Istorija sporta - kako i kada je nastao sport?

Istorija sporta počinje još u praistoriji, kada su se tadašnji ljudi kroz fizičku aktivnost, od koje je zavisio opstanak, vremenom usavršavali. Trčali su, skakali, rvali, borili, a sve u cilju lova i preživljavanja.

Kako su se društva razvijala, sportovi su postajali organizovaniji, naročito u drevnim civilizacijama poput Stare Kine, Amerike, Mesopotamije, Egipta, Grčke i Rima. Negde je cilj bila zabava i evociranje velikih bitaka, drugde obuka ratnika, trećima je služilo u svrhu moralnog i religijskog učenja.

U nastavku teksta Balkan Bet online kladionica će vam dati hronološki uvid u istoriju i nastanak sporta, koji su najstariji sportovi, prve antičke Olimpijske igre, pa dalje kroz istoriju do danas.

Pre toga, pogledajte realni tiket dana koji za vas besplatno sastavljamo svakog dana uz ekspertske predloge, i povećajte šanse za dobitak. 

Nastanak sporta u praistoriji i dalji razvoj

 

Država/Regija	Vrsta fizičke aktivnosti	Kako se igralo	Period/Godine
Francuska (Lasko pećine)	Trčanje, rvanje	Piktogrami prikazuju takmičenja u trčanju i rvanju (gornji paleolit)	Pre oko 15.300 g. p.n.e.
Mongolija (Bayankhongor)	Rvanje	Slike prikazuju mečeve u rvanju sa publikom (neolitski period)	Oko 7000 g. p.n.e.
Egipat (Vadi Sura)	Plivanje, gađanje iz luka	Prikazi plivanja i gađanja lukom iz pećinskih slika	Oko 10.000 g. p.n.e.
Japan (praistorija)	Sumo rvanje	Slike prikazuju sport sličan sumo rvanju	Neodređeno (praistorija)
Sumer	Rvanje, borbe sa oružjem, boksački sportovi	Prikazi rvača i borbe sa oružjem, rvanje u Epiku o Gilgamešu	Oko 3000 godina p.n.e.
Babilon	Lov, takmičenja sa dvokolicama	Takmičenja u lovu i trke sa dvokolicama	Oko 2000-1000 godina p.n.e.
Asirija	Plivanje, gađanje lukom, borba rukama, jahanje	Različite borbene aktivnosti, kao što su plivanje i gađanje lukom	Oko 1000 g. p.n.e.
Persija	Trke, lov	Trke i lov, sportovi za razvoj hrabrosti i izdržljivosti	Oko 1000 g. p.n.e.
Kina	Kung-fu	Sistematičan pristup fizičkoj vežbi povezan sa filozofskim učenjima	Od 2700. godine p.n.e.
Indija	Desetoboj	Kombinacija skokova, plivanja i mačevanja	Oko 1000 g. p.n.e.
Egipat	Rvanje, lov, trke bornih kola, bacanje koplja	Razne fizičke aktivnosti, uključujući bacanje koplja i trke bornih kola	Oko 2400 g. p.n.e.
Japan	Trčanje, mačevanje, borbe, Kemari	Fizičko vežbanje povezano sa razvojem samuraja, uključujući trčanje i mačevanje	Oko 1000 g. p.n.e.
Irska	Hurling	Igra sa palicom i loptom, poznata više od 2500 godina	Oko 500. g. p.n.e.
Rim	Harpastum (sličan ragbiju)	Sport sa loptom sličan ragbiju, igrači su pokušavali da zadrže loptu u protivničkoj zoni	Oko 200. g. p.n.e.
Kina	Cuju (sličan fudbalu)	Igra sa loptom koja se slična fudbalu, često se igrala na otvorenom	Oko 500. godine p.n.e.
Persija	Polo (đuđiju)	Igra na konjima sa loptom, cilj je bio da se postigne gol u protivničkoj mreži	Oko 600. godine p.n.e.
Indija	Kho-Kho	Trčanje i dodavanje lopte u trci između timova	Od četvrtog veka p.n.e.

Poreklo i nastanak sporta vidimo još u praistoriji. Piktogrami iz pećina Lasko u Francuskoj prikazuju trčanje i rvanje iz gornjeg paleolita, pre otprilike 15.300 godina. 

Dokazi su i slike na steni iz provincije Bayankhongor u Mongoliji, datiraju iz neolitskog perioda (oko 7000. godine pre nove ere), prikazuju takmičenja u rvanju koje je pratila publika. 

U Egiptu, pećinske slike u Vadi Sura pokazuju veštine plivanja i gađanja iz luka koje su bile praktikovane oko 10.000 godina pre nove ere. 

Takođe, japanske praistorijske slike prikazuju sport sličan sumo-rvanju.

U doba robovlasništva karakterisana je velikim promenama u društvenoj i ekonomskoj strukturi, koje su uticale na razvoj fizičkih aktivnosti. U tom periodu uspon zanatstva i trgovine stvorio je potrebu za specijalizacijom i organizovanim razmenama, što je dovelo do stvaranja novih staleža, uključujući i vojnu elitu. 

Sa pojavom robova, radna snaga je postala besplatna, što je omogućilo robovlasnicima da proširuju svoje teritorije i povećavaju bogatstvo, često kroz ratove. 

Telesno vežbanje u robovlasničkom društvu postalo je klasno usmereno, uglavnom kao priprema za ratne funkcije, očuvanje vlasti i očuvanje postojećih društvenih odnosa. 

Vojnici su morali biti fizički spremni za borbu, a u tom cilju se razvijao vojni odgoj i fizička priprema.

U starim civilizacijama kao što su Sumer, Vavilon, Asirija, Persija, Kina, Indija, Egipat i Japan, sportovi su bili usmereni na obuku ratnika, borbu za teritorijalnu dominaciju, kao i zabavu za vladare i plemstvo. 

Sumerske vojne igre, borbe sa oružjem i razni fizički izazovi postavljali su temelje za razvijanje borbenih veština, dok su u Babilonu lov i takmičenja sa dvokolicama bili popularni. 

Asirci su se bavili plivanjem, gađanjem lukom i strelom, borbom rukama i jahanjem, dok su Persijanci razvijali hrabrost i izdržljivost kroz trke i lov, ali i polo (đuđiju).

U Kini, od 2700. godine p.n.e, razvijen je Kung-fu, sistematičan pristup telesnom vežbanju povezan sa filozofskim i duhovnim učenjima, a budistički manastiri postali su centri za vojnu obuku. 

U Japanu, pod uticajem kineske kulture, telesno vežbanje je postalo ključno za razvoj samuraja, plemićke vojne klase. Trčanje, mačevanje i borbe postali su deo rituala samurajskog obrazovanja, povezani sa religioznim i moralnim učenjima.

Igrao se i kemari. U pitanju je drevna japanska balonska igra koja je u Japan najverovatnije uvezena iz Kine u 7. veku. Tokom 13. veka, postala je popularna među plemstvom i carevima, koji su učestvovali u formalnim igrama poznatim kao hare no marikai. 

Igra se igrala na specijalno pripremljenim terenima oivičenim drvećem, a cilj je bio da lopta, napravljena od jelenje kože, ne padne na tlo. Učestvovalo je osam igrača, koji su se fokusirali na tri elementa igre: umešnost, strategiju i poštovanje pravila.

Kemari je postao važan deo japanske kulture sve do Meidži restauracije, kada je, uz proces modernizacije, polako nestao.

A kada već pričamo o kemari i Japanu, pročitajte zanimljivu biografiju Kazujoši Miure, najstarijeg aktivnog fudbalera.

Sport i fizičko vežbanje u robovlasničkom društvu stoga nisu bili samo sredstvo fizičke spreme, već su imali duboke društvene, političke i kulturne funkcije, oblikujući tok istorije kroz veći deo drevnog sveta.

Tako je počela istorija sporta.

Kho-kho – drevni sport Indije

Kho-kho je tradicionalni sport poreklom iz Indije, koji datira iz najmanje četvrtog veka p.n.e. Ovo je jedan od najpopularnijih sportova u južnoj Aziji, odmah nakon kabadija, a igra se na pravougaonoj površini sa centralnim delom koji povezuje dve štake na krajevima terena. 

Igrači se dele u dve ekipe, a cilj je da se dodirnu protivnički igrači, dok oni pokušavaju da izbegnu dodir.

U igri učestvuju dve ekipe, od kojih svaka ima devet igrača. Osam igrača iz napadajuće ekipe sedi u centralnoj liniji, dok tri odbrambena igrača trče po terenu i pokušavaju da izbegnu dodir sa napadačem. 

Napadači mogu da dodirnu protivničke igrače i time ih eliminišu iz igre, dok se boduje svaki dodir. Dodirnuti igrači napuštaju teren.

Napadač može da menja pravac ili strane terena, ali samo uz pomoć svog saigrača, koji mora da ga dodirne, uzvikne "Kho" i preuzme njegovu poziciju.

Igra traje u ciklusima od po devet minuta, pri čemu ekipa ima dva pokušaja da postigne bodove i dva pokušaja da se brani. Tim koji sakupi više bodova na kraju igre pobeđuje. 

Osim što je popularan među školske dece, kho-kho se igra i kao takmičarski sport u mnogim zemljama, posebno u Indiji, ali i u drugim regionima sa velikim južnoazijskim dijasporama, kao što su Južna Afrika i Velika Britanija.

Ime sporta dolazi od maratskog izraza "kho-kho", što je zvučna imenička onomatopeja koja opisuje zvuk koji igrači prave tokom igre. Postoji verovanje da je slična verzija kho-khoa, poznata kao "Rathera", igrana na bojištima sa kolima, u drevnim vremenima.

Moderna verzija ovog sporta uspostavljena je 1914. godine, kada su pravila i struktura standardizovana zahvaljujući Deccan Gymkhana klubu iz Pune. Prvo pravilo o kho-kho sportu napisao je Bal Gangadhar Tilak. 1936. godine, tokom Olimpijskih igara u Berlinu, kho-kho je bio prikazan kao demonstrativni sport zajedno sa drugim tradicionalnim indijskim igrama.

Danas je kho-kho medaljski sport na Južnoazijskim igrama, a prvi put je uvršten u takmičenje 2016. godine. 

Takođe se igra na velikim takmičenjima poput "Khelo India" i Nacionalnih igara Indije, a raste popularnost sporta, zahvaljujući njegovoj jednostavnosti i pristupačnosti. 

U Indiji, 2022. godine, pokrenut je Ultimate Kho Kho, prvi fransizni ligaški turnir za ovaj sport, koji se održava svake godine. Takođe, planira se da kho-kho postane deo Azijskih igara i Olimpijade 2036. godine.

U prošlim vremenima, kho-kho se igrao na blatom prekrivenim terenima, ali se sada, posebno u profesionalnim uslovima, igra na podlogama od matiranih površina. Ova promena zahteva veću energiju tokom trčanja, dok su povrede postale češće. 

Pravila su se tokom vremena menjala, a tereni su prošireni, dodate su štake na krajevima terena, dok su se dimenzije terena i drugi aspekti igre standardizovali.

U 2022. godini, završeno je prvo izdanje Ultimate Kho Kho lige, dok se Nacionalni šampionat kho-kho za muškarce, žene i juniore održava svake godine pod pokroviteljstvom Kho Kho federacije Indije. 

Očekuje se da će ovaj sport nastaviti da raste i širi se širom sveta, zahvaljujući velikom interesovanju i podršci zajednice.

Rimske trke dvokolica

Rimske trke dvokolica su bile najplaćeniji sport u istoriji, a najbogatiji sportista svih vremena bio je Gajus Appuleius Diocles, tadašnji vozač dvokolica i prava zvezda starog Rima u sportskom smislu. 

Iako su moderni sportisti poput Lebrona Jamesa zaradili ogromne sume, Diocles je tokom svoje karijere sakupio bogatstvo od 35.863.120 sestercija, što bi danas iznosilo oko 15 milijardi dolara. 

To je, primera radi, skoro 8 puta više od bivšeg tenisera Jona Cirijaka, koji je prvi na listi zarada tenisera svih vremena.

Ovaj iznos daleko prevazilazi zaradu koju imaju najplaćeniji sportisti današnjice, uključujući najplaćenije fudbalere, najbogatije fudbalere na svetu i najskuplji fudbaleri na svetu.

Neverovatan podatak kada je istorija sporta u pitanju!

Trke dvokolica bile su popularne u Rimu barem od 6. veka pre nove ere, a najpoznatiji centar tih trka bio je Circus Maximus, stadion koji je mogao da primi više od 200.000 gledalaca. 

Vozači dvokolica, često robovi ili ljudi iz siromašnih slojeva društva, imali su priliku da steknu bogatstvo i slobodu, ukoliko su bili uspešni. Najbolji među njima, poput Dioclesa, postajali su vrlo poznati i bogati.

Postojala su četiri trkačka tima: Plavi, Crveni, Beli i Zeleni, svaki sa specifičnim bojama inspirisanim godišnjim dobima. Timovi su obično imali do tri dvokolice u trci, a vozači su mogli da pređu iz tima u tim, što je bilo česta praksa. 

U trkama su obično učestvovala četiri konja (četveropreg), ali postojali su i dvopregi, tropregi, pa čak i šesto i sedmopregi. U poslednjim dvema zarada je bila ogromna.

Gajus Appuleius Diocles je bio najbolji vozač dvokolica u starom Rimu, specijalizovan za trku sa šest i sedam konja. Njegova karijera trajala je 24 godine, tokom kojih je postao bogat i slavan. 

Počeo je u Belom timu, zatim prešao u Zeleni, a na kraju je završio svoju karijeru u Crvenom timu. Diocles je bio selektivan u izboru trka i fokusirao se na one sa najvećim nagradama, što mu je omogućilo da postigne impresivne rezultate.

Iako nije imao najviše pobeda, sa 1462 trke koje je osvojio, njegova ukupna zarada bila je pet puta veća od zarade najplaćenijih guvernera tog vremena, što je bilo dovoljno da obezbedi ishranu za grad Rim tokom cele godine. 

Ovaj sport je bio ekstremno opasan i mnogi vozači su umrli mladi, ali Diocles je uspeo da preživi sve opasnosti i umro je mirno u malom italijanskom gradu Praeneste.

Harpastum – rimski sport sa loptom

Harpastum je bila popularna balonska igra u Rimskom carstvu, poznata i kao "mala balonska igra". Lopta koja se koristila u ovoj igri bila je manja i tvrđa od ostalih rimskih lopti poput follisa ili paganice, slična veličinom i čvrstoćom lopti za softbol, a bila je punjena perjem. 

Sam naziv harpastum potiče od grčke reči ἁρπαστόν (harpaston), što znači "ono što je oteto", jer se lopta često brzo otima i prebacuje između igrača.

Igra harpastum je najverovatnije bila rimizovana verzija dve grčke igre: phaininda ili episkyros. 

Igrači su morali da zadrže loptu na svojoj strani terena što je duže moguće, koristeći brzinu, agilnost i fizičku snagu. Iako su detaljna pravila igre ostala nepoznata, opisi iz antičkih izvora sugerišu da je harpastum bio vrlo agresivan sport, u kojem su igrači često završavali na tlu. 

U nekim slučajevima, posmatrači su čak bili povređeni tokom igre, kao što je bio slučaj u Staroj Grčkoj kada je jedan posmatrač slomio nogu.

U srednjem veku, harpastum je inspirisao obnovu slične igre u Italiji, poznate kao calcio storico fiorentino, koja se i danas igra.

Pisani izvori o harpastumu uključuju dela iz različitih perioda. Atenej u svom delu opisuje harpastum kao igru koja zahteva mnogo truda i napora, uz fizičko naprezanje koje izaziva umor. 

On citira Antifanesa koji opisuje kako igrači, prolazeći kroz igru, često padaju, "sklanjajući loptu", dok se sve vreme čuju uzvici "Previše daleko", "Pored njega", "Na tlu". 

Galen, u svom delu O vežbama s malim loptama, harpastum opisuje kao sport koji angažuje celo telo, mnogo je korisniji od hrvanja ili trčanja jer zahteva snalažljivost i strategiju, a može se igrati u različitim intenzitetima.

Piso, u stihu, hvali igračke sposobnosti u vraćanju lopte i kontroli lopte koja pada na tlo, što izaziva veliko divljenje publike. Julius Pollux spominje harpastum kao igru koja se temelji na veštini prebacivanja lopte iznenadnim pokretima, dok Sidonije Apolinaris opisuje igru u kojoj se igrač često nalazi u napetim situacijama, padajući, ali nastavljajući da se bori za loptu.

Na osnovu ovih opisa, može se zaključiti da je harpastum sličan savremenom ragbiju, jer je cilj bio zadržati loptu na svojoj polovini terena i sprečiti protivnički tim da je preuzme. Igrači su se trudili da ne dozvole da lopta pređe liniju, dok su pokušavali da je prebace na suprotnu stranu.

Ostaci igre harpastum zabeleženi su i u nekim rimskim spomenicima. 

Na primer, u hrvatskom gradu Sinju pronađen je rimski nadgrobni spomenik sa prikazom dečaka koji drži harpastum loptu u rukama. Lopta na ovom spomeniku ima šesto- i petougaone oblike, koji podsećaju na moderne fudbalske lopte.

Stari sumerski period 

Razni prikazi rvača pronađeni su na kamenim pločama sumerske civilizacije. Na jednoj ploči, iz oko 3000. godine pre Hrista, prikazana su tri para rvača. 

Na bronzanoj figurici iz Khafadžija u Iraku, datiranoj oko 2600. godine pre nove ere, prikazana su dva figura u rvačkom zahvatu. Ova figurica se smatra jednim od najranijih prikaza sporta i nalazi se u Nacionalnom muzeju Iraka. 

Arheološki nalazi takođe ukazuju na postojanje boksa (iz koga je milenijumima kasnije nastao i kik boks) u drevnom Sumeru. U "Epiku o Gilgamešu" se prvi put spominje sport u istorijskom kontekstu, kada Gilgameš učestvuje u nekoj vrsti rvačkog takmičenja sa Enkiduu. 

Sumerijski kralj Šulgi (oko 21. veka pre nove ere) hvali se svojim sportskim sposobnostima u svojim pesmama "Samohvalisanja Šulgija".

Poktapok – Najstariji timski sport u istoriji

Poktapok je jedan od najranijih poznatih timskih sportova, a njegova istorija seže u vreme pre Nove ere. Ova drevna igra poreklom iz Meksičkog zaliva, a njen razvoj povezujemo sa civilizacijama Olmeka, Maja i Asteka. 

Poznata je i pod imenom "mezoamerička igra loptom", dok je majanski naziv "poktapok" bio specifičan za ovu igru koja je imala duboko ukorenjeno kulturno i ritualno značenje.

Prvi tragovi poktapoka pojavljuju se oko 1500. godine pre Nove ere, u regionu Meksičkog zaliva, gde su Olmeci izmislili ovu igru. Kroz vreme su je razvili Maje, a kasnije je popularizovana od strane Asteka. 

Zanimljivo je da su u ovoj oblasti, gde se od davnina proizvodio lateks, pronađeni brojni tragovi ove igre – lopte su otkrivene u ruševinama hramova i grobnicama, što ukazuje na ritualnu ulogu koju je poktapok imao u drevnim civilizacijama.

Lopte koje su korišćene u igri poktapok pravile su se od gume, koja je dobijana mešanjem lateksa iz kaučukovog drveta i soka biljke ladolež. Lopta je bila prilično teška, sa težinom od 4 do 5 kilograma i prečnikom od oko 30 centimetara. Zanimljivo je da su pronađene lopte sa ljudskim lobanjama unutar gume, što ukazuje na povezanost igre sa ritualnim žrtvovanjem.

Poktapok nije bio samo fizička aktivnost; igra je imala duboko ukorenjeno simboličko i ritualno značenje. Igrališta su bila smeštena na strateškim mestima, često blizu vladarskih rezidencija, što je dodatno potvrdilo njegov status u društvenoj hijerarhiji. Ovaj sport nije bio dostupan svima – za Olmeke je bio simbol prestiža, a samo bogati su mogli sebi priuštiti luksuz da učestvuju u njemu.

Najveća poznata igrališta za poktapok bila su monumentalnih dimenzija, a jedno od najvećih očuvanih nalazi se u Čičen Ici, gde teren ima dužinu od 185 metara i širinu od 68 metara. 

Ova igrališta nisu samo bila sportska mesta, već su bila i centri socijalnih i političkih događanja.

Za Maje, poktapok je bio više od igre – to je bila borba između ljudi i vladara podzemnog sveta. Maje su igru koristile u mnogim prigodama, uključujući ratne pripreme, diplomatske pregovore, rešavanje sukoba sa susednim plemenima, pa čak i za proricanje budućnosti. 

Zanimljiv detalj iz njihove verzije igre je i postavljanje golova na visini do 6 metara, što je predstavljalo dodatnu simboliku borbe između svetova.

U verziji igre koja se igrala među Maje, ratni zarobljenici su često bili primorani da učestvuju u ovom ritualu, a gubitnici su bili žrtvovani bogovima. 

Poktapok se tako postepeno transformisao u sveobuhvatan društveni, kulturni i politički fenomen, povezujući fizičku aktivnost sa životom i smrću, političkim i religijskim pitanjima, čime je stekao status koji je odražavao značaj u svakodnevnom životu drevnih civilizacija.

Sport u Starom Egiptu

Sport i igre u Egiptu bili su neodvojivi deo svakodnevnog života, daleko od predrasuda o Egipćanima kao narodu opsednutom smrću. Iako su verovali u zagrobni život, stari Egipćani su cenili život na zemlji, a sport i igre bili su sredstvo za postizanje zdravlja, fizičke kondicije i duhovne ravnoteže. 

Veoma su cenili fizičku aktivnost jer su smatrali da ona doprinosi zdravlju i priprema pojedinca za zagrobni život.

Egipatske slike i natpisi sa grobnica prikazuju decu koja se igraju na otvorenom, u poljima i pored Nila, često golišava i aktivna. 

Igra i sport nisu bili rezervisani samo za bogate ili plemiće; svi slojevi društva učestvovali su u fizičkim aktivnostima, od rvanja i veslanja do bacanja koplja. 

Fizička priprema bila je posebno važna za buduće vladare i vođe, koji su morali biti odlični u atletici, kao što su trčanje, skakanje, plivanje i rvanje, sve u cilju jačanja izdržljivosti i sposobnosti za vođenje armija.

Među najpopularnijim sportovima bili su ribolov, veslanje, boks, rvanje, gimnastika i hokej na travi. Streličarstvo je bilo vrlo cenjeno, a vešti streličari poput Amenhotepa II i Ramzesa II bili su poznati po svojim vojnim podvizima i fizičkoj izdržljivosti. 

Sport nije bio samo fizička aktivnost, već i duhovna; često je bio povezan s verskim obredima i slavljenjem pobeda, pri čemu su bogovi, poput Horusa, bili prisutni kao zaštitnici i učesnici trijumfa.

Egipćani su se bavili raznim vrstama igara. Popularne su bile igre na vodi, kao što su veslanje i plivanje, te rvanje i bacanje koplja. 

Deca su imala svoje igračke, koje su se razlikovale prema spolu, s dečacima koji su se bavili sportovima kao što su boks, rvanje i hokej na travi, dok su devojčice preferirale žongliranje, gimnastiku i ples. 

Igračke su bile izrađene od prirodnih materijala poput gline, drveta i tkanine i često su imale edukativnu ili simboličku vrednost. Na primer, lutke su bile izrađene od tkanine napunjene travom ili senom, a dečaci su imali figurice sportista i vojnika.

Osim fizičkih sportova, Egipćani su uživali u igrama na tabli, među kojima je najpoznatija bila "Senet". 

Ova igra, koja je simbolizovala putovanje kroz život i zagrobni svet, bila je vrlo popularna i često se nalazila u grobnicama i umetničkim delima. 

Pored Seneta, postojale su i druge igre na tabli, poput "Mehen" (Igra zmija), koje su se igrale na okruglim pločama sa simboličnim figurama lavova i lavica.

Stari Egipćani su stvorili bogat svet sportova i igara, koji su bili duboko povezani s njihovim verovanjima, obrazovanjem i svakodnevnim životom, čineći ih ne samo zabavnim, već i simboličnim aspektima njihovih društvenih i religijskih uverenja.

Antičke olimpijske igre u Staroj Grčkoj

U Grčkoj, sport je postao institucionalizovan i formalan. Prvi Olimpijski igara su se održale 776. pre Hrista u Olimpiji, i trajale su do 393. godine nove ere. 

Počele su kao takmičenja u trčanju, ali su se postepeno proširila i na druge discipline, uključujući boks, rvanje, pankration (smeša borilačkih veština), trke kočijama, skakanje u dalj, bacanje koplja i diskusa. 

U to vreme, organizovane su i druge igre poput Istmijskih, Nemejskih i Pitijskih igara, koje su zajedno sa Olimpijadom činile Panhelenske igre. U staroj Grčkoj, sport nije bio samo zabava, već i način da se pokaže plemićki status. 

Takmičenja su često bila deo pogrebnih igara, kao što su one koje je organizovao Ahil za Patrokla u "Ilijadi".

Chuyu – drevna kineska igra

Chuyu je drevna kineska igra koja datira od pre više od 2300 god. i smatra se prvim dokumentovanim oblikom fudbala. 

Igra se zasniva na tome da igrači, kao i u modernom fudbalu (iz koga se kasnije razvio futsal), mogu dodirivati loptu bilo kojim delom tela, osim rukama i šakama. Cilj je da se lopta pogne u centar kroz otvor, bez da dodirne tlo, što podseća na današnji način igre sa "hackey-sack" loptom.

Prvi pomen čuđu u istorijskim izvorima datira još iz vremena Vojnih država, gde je opisana kao fizičko vežbanje vojnika. Tokom Han dinastije, cuju je postao popularan i van vojske, šireći se među plemstvom i vladarskim dvorovima. 

Car Wu Di je bio veliki obožavalac ove igre. U to vreme su ustanovljena pravila, a cuju mečevi su se održavali u carskim dvorovima, gde su postavljani specijalni tereni sa šest polumesečnih golova na svakom kraju.

Tokom Tang dinastije, cuju je doživeo veliki napredak, kada je lopta zamenjena vazdušnom loptom sa dvostrukim slojem, a postavljene su dve vrste golova. 

Grad Chang'an, prestonica dinastije Tang, bila je preplavljena terenom za cuju, uključujući i dvorišta velikih palata. U to vreme, cuju timovi su često formirali vojnici carskih trupa. 

Takođe, i ženski timovi su se razvijali, dok je ova igra postala popularna među učenjacima, pa je čak postojala tradicija da se neiskusni dvorani izgovore na račun fudbalskog neuspeha, postajući zapisničari.

Za vreme Song dinastije, cuju je postao sport svih slojeva društva. Profesionali igrači su bili vrlo cenjeni i neki su zarađivali svoj život nastupima pred vladarima i aristokratijom, dok su drugi bili civili koji su se time bavili komercijalno. U ovom periodu, na terenu se postavljao samo jedan gol.

Cuđu je imao veliki uticaj na razvoj sličnih igara u Japanu, kao što je kemari, koja se i danas igra na specijalnim priredbama. Igra se širela putem Svilenog puta, naročito u vreme dinastije Tang, kada je stvorena vazdušna lopta koja je zamenila prethodnu loptu punjenu perjem. 

Nažalost, cuju je počeo da opada u Ming dinastiji, kada je zanemaren i postepeno je nestao, iako je bio vitalan deo kineske sportske tradicije tokom prethodnih vekova.

Sport u srednjem veku

U srednjem veku, celokupna sela su se takmičila u grubim, ponekad nasilnim, igrama sa loptom, poznatim kao Šrovejd fudbal u Engleskoj i kaid u Irskoj. 

Calcio Fiorentino, igra koja je nastala u Firenci, bila je miks sportova – mačevanja i jahanja. U Velikoj Britaniji, konjički sportovi, kao što je trka konja, bili su omiljeni među višim društvenim klasama. 

Iako su takmičenja bila popularna, srednjovekovni sportovi su često bili povezani sa ratnim treningom, kao što su viteški turniri, koji su pružali veštine potrebne za bojišta. Međutim, tokom vremena, ti sportovi su postali više zabavni nego praktični.

Tokom feudalizma sportske aktivnosti su bile u značajnoj meri vezane za društvenu hijerarhiju. Feudalizam je bio društveni sistem u kojem su dominirali feudalci, dok su seljaci bili potčinjeni kmetovi. U tom periodu, fizički odgoj i sport su bili pomalo zanemareni, a često su se smatrali grešnim od strane Crkve, koja je promovisala asketski život i duhovne vrline.

Međutim, nasuprot negativnom stavu Crkve prema sportu, feudalna aristokratija je razvila vlastite oblike telesnog odrastanja, prvenstveno u svrhu vojne spremnosti. Vitezi su se pripremali za borbe i ratove kroz razne fizičke aktivnosti, uključujući jahanje, mačevanje i gađanje lukom i strelom.

Viteški turniri su bili najpopularniji oblik sportskih manifestacija u srednjem veku, a borbe su se često održavale kao deo venčanja, krunisanja ili drugih značajnih događaja. 

Takmičari su se borili u teškim oklopima, koristeći koplja i mačeve, dok su se veštine jahanja i borbe smatrale neizostavnim delom viteške naobrazbe.

U istočnim zemljama, poput Vizantijskog carstva, vitezovi su imali lakšu opremu i borbe su se sprovodile u različitim disciplinama, uključujući hrvanje i borbu mačevima. 

Lov na divlje životinje, poput medveda i jelena, bio je također popularan i smatran je važnim delom sportskog života feudalne elite.

Feudalni sistem je usmjerio razvoj sporta prema vojnim veštinama, dok su niže klase, kao što su seljaci i zanatlije, bile prisiljene učestvovati u vojničkim vežbama kako bi se mogle zaštititi od pljačkaških bandi.

U ovom društvenom okruženju, sport je bio oblik društvenog statusa i pripreme za rat, dok su zabavne i rekreativne aktivnosti, poput plesa i igara loptom, bile popularne među nižim slojevima.

Sport u novom veku

U periodu renesanse, sport je postao više rekreativan, a manje vezan za vojnu obuku. Tokom ovog perioda edukatori i medicinski stručnjaci su promovisali sport zbog njegovih fizičkih i psiholoških koristi. 

Postojala je sve veća regulacija sportova, koji su se sve više formalizovali. U to vreme, sportovi kao što su konjičke trke, lov, borbe petlova i tenis postali su popularni, a klubovi i udruženja sve češći. 

Ove promene su ubrzo prenesene u Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku, čime je sport dobio globalni karakter.

Neki istoričari – najpoznatiji među njima Bernard Lewis – tvrde da su timski sportovi kakve danas poznajemo uglavnom izum zapadne kulture. Britanski premijer John Major bio je još eksplicitniji 1995. godine:

„Mi smo izmislili većinu velikih sportova na svetu... Britanija 19. veka bila je kolevka revolucije u slobodnom vremenu, jednako značajne kao poljoprivredna i industrijska revolucija koje smo pokrenuli u prethodnom veku.“

Tradicionalni timski sportovi se prepoznaju kao proizvodi Britanije, a kasnije su se proširili širom britanske imperije. 

Evropski kolonijalizam pomogao je širenju određenih igara širom sveta, posebno kriketa (koji nije direktno povezan sa bejzbolom), fudbala u različitim oblicima, kuglanja u raznim varijantama, stonih sportova (kao što su snooker, karambol i bilijar), hokeja i njegovih derivata, jahanja, tenisa, kao i mnogih zimskih sportova. 

Moderne Olimpijske igre, koje su prvobitno dominirale u Evropi, takođe su osigurale standardizaciju sportova, posebno u evropskom, naročito britanskom pravcu, kada su pravila za slične igre širom sveta spojena.

Bez obzira na poreklo igara, Industrijska revolucija i masovna proizvodnja doneli su povećanu slobodno vreme, što je omogućilo više vremena za bavljenje igranjem, posmatranjem i klađenjem na sportove, kao i smanjenje elitizma i veću dostupnost sportova različitih vrsta. 

Sa pojavom masovnih medija i globalne komunikacije, profesionalizam je postao sveprisutniji u sportu, što je dodatno doprinosilo popularnosti sportova uopšte.

Pobednici su dobijali sve veće nagrade, a sa njima rastu i razni pokušaji prevara. 

Neki od najčešćih načina varanja danas uključuju upotrebu supstanci za poboljšanje performansi, to jest doping u sportu, kao što su steroidi. 

Upotreba ovih droga je oduvek bila osporavana, ali su u novijoj istoriji osnovane agencije koje nadgledaju profesionalne sportiste i osiguravaju fer igru.

Kriket – najpopularniji engleski sport XVII veka

U Engleskoj, specifično u vezi sa kriketom, pisac John Leech je svojevremeno objasnio ulogu puritanske moći, Engleskog građanskog rata i obnavljanja monarhije. 

Tako je 1642. godine "Dugi parlament" zabranio pozorišta koja su bila na meti puritanskih kritika. Iako je slična akcija preduzeta protiv nekih sportova, nije jasno da li je kriket bio zabranjen, osim što su igrači morali da poštuju Subotu. 

Godine 1660. obnova monarhije u Engleskoj odmah je dovela do ponovnog otvaranja pozorišta, pa su svi sankcije koje su puritanci nametnuli na kriket takođe bile ukinute.

Politički, društveni i ekonomski uslovi u posleratnom periodu popularizovali su igre na sreću, što je bilo toliko značajno da je 1664. godine bio potreban zakon o kockanju. Sigurno je da su kriket, trke konja i boks (danas su popularni i druge borilačke veštine poput MMA) bili finansirani od igara na sreću. 

Leech navodi da je bio običaj mecena kriketa, od kojih su svi voleli igre na sreću (pogotovu igre sa kartama), da formiraju jake timove tokom 18. veka kako bi zastupali njihove interese. 

Prvi „jaki timovi“ nastali su oko 1660. godine i to označava evoluciju kriketa sa standarda sela na standard okruga, što je bio početak profesionalnog timskog sporta. Godina 1660. je označila i početak profesionalnog timskog sporta.

Britanska imperija i postkolonijalni sportovi

Uticaj britanskih sportova i njihovih kodifikovanih pravila počeo je da se širi svetom krajem 19. i početkom 20. veka, posebno u slučaju fudbala. Mnogi veliki timovi širom sveta i danas pokazuju britanske korene u svojim nazivima, kao što su A.C. Milan u Italiji, Grêmio Foot-Ball Porto Alegrense u Brazilu i Athletic Bilbao u Španiji. 

Kriket je postao popularan u mnogim zemljama tadašnje Britanske imperije, kao što su Australija, Južna Afrika, Indija i Pakistan, i ostao je popularan u okviru i van današnjeg Commonwealth-a. 

Oživljavanje modernih Olimpijskih igara od strane Barona Pjera de Kubernena takođe je bilo snažno pod uticajem amaterske etike engleskih javnih škola.

Britanci su igrali ključnu ulogu u definisanju amaterizma, profesionalizma, sistema takmičenja i koncepta fer pleja. 

Neki sportovi koji su nastali u Engleskoj, proširili su se u druge zemlje i onda izgubili popularnost u Engleskoj, dok su ostali aktivno igrani u drugim zemljama, a jedan od najočiglednijih primera je bandy sport (bendi) koji je danas popularan u Finskoj, Kazahstanu, Norveškoj, Rusiji i Švedskoj.

Naravno, ne može se pričati o modernom sportu u Engleskoj, a da se ne pomenu i fudbalski klubovi iz Londona, ali i Fantasy premier liga.

Bilo kako bilo, evropski moral i stavovi prema imperijama bili su usađeni u strukturu sportova. Ideje o „socijalnoj disciplini“ i „lojalnosti“ bile su ključne za evropsku etiketu, koja je kasnije prešla u sportsku etiketu. 

Takođe, ideje o „strpljivom i metodičnom treningu“ bile su primenjene kako bi vojnici postali jači, a sportisti bolji. Širenje ovih ideja kroz proces difuzije pomoglo je povezivanju ovih koncepata i oblikovalo vrednosti sportova kakve poznajemo danas.

U 18. veku, pod uticajem filantropa, telesni odgoj postaje važniji i sistematičniji, a prve organizovane škole i zavodi za fizičko zdravlje otvaraju se u Nemačkoj. Filantropi su organizovali tzv. "filantropijume", škole koje su podučavale fizičke aktivnosti, uz naglasak na zdravlje, moralnost i praktične veštine. 

U toj tradiciji je osnovan prvi veliki institut za fizički razvoj u Dessauu 1774. godine, a kasnije su slični zavodi osnivali i drugi evropski gradovi.

Nacionalni sistemi i moderni sport danas

S početkom 19. veka, sport je postao i nacionalni fenomen, a razni evropski narodi razvili su specifične sisteme fizičkog vaspitanja.

Takvi nacionalni gimnastički sistemi, poput nemačkog turnerstva, švedskog zdravstvenog vežbanja, engleskog sporta i francuskog sistema, odražavali su specifične političke, ekonomske i društvene okolnosti. 

Ovi sistemi nisu samo služili za fizičko zdravlje, već su postali alat za formiranje nacionalne svesti, moralnog odgoja i vojne pripreme.

U zemljama poput Nemačke, fizički odgoj postaje važan za pripremu naroda za rat. Na sličan način, u Francuskoj revolucija donosi novu energiju u pogledu fizičkog odgoja, povezujući sport s političkim ciljevima. 

Fizička aktivnost je postala sredstvo za jačanje zdravlja nacije, podizanje moralnog duha mladih, i pripremu za vojne i društvene zadatke.

Danas je sport deo globalne kulture, a klubovi na najprofesionalnijem nivou nego ikada ranije. Zato je i kladionica uživo poslednjih godina postala toliko atraktivan način zabave – u realnom vremenu možete donositi odluke na osnovu trenutnog rezultata.

U tom smislu, istražite profitabilne kazino strategije, kao i vodič za igre uživo pre nego što se odlučite za najbolje igre uživo. Za to je potrebno samo da se registrujete.