nosi sa sobom dugogodišnju tradiciju i vernu zajednicu zaljubljenu u ovaj neobičan sport. Pre utakmice okupljeni učesnici pevaju Auld Lang Syne i God Save the King, nakon čega se lopta "pušta u igru" sa posebnog podijuma u centru grada, često od strane poznate ličnosti ili člana kraljevske porodice.

Počasni gosti koji su "bacali" loptu uključuju i kralja Edvarda VIII 1928. godine, koji je čak u opštoj pometnji raskrvario nos. Istu čast je 2003. imao i tadašnji princ Čarls (sada kralj Čarls III), koji je izbezumljenoj gomili predao loptu sa visoke platforme.

Šrovtajd fudbal se danas smatra jednom od najčudnijih sportskih tradicija na svetu, a grad Ešborn se tokom ta dva dana pretvara u bojno polje na kojem se igra bezbroj manjih bitaka između suprotstavljenih ekipa. Prolaznici koji nisu deo igre često posmatraju sa strane, dok se prodavnice zatvaraju, a izlozi i automobili sklanjaju sa ulica kako bi se izbegla šteta.

Oni koji uspeju da postignu gol dobijaju loptu kao nagradu i često je čuvaju kao trofej u lokalnim pabovima.

5. Podvodni hokej

Podvodni hokej (Underwater hockey) je neobičan sport gde su bitna brzina, strategija i izdržljivost, a igra se na dnu bazena gde se dva tima bore da ubace pločicu u protivnički gol koristeći male hokejaške palice.

To standardna hokej pravila razlikuje od ovih. “Underwater hockey” je poznat i kao "Octopush" u Velikoj Britaniji, osmišljen je 1954. u engleskom Portsmutu od strane Alana Blejka, osnivača kluba Southsea Sub-Aqua. Ideja je nastala kako bi ronioci ostali aktivni tokom hladnih zimskih meseci, ali se ubrzo proširila širom planete.

Danas je podvodni hokej globalno prepoznat sport sa zvaničnim prvenstvima i pravilima koje reguliše Confédération Mondiale des Activités Subaquatiques (CMAS).

Ono što čini ovu igru posebnim izazovom jeste činjenica da igrači ne koriste boce sa kiseonikom već moraju da drže dah dok rone i kontrolišu pločicu. Svaki tim ima po deset članova, ali je istovremeno u igri šestoro, dok se ostali rotiraju sa klupe za izmene.

Igra se u bazenu na dubini od 2 do 4 metra, a cilj je postići gol tako što se pločica, koja je izrađena od olova i obložena plastikom, pomoću male zakrivljene palice ubaci u metalnu konstrukciju na dnu bazena širine tri metra.

U meču nema golmana, pa odbrana zavisi od taktičkog rasporeda igrača, koji mogu koristiti različite formacije poput 3-3, 2-3-1 ili 2-2-2, u zavisnosti od taktike i stila igre.

Uprkos ograničenom kontaktu među igračima, povrede nisu retkost, pa su zaštitne rukavice, maske, peraja, štitnici za uši i kapice obavezna oprema. Sudije, koje se nalaze u vodi, prate igru i signaliziraju prekršaje, poput igranja rukom, opstrukcije ili agresivnog ponašanja. Kazne mogu biti od oduzimanja lopte do privremenog ili trajnog isključenja iz igre.

Prvi svetski šampionat u podvodnom hokeju održan je 1980. u Kanadi, a od tada se ovo takmičenje organizuje na dve godine. Na svetskom nivou dominiraju timovi iz Novog Zelanda, Australije, Francuske i Južne Afrike, dok su poslednjih godina sve aktivniji i timovi iz Azije i Južne Amerike.

Evropsko prvenstvo se održava u suprotnim godinama od svetskog, dok se podvodni hokej 2019. prvi put našao i na programu Jugoitočnoazijskih igara (SEA Games).

Iako nije olimpijski sport, podvodni hokej ima lojalnu bazu igrača i gledalaca, a veliki turniri često imaju podvodne kamere i prenose uživo kako bi publika mogla da prati akciju ispod površine.

6. Ajs karting

Zimska verzija kartinga (Ice karting) održava se na zaleđenim jezerima, barama i snegu. Popularan je u Laponiji i uživaju u njemu i profesionalci i amateri.

Kartinzi imaju specijalne ekseraste gume i jure po zaleđenoj podlozi, gde veština vozača igra veću ulogu od same brzine. Iako led može doneti nepredvidive momente i spektakularne proklizavanja, pravi izazov leži u kontroli vozila i prilagođavanju uslovima staze.

Trka na ledu prati format pravih trka – počinje zagrevanjem, zatim sledi kvalifikaciona vožnja koja određuje startne pozicije za finale. Prvi takmičar koji pređe ciljnu liniju odnosi pobedu!

Vožnja je dostupna svima višim od 150 cm, bez obzira na godine, a vozačka dozvola nije potrebna.

7. Polo na slonovima

Neobični sportovi ne bi mogli da prođu kao tema a da se ne spomene polo na slonovima (Elephant polo). Dok se klasični polo tradicionalno igra na specijalno dresiranim konjima, jedna od njegovih neobičnijih varijanti odvija se na leđima slonova.

Ovaj nesvakidašnji sport prisutan je u Nepalu, Radžastanu u Indiji, Šri Lanki, Tajlandu, a odnedavno i u Engleskoj. Iako su pravila slična klasičnom polu, prilagođena su masivnim “igračima” na četiri noge, zbog čega je teren za polo na slonovima značajno manji od standardnog.

Prvi zapisi o ovoj igri potiču iz grada Meghauli u Nepalu, a tokom XX veka sport je postao omiljen među bogatim i uticajnim slojevima društva, posebno u Indiji. Englezi su ga takođe prepoznali kao zanimljiv spoj tradicije i egzotike, pa su 2008. godine organizovali prvo svetsko prvenstvo u polu na slonovima.

Svaki tim se sastoji od igrača koji upravljaju dugim štapovima, koristeći ih da pogode loptu ka protivničkim vratima. Igrači ne upravljaju sami slonovima, već im pomažu iskusni vodiči poznati kao mahauti, koji slušaju instrukcije jahača i precizno manevrišu ogromnim životinjama.

Ključ igre je strategija – dolazak do lopte bez sudaranja sa protivničkim slonovima i pravilno usmeravanje udarca.

Danas, međunarodna organizacija World Elephant Polo Association (WEPA) okuplja najbolje timove iz Nepala, Tajlanda i drugih zemalja u kojima se sport proširio. Među poznatim šampionima ističe se slon Er Tusker iz Engleske, koji je postao prepoznatljivo ime u ovom jedinstvenom sportu.

8. Ski bajking

Zimski sportovi, pogotovu oni čudni, ne bi mogli da prođu bez priče o vožnji ski bajka (Ski biking) podseća na snoubording, jer se prilikom skretanja prelazi s jedne ivice na drugu, ali uz razliku da se stoji uspravno, a ne postrance. Ključ za održavanje kontrole nalazi se u pravilnom rasporedu težine – naginjanje ka prednjem delu bajka omogućava da prednja skija precizno useče sneg i pokrene okret.

U poređenju sa klasičnim skijanjem, ski bajk je daleko jednostavniji za savladavanje, posebno za početnike. Četiri kontaktne tačke sa snegom daju veću stabilnost, a noge se mogu koristiti za balans, upravljanje i zaustavljanje, što ga čini pristupačnijim od klasičnih skijaških tehnika.

9. Botaōši (Batoši)

Bo-taoshi (Bo-taoshi) je dinamičan i fizički zahtevan timski sport koji se tradicionalno igra u Japanu, posebno na godišnjim sportskim danima i kao deo proslava na Nacionalnoj akademiji odbrane Japana.

Ova igra, koja podseća na borbu za zastavu, uključuje dve ekipe od po 150 igrača, gde se svaka ekipa deli na 75 napadača i 75 branilaca. Cilj igre je jednostavan – oboriti protivnički stub ispod ugla od 30 stepeni u odnosu na tlo.

Branioci počinju postavljeni oko svog stuba, pokušavajući da ga zaštite od napadača koji iz daljine kreću u organizovani juriš. Ključni deo odbrane je igrač na vrhu stuba, poznat kao "rider on top", čiji je zadatak da se što duže održi na vrhu i spreči pad konstrukcije.

Oko njega se nalazi zaštitni krug odbrambenih igrača, dok grupa poznata kao "pole support" drži osnovu stuba i pokušava da održi njegovu stabilnost. Takođe, postoji posebna grupa "killers", čiji je zadatak da ometaju napadače i neutrališu njihove pokušaje da se probiju do stuba.

Sa druge strane, napadači koriste različite taktike kako bi probili odbranu. Neki od njih formiraju "scrum" – snažnu grupu igrača koji koriste vlastita tela kao odskočne daske za one koji pokušavaju da se popnu na stub.

Drugi igrači poznati kao "chargers" jure ka stubu sa ciljem da ga obore udarcima ili sopstvenom težinom.

Utakmica traje dva minuta, a pobednik je ekipa koja prva uspe da obori protivnički stub. Ako nijedna ekipa ne postigne cilj u predviđenom vremenu, meč se ponavlja. Pravila zabranjuju grubo nasilje poput udaranja pesnicama, šutiranja, gušenja i drugih opasnih radnji, a tim koji napravi tri prekršaja automatski gubi meč.

Bo-taoshi je poznat po svom haotičnom i intenzivnom karakteru, a igrači često završavaju sa ogrebotinama i modricama. Ipak, ova igra ostaje jedan od najuzbudljivijih i najneobičnijih sportova u Japanu, spajajući snagu, strategiju i timski rad u jednu jedinstvenu borbu za prevlast nad stubom.

10. Zorbing

Zorbing je nesvakidašnja adrenalinska aktivnost u kojoj osoba ulazi u veliku providnu loptu i kotrlja se niz padinu ili po ravnoj površini. Lopta je napravljena od fleksibilne plastike i sastoji se od unutrašnje i spoljašnje sfere između kojih se nalazi sloj vazduha, koji služi kao amortizer prilikom kretanja.

Iako se najčešće izvodi na blagim padinama, zorbing može biti organizovan i na ravnim terenima, gde vozač ima veću kontrolu nad loptom, a u nekim slučajevima čak i na vodi – pod uslovom da je lopta pravilno naduvana i zapečaćena.

Postoje dve osnovne verzije zorbing lopti: sa pojasom za vezivanje i bez vezivanja. U prvoj opciji, vozač je pričvršćen sigurnosnim pojasevima i najčešće je sam ili u paru. Kod slobodnog zorba, unutrašnja sfera može primiti do tri osobe, koje se tokom kretanja kotrljaju unutar lopte bez fiksiranja.

Ova neobična aktivnost prvi put se komercijalno pojavila na Novom Zelandu 1994. godine, kada je kompanija ZORB Ltd. osmislila i patentirala sferu prilagođenu ljudima. Međutim, slične verzije ove ideje postojale su i ranije – još 1973. godine u Rusiji, a tokom 1980-ih, britanski Dangerous Sports Club eksperimentisao je sa džinovskom loptom prečnika 23 metra, unutar koje su bile montirane stolice.

Danas se zorbing praktikuje širom sveta, uključujući Veliku Britaniju, Australiju, Kanadu, Japan, Tajland i mnoge evropske zemlje. Najduža zorbing staza nalazi se u Australiji i duga je 570 metara. Guinnessova knjiga rekorda beleži i najbržu vožnju, koju je ostvario Keith Kolver sa brzinom od 52 km/h, dok je najduža neprekidna vožnja iznosila 570 metara.

Iako je dizajn lopte napravljen da apsorbuje udarce i minimizira povrede, nije potpuno bez rizika. Manje povrede poput modrica i ogrebotina su česte, ali su zabeleženi i ozbiljniji incidenti, uključujući slučajeve gušenja zbog nedostatka vazduha, kao i fatalne nesreće kada su zorbing lopte izmakle kontroli na nebezbednim terenima.

Najpoznatiji incident dogodio se u Rusiji 2013. kada je zorbing lopta nekontrolisano skliznula niz planinu, udarila u stene i završila na zaleđenom jezeru, pri čemu je jedna osoba poginula.

Uprkos tim incidentima, zorbing ostaje jedna od najuzbudljivijih ekstremnih aktivnosti, pružajući učesnicima jedinstven osećaj slobode i adrenalina dok se kotrljaju unutar gigantske lopte, bilo niz padinu, po vodi ili čak kroz specijalno dizajnirane rampe.

11. Bosabal

Bosabal (Bossaball) je dinamičan timski sport koji kombinuje odbojku, fudbal i gimnastiku, uz jedinstven dodatak – muziku koja pojačava energiju na terenu. Nastao je 2004. godine u Brazilu, a osmislio ga je Belgijanac Filip Ejkmans.

Igra se na naduvanoj podlozi sa trampolinama, što igračima omogućava akrobatske skokove i snažne udarce lopte preko mreže. Naziv "Bosabal" dolazi od reči "bossa", što označava stil i ritam, inspirisan muzičkim pravcem Bossa Nova, poznatim širom sveta.

Pravila igre i način bodovanja

Igraju dva tima od po četiri igrača.
Mreža se prilagođava nivou igre – od početničkog do profesionalnog.
Lopta može biti dodirnuta maksimalno pet puta, ali barem jedan dodir mora biti izveden nogom ili drugim delom tela osim ruku.
1 poen – kada lopta padne na protivnički teren.
3 poena – kada lopta završi u protivničkoj trampolini posle udarca rukom.
5 poena – kada lopta završi u trampolini nakon udarca nogom.
Meč se igra na tri seta do 21 poena, a treći set do 15 poena.

Takmičenja i globalna popularnost

Bosabal se igra u mnogim zemljama, uključujući Brazil, Argentinu, Španiju, Francusku, Belgiju, Nemačku, Italiju, Portugal, Tursku, Katar i Singapur.
Prvo međunarodno takmičenje održano je 2009. godine u Turskoj.
Belgija i Holandija su među najuspešnijim nacijama u ovom sportu.

Muzika i uloga "samba sudija"

"Samba referees" nisu samo sudije, već i animatori meča, koristeći mikrofone, perkusije i DJ setove kako bi podigli atmosferu i angažovali publiku.

Sa rastućim brojem turnira širom sveta, postaje jedan od najzanimljivijih novih sportova današnjice.

12. Ekstremno peglanje

Ekstremno peglanje (Extreme Ironing) je jedinstven sport koji kombinuje adrenalinske aktivnosti sa naizgled svakodnevnim kućnim zadatkom – peglanjem odeće. Učesnici nose pegle i daske za peglanje do ekstremnih lokacija, gde potom peglaju odeću u uslovima koji često deluju apsurdno.

Od strmih planinskih litica, reka i zaleđenih jezera, do urbanih okruženja poput prometnih ulica ili vrhova statua, svaka lokacija dodaje izazov ovoj nesvakidašnjoj disciplini.

Istorija i evolucija sporta

Ekstremno peglanje nastalo je 1997. godine u Lesteru, Engleska, kada je njegov osnivač Fil Šo došao na ideju da spoji svakodnevne obaveze sa sportskim uzbuđenjem.
U 1999. godini, Šo je organizovao globalnu promotivnu turneju, putujući kroz SAD, Novi Zeland, Australiju i Južnu Afriku.
Ubrzo je sport stekao internacionalnu popularnost, a u Nemačkoj 2002. godine održano je prvo Svetsko prvenstvo u ekstremnom peglanju, gde su timovi takmičili u različitim ekstremnim uslovima – peglajući dok vise sa drveta, penju se po stenama ili stoje ispod haube automobila.

Kako funkcioniše takmičenje?

Takmičari se ocenjuju prema tri kriterijuma:

Kvalitet peglanja – što manje nabora na odeći donosi više bodova.
Stil izvođenja – kreativnost u izvođenju poteza.
Izazovnost lokacije – što ekstremnija lokacija, to veći broj bodova.

Osim pojedinačnih takmičenja, postoje i timske discipline gde takmičari sarađuju kako bi izveli najimpresivnije peglanje u nesvakidašnjim uslovima.

Najekstremnije lokacije i podvizi

Planine i litice – takmičari vise sa konopaca dok peglaju.
Podvodno peglanje – ronioci peglaju pod vodom u bazenima, rekama i okeanima.
Ski staze i padobranski skokovi – peglanje tokom skijanja, snowboardinga ili u slobodnom padu.
Prometne ulice i auto-putevi – neki su peglali čak i na sred M1 auto-puta u Londonu kada je bio zatvoren zbog požara.

Podvodno ekstremno peglanje i svetski rekordi

2008. godine, tim od 72 ronioca postavio je rekord u simultanom peglanju pod vodom.
2009. godine, 86 ronioca oborilo je prethodni rekord, peglajući istovremeno u roku od deset minuta.
2011. godine, klub iz Holandije postavio je novi zvanični rekord kada je 173 ronioca učestvovalo u kolektivnom podvodnom peglanju.
2018. godine, Roland Pikoli postavio je rekord peglajući na dubini od 42 metra u bazenu Y-40 u Italiji.

Zanimljivosti i uticaj na pop kulturu

2003. godine, britanska televizija Channel 4 snimila je dokumentarni film Extreme Ironing: Pressing for Victory, koji je predstavio sport široj javnosti.
U 2004. godini, ekstremno peglanje se pojavilo u epizodi britanske serije EastEnders.
Inspirisalo je slične neobične sportove, poput ekstremnog sviranja violončela.

Ekstremno peglanje je postalo globalni fenomen, spajajući humor, avanturu i svakodnevne obaveze u sport koji je istovremeno zabavan i potpuno nepredvidiv. Bilo da se izvodi u vazduhu, na vodi ili pod zemljom, ono ostaje jedan od najneobičnijih načina na koji ljudi testiraju svoje granice – dok pritom obezbeđuju besprekoran izgled svojih košulja!

13. Gaffelhangen (visenje na vilama)

Holandski test snage – pobednik je onaj koji najduže visi držeći se za velike viljuške.

Gaffelhangen, ili "visenje na vilama", jedan je od nesvakidašnjih sportova koji uživa popularnost u određenim delovima Holandije, posebno u južnom Limburgu, gde se i razvio. U pitanju je holandski test snage, a pobednik je onaj koji najduže visi držeći se za velike viljuške.

Pravila su jednostavna – takmičari se kače za vilu pričvršćenu za konstrukciju i pokušavaju da vise što duže, dok poslednji koji ostane okačen postaje pobednik.

Iako deluje neobično, ovaj sport se može uporediti sa popularnim igrama poput visenja na šipkama ili prelaženja "majmunskih šipki", koje su deo mnogih dečjih igrališta i testova fizičke izdržljivosti.

U Limburgu, gaffelhangen se i danas praktikuje kao lokalna tradicija, okupljajući takmičare i publiku u duhu zabave i nadmetanja. Bez obzira na svoju jednostavnost, ovaj sport zahteva snagu ruku, čvrst stisak i mentalnu izdržljivost, jer je ključ pobede sposobnost da se odoli umoru i gravitaciji duže od protivnika.

14. Trke nojeva

Trke nojeva su jedinstvena i uzbudljiva disciplina koja potiče iz Afrike, a kasnije je postala popularna i u Sjedinjenim Američkim Državama. Ove impresivne ptice, koje ne lete, poznate su po svojoj izuzetnoj brzini – mogu dostići do 69 km/h, dok im dužina koraka u punom trku iznosi čak 4,5 metra.

Zbog toga su idealne za takmičenja u kojima ljudi jašu na njima i utrkuju se oko staze, slično kao u konjskim trkama.

Nojevi pripadaju porodici Struthionidae, a najpoznatija vrsta, afrički noj (Struthio camelus), jedna je od najvećih i najbržih ptica na planeti. Imaju duge noge, velike kandže i izuzetno su izdržljive. Osim što su u stanju da dugo trče velikom brzinom, nojevi mogu i snažno udariti nogom, pa ih mnogi smatraju opasnim životinjama, posebno kada se osećaju ugroženo.

Trke nojeva su deo tradicionalnih festivala i događaja širom Afrike, ali su vremenom postale atrakcija i u Americi. SAD su domaćin mnogih trkačkih takmičenja, a tu prvenstveno mislio na Arizonu, Nevadu, Kaliforniju i Kentaki. Neki trkači koriste posebne sedla i uzde kako bi kontrolisali nojeve, dok drugi jednostavno balansiraju na njihovim leđima, što trku čini dodatno izazovnom.

Iako su ove trke nekada bile vrlo popularne, danas se sve više vodi rasprava o etici ovakvih takmičenja. Mnogi nojevi nisu naviknuti na jahanje i mogu se povrediti, zbog čega pojedine organizacije postavljaju ograničenja težine za jahače.

Uprkos tome, trke nojeva i dalje ostaju deo kulturnog nasleđa u mestima gde se tradicionalno održavaju, a njihova kombinacija brzine, nesvakidašnje zabave i adrenalina privlači turiste i ljubitelje ekstremnih sportova iz celog sveta.

15. Guranje i koturanje sira

Jedna od najneobičnijih i najopasnijih tradicionalnih manifestacija u Velikoj Britaniji je Guranje i koturanje sira (Cooper's Hill Cheese-Rolling and Wake), takmičenje koje se svake godine održava na strmoj padini blizu Glostera. Takmičari jure niz brdo dužine 180 metara, pokušavajući da sustignu točak sira Double Gloucester, koji se kotrlja brzinom do 110 km/h. Iako je gotovo nemoguće uhvatiti sir, pobednik je prvi takmičar koji pređe ciljnu liniju na dnu padine – i kao nagradu dobija upravo taj sir.

Istorija i poreklo

Prvi pisani zapisi o ovom događaju datiraju iz 1826. godine, iako se veruje da je tradicija mnogo starija, čak do 600 godina.
Postoje teorije da je nastala kao način očuvanja prava na pašnjake ili kao paganski ritual koji simbolizuje dolazak proleća.
Iako je događaj u više navrata bio otkazan iz bezbednosnih razloga, uključujući i pandemiju 2020–2021, takmičenje se nastavilo održavati, čak i u neformalnoj verziji.

Pravila i tok trke

Sa vrha brda se pušta sir težak 3–4 kg, a takmičari kreću u poteri niz strmu i neravnu padinu.
Zbog ekstremnog nagiba i velike brzine, učesnici često padaju i tumblaju, što trku čini fizički veoma zahtevnom.
Više trka se održava tokom dana, sa posebnim kategorijama za muškarce, žene i posmatrače koji žele da isprobaju svoje sposobnosti.

Opasnost i povrede

Zbog strmine terena i nepredvidivog pada, trka nosi veliki rizik od povreda, uključujući uganuća, prelome i potrese mozga.
Iako je nekada obezbeđivanje događaja bilo organizovano, poslednjih godina nema zvanične medicinske podrške, što dodatno povećava rizik.
U 2023. godini, pobednica ženskog trka Delaney Irving prešla je cilj nesvesna, saznajući za pobedu tek nakon što je došla svesti u medicinskoj šatri.

Međunarodna popularnost i uticaj

Iako je trka tradicionalno britanska, takmičari dolaze iz celog sveta, uključujući Australiju, Belgiju, Japan, SAD i Kanadu.
Ovaj neobičan događaj privukao je pažnju medija i postao deo pop kulture – Netflix je 2020. godine objavio dokumentarac We Are the Champions, a britanski Channel 4 je 2003. snimio film o takmičenju.
Postoji i slična manifestacija u Česteru, gde se sir kotrlja po ravnoj površini kroz prepreke.

16. Nošenje žena

Nošenje žena, poznato i kao Eukonkanto, potiče iz Finske i danas predstavlja jedinstveno takmičenje koje okuplja učesnike iz celog sveta. Muškarci trče određenu udaljenost noseći ženu na ramenima, pri čemu se koriste različite tehnike – od klasičnog vatrogasnog nošenja, gde je žena prebačena preko ramena, do estonskog stila, gde žena visi naglavačke, držeći noge oko vrata partnera.

Ovaj neobičan sport vuče korene iz finske legende o Herku Rosvo-Ronkainenu, poznatom razbojniku iz 19. veka, za kojeg se veruje da je kradljivce trenirao tako što su morali da nose teške terete na leđima. Prema jednoj priči, njegovi ljudi su otimali žene iz susednih sela, noseći ih preko ramena, što je možda inspirisalo ovu takmičarsku tradiciju.

Danas se Svetsko prvenstvo u nošenju žena održava svake godine u mestu Sonkäjarvi u Finskoj, od 1992. godine. Takmičari prelaze stazu dugu 253,5 metara, koja uključuje dve suve i jednu vodenu prepreku duboku jedan metar.

Pravila nalažu da žena koju muškarac nosi mora imati najmanje 49 kilograma, a ako je lakša, mora nositi ranac sa dodatnim opterećenjem. Muškarcima je dozvoljeno da koriste pojas, dok žene moraju nositi zaštitnu kacigu.

Takmičenje nije samo test snage i izdržljivosti, već i odlična zabava – pobednici dobijaju onoliko litara piva koliko njihova partnerka ima kilograma, dok se dodeljuju i nagrade za najbolji kostim, najzabavniji par i najjačeg nosača.

Rekord u ovoj disciplini drži Margo Uusorg iz Estonije, koji je 2000. godine završio trku za neverovatnih 55,5 sekundi. Iako mnogima deluje kao šala, takmičari ga shvataju veoma ozbiljno, a interesovanje za ovaj sport raste iz godine u godinu, sa sve više takmičenja u Sjedinjenim Američkim Državama i širom sveta.

kvidic-sport

17. Kvidič

Sport inspirisan Harry Potter knjigama, gde igrači nose metle i kombinuju ragbi pravila sa elementima dodžbola. Kvidič (Quidditch) je fantastičan sport koji se igra na letećim metlama, a postao je poznat kroz priče o čarobnjačkom svetu.

Svaka ekipa sastoji se od sedam igrača, raspoređenih u različite uloge: gonioce, čuvara, jurišnike i tragača. Cilj igre je postići što više poena ubacivanjem lopti kroz protivničke prstenove, dok se istovremeno izbegavaju prepreke i opasne lopte koje mogu izbaciti igrače iz igre.

Tri gonioca dodaju jedni drugima Kvaful i pokušavaju da ga ubace kroz jedan od tri prstena na protivničkoj strani terena. Svaki pogodak donosi 10 poena. Čuvar leti ispred prstenova i pokušava da spreči protivnički tim da postigne gol. Jurišnici imaju zadatak da koriste batine kako bi usmeravali opasne Blažderke – dve loptice koje lete velikom brzinom i mogu oboriti igrača s metle.

Najvažniji deo igre je potraga za Zlatnom Skrivalicom – sićušnom, krilatom loptom koja je izuzetno brza i teško uočljiva. Tragač je igrač čiji je zadatak da je pronađe i uhvati, što timu donosi 150 poena. Utakmica traje sve dok Skrivalica ne bude uhvaćena, pa može trajati satima, pa čak i danima.

Kao jedan od najuzbudljivijih sportova u čarobnjačkom svetu, kvidič zahteva brzinu, spretnost i odličnu koordinaciju, a mečevi su često puni adrenalina i iznenađujućih obrta.

18. Bicikl-bol

Japanci su poznati po svojoj inovativnosti u tehnologiji, ali su pokazali i kreativnost u svetu sporta. Tako su osmislili neobičan spoj biciklizma i fudbala, sport koji se može nazvati „biciklistički fudbal“ ili „fudbalski biciklizam“.

Ova disciplina se igra u zatvorenim halama na parketu, gde se takmiče timovi od po dva biciklista. Cilj igre je postizanje golova koristeći bicikle, što zahteva izuzetnu spretnost i preciznost. Japanci su posebno vešti u ovoj kombinaciji sportova, koja spaja brzinu, koordinaciju i taktičko razmišljanje.

Ukoliko volite generalno pravila biciklizma, istražite Tour de France pravila.

19. Surfovanje pasa

Surfovanje pasa je jedan od najneobičnijih i najzabavnijih sportova u kojima učestvuju naši četvoronožni prijatelji. Iako deluje kao moderna pojava, prvi psi su uhvatili talase još dvadesetih godina prošlog veka na plažama Kalifornije i Havaja. Ubrzo su postali prava atrakcija, pa su se već tridesetih pojavili u kratkim filmovima, a kasnije i u časopisima poput National Geographica.

Popularnost ovog sporta polako je rasla, a danas postoje čak i zvanična takmičenja širom sveta. Ova disciplina podrazumeva pse koji balansiraju na dasci za surfovanje dok ih talasi nose ka obali, a neki su dresirani da surfaju samostalno, dok drugi to rade u tandemu sa vlasnicima.

Osim klasičnog surfovanja, pojedini psi su naučeni da voze boogie daske, skim daske, pa čak i da učestvuju u vetrosurfingu zajedno sa svojim ljudima. U svetu surfovanja pasa održavaju se razna takmičenja, među kojima su najpoznatija ona u Kaliforniji, Australiji i na Floridi, gde se psi ocenjuju prema stabilnosti na dasci, dužini vožnje i veličini talasa koje uspešno savladaju. Neka od ovih takmičenja, poput "Surf City Surf Dog Competition" i "World Dog Surfing Championships", okupljaju stotine učesnika i privlače veliku pažnju publike.

U Australiji se tokom Noosa festivala surfovanja održava posebno takmičenje u kojem psi i njihovi vlasnici zajedno stoje na dasci za veslanje i bore se za titulu najboljeg tima. Ovaj sport nije samo zabava, već i način da se ojača veza između psa i vlasnika, a poznati australijski dreser Kris De Aboitiz koristi ga kao metod za poboljšanje komunikacije između ljudi i njihovih ljubimaca.

Iako je takmičarski deo posebno uzbudljiv, mnogi vlasnici jednostavno uživaju u zajedničkom provodu sa svojim psima na talasima. Surfovanje pasa odavno nije samo zanimljiv hobi, već globalni fenomen koji iz godine u godinu privlači sve više učesnika i obožavalaca.

20. Knaresborough trkanje krevetima

Retki sportovi koje smo danas pomenuli završavaju se sa sportom po imenu Knaresborough trka kreveta. Ona se održava svake godine od 1966, osim u izuzetnim okolnostima 2020. i 2021. godine. Ovaj bizaran sport predstavlja jedinstven spoj kreativnosti, takmičarskog duha i humanitarnog cilja. Ova neobična manifestacija, koja se tradicionalno organizuje drugog subotnjeg dana u junu, okuplja 90 timova, a svaki sastav čine trkači i jedan putnik na krevetu koji je posebno dekorisan za ovu priliku.

U pitanju je pravi festival boja i maštovitih tema, ali i iscrpljujuća fizička proba za učesnike koji se bore s izazovnim terenom. Stazu dugu 2,4 milje čine različiti pejzaži, od parkova do guste šume klisure Nidd Gorge, uz oštre uspone ka starom zamku u centru grada.

Nakon toga sledi brzi spust niz glavne ulice, preko High Bridge mosta, sve do završnog, najizazovnijeg segmenta – plivanja kroz ledenu reku Nidd u dužini od 30 jardi, gde učesnici zajedno sa krevetima moraju preći vodenu prepreku.

Ova nesvakidašnja trka, koju organizuju volonteri iz udruženja Knaresborough Lions s ciljem prikupljanja sredstava za lokalne humanitarne inicijative, godinama je postala nezaobilazan događaj kako za učesnike, tako i za gledaoce.

Spektakl je toliko popularan da je inspirisao slične manifestacije širom sveta, kombinujući zabavu, atletsku izdržljivost i prikupljanje donacija u jedinstveni događaj koji svake godine oduševljava sve prisutne.

Na kraju ove veoma opširne teme, gde su vam nepoznati sportovi postali iole jasniji, ostaje nam samo da vam predložimo da pročitate još neka pravila sportova koji kod nas nisu toliko zastupljeni ili smo uspešni u sportovima koji nisu popularni kao najveći:

Ukoliko su vam zanimljive naše teme, nastavite da čitate Balkan Bet blog sekciju, gde redovno objavljujemo nov sadržaj.