Bivši treneri i igrači FK Partizan - ko su legende Partizana

Bivši treneri i igrači FK partizan koji su ujedno i legende Partizana ostavili su poseban trag u drugom najvećem klubu Srbije. Svi znamo da su tu Bobek, Mijatović, Ilić. I svako je na svoj način, u svoje vreme, izgradio respektabilno ime. 

 

Mi smo, prema našem mišljenju, a na osnovu statistike, opšte poznatih priča sastavili dva spiska. Uvrstili smo na njih 9 trenera Partizana, kao i 15 igrača Partizana, posebnih u svakom smislu.

 

Fudbal, koji spada u najteže sportove na svetu, danas je ubedljivo najpopularniji. Prate ga milioni gledalaca širom sveta. Ali uvek je zanimljivo polemisati ko su najbolji srpski fudbaleri koji su igrali za Partizan. Neki su bili, verovali ili ne, relativno blizu da postanu osvajači Zlatne lopte. Neki su ostvarili i najveće transfere u srpskog fudbalu.

 

Ko su treneri koji su vodili crno-bele to velikih uspeha? Ko su čuvene “Partizanove bebe”? Ko su “Matekalove bebe”? 

 

Saznaćemo u nastavku teksta ko su legende FK Partizan, koji inače, iako bogate istorije, nije najstariji fudbalski klub u Srbiji. Pre toga odigrajte tiket dana koji svakodnevno tim eksperata Balkan Bet online kladionice sastavlja za vas. 

 

Naravno, pogledajte i sjajne fudbalske kvote kod nas, a za sve kojima je lajv varijanta omiljena, klađenje uživo je dobra opcija. A za napredne poznavaoce klađenja, tu su i sjajni sistemski tiketi.

Bivši veliki treneri Partizana u fudbalu 

Ime i prezime	Period vođenja Partizana
Aleksandar Stanojević	2010–2012; 2020–2022; 2024.
Miroslav Đukić	2007; 2017–2018.
Marko Nikolić	2013–2015; 2016–2017.
Ivan Golac	1989–1990.
Abdulah Gegić	1965–1966.
Florijan Matekalo	1956; 1963–1964; 1978–1979.
Aleksandar Tomašević	1954–1955.
Ileš Špic	1946–1955; 1958–1960.
Miloš Milutinović	1982–1984.

Bivši veliki treneri FK Partizan kroz istoriju dugu osam decenija vodili su “Parni valjak” u raznim periodima. Kada je cilj bila titula šampiona Evrope, ali i kada su apetiti bili neuporedivo manji. 

 

Neki su se preorijentisali na omladinsku školu i stvarali su igrači. Drugi su trenirali najveće talente na jugoslovenskom prostoru.

 

Ovo je 9 najvećih trenerskih imena u istoriji crno-belih.

Aleksandar Stanojević (2010–2012; 2020–2022; 2024)

Aleksandar Stanojević vodio je Partizan u tri navrata i ostavio jedan od najdubljih trenerskih tragova u modernoj eri. 

 

Prvi mandat počeo je 2010. i odmah ušao u istoriju – postao je prvi srpski trener koji je uveo Partizan u grupnu fazu Lige šampiona (mislimo na format koji se zamenio Kup šampiona, ali ne mešati ovo sa novim formatom Lige šampiona koji je startovao od sezone 2024/25), eliminacijom Pjunika, Helsinkija i Anderlehta. 

 

S obzirom na loše stanje srpskog fudbala tih godina, to se maltene merilo sa uspehom Zvezdine generacije iz Barija.

 

U tom periodu dominirao je u večitim derbijima – pet pobeda u šest susreta sa Zvezdom. Drugi mandat (2020–2022) doneo je ulazak u Ligu konferencije i najbolju jesenju polusezonu u istoriji Superlige – 19 pobeda, 2 remija, gol-razlika 57:6. Iako nije osvojio trofej, tim je ostavio u Evropi i na vrhu domaće tabele. 

 

Treći mandat trajao je svega nekoliko meseci 2024. godine, a završen je posle ubedljivog poraza od Zvezde (0:4) u 174. derbiju. U zbiru, Stanojević je sa Partizanom osvojio dve titule i jedan kup, sa jasnim stilom igre i kontinuitetom rezultata na domaćoj sceni.

Miroslav Đukić (2007; 2017–2018)

Miroslav Đukić je vodio je Partizan u dva mandata:

• 2007.
• i 2017/18

U prvom mandatu pravio je lepe rezultate u Evropi, a imao je dobar učinak i u državnim okvirima. Doveo je ekipu do jesenje titule u sezoni 2007/08, uključujući prvu pobedu nad Zvezdom u gostima posle 11 godina. Ostavku je podneo u decembru kako bi preuzeo nacionalni tim Srbije. 

Drugi mandat započeo je u junu 2017. i odmah uveo tim u grupnu fazu Lige Evrope, preko Budućnosti i Videotona, a kasnije i do evropskog proleća – što je Partizanu pošlo za rukom prvi put posle 13 godina. Tim je eliminisan u šesnaestini finala od Viktorije Plzenj. 

U domaćim okvirima nije uspeo da osvoji titulu, ali je 2018. doneo trofej u Kupu Srbije. U sezoni 2018/19. brzo je smenjen, iako je prošao dva kola kvalifikacija za Ligu Evrope. Đukićev rad u Partizanu obeležen je organizovanom igrom, solidnim evropskim rezultatima i kontinuitetom osvajanja domaćih kupova.

Marko Nikolić (2013–2015; 2016–2017)

Vodio je Partizan u dva mandata i osvojio jednu duplu krunu, uz evropski kontinuitet i seriju bez poraza koja se pamti. U prvom mandatu preuzeo je tim krajem 2013. i uveo Partizan u grupnu fazu Lige Evrope, ali je eliminisan iz borbe za titulu. Iako je sezonu 2014/15. vodio tim do prvog mesta i polufinala kupa, smenjen je u martu 2015. uprkos tome što je bio lider na tabeli. 

U avgustu 2016. se vratio i posle lošeg starta pokrenuo niz od 37 utakmica bez poraza (33 pobede), osvojivši titulu i Kup u sezoni 2016/17. Napustio je klupu po sopstvenoj želji na kraju sezone, u trenutku najveće dominacije tima. 

Nikolić je u Partizanu poznat kao taktički stabilan trener koji je donosio rezultate i pod pritiskom. Nakon Partizana, imao je uspešne epizode u Videotonu, gde je uzeo titulu, i Lokomotivi iz Moskve, sa kojom je osvojio Kup Rusije. 

Od 2024. je trener CSKA Moskva i uspešno vodi “Armejce” u novim pohodima na velike rezultate. U isto vreme Dejan Stanković, inače treći na listi najvećih transfera u srpskom fudbalu kao igrač, uspešno rukovodi trenerskom palicom u Spartaku iz Moskve..

Ivan Golac (1989–1990)

Predvodio je Partizan jednu sezonu i ostao upamćen po ofanzivnom, otvorenom fudbalu i evropskim spektaklima koje je njegov tim pravio. Preuzeo je ekipu nakon odlaska Mome Vukotića i odmah uneo drugačiju filozofiju igre – „na gol više“. 

 

U sezoni 1989/90, Partizan je eliminisao Seltik i Groningen u nezaboravnim dvomečima sa ukupno 21 postignutim golom, ali je zaustavljen od Dinamo Bukurešta. U domaćem prvenstvu i kupu vodio je tim kroz seriju mečeva prepunih preokreta, uključujući legendarni triler protiv Osijeka (6:4) i pobedu nad Dinamom (3:2) u kupu. 

 

Iako nije osvojio trofej sa Partizanom, ostavio je upečatljiv trag stilom koji je približio publiku timu. Kasnije je postao prvi stranac koji je osvojio FA Kup Škotske – sa Dundee Unitedom 1994, pobedivši u finalu moćni Rendžers. 

 

Golac je Partizanu dao ofanzivno lice u vremenu kada to nije bio standard i ostao upamćen po utakmicama koje se i danas prepričavaju.

Abdulah Gegić (1965–1966)

Finale Kupa evropskih šampiona 1966. prva je asocijacija na pomen imena ovog Novopazarca, koji je ulaskom u finale ostvario najveći uspeh u istoriji crno-belih. U toj sezoni eliminisao je Nant, Verder, Spartu iz Praga i Mančester junajted, a u finalu u Briselu Partizan je poražen od Real Madrida 2:1. 

“Otišao sam onako inkognito, smestio se u predgrađu Mančestera i kasnije otišao na utakmicu. Video sam strašan presing koji su oni prvi počeli da koriste u fudbalu. Odmah mi je bilo jasno da će mi trebati dva tima za susrete sa Junajtedom. Jedan kreativan da napravimo dobar rezultat u Beogradu i nešto potpuno drugo za gostovanje da sačuvamo taj kapital. Mislim da sam ih dobro istražio“, prisećao se docnije Abdulah svoje “tajne misije” na Ostrvu.

Gegić je bio arhitekta generacije poznate kao „Partizanove bebe“, tima koji je ušao u legendu i promenio tok jugoslovenskog klupskog fudbala. Njegov rad karakterisala je sistematičnost, disciplina i jasno razvijena filozofija igre, a ujedno je bio i jedan od prvih domaćih trenera koji se profilisao kao „trener-pedagog“. 

“Tata je dugo godina bio najmlađi trener koji je vodio neku ekipu u finalu. Tek 2003. godine najmlađi trener postao je Žoze Murinjo predvodeći Porto u finalu sa 40 godina”, rekao je za “Kurir” Brisel Gegić, sin Abdulaha koji je dobio ime po gradu gde se igralo čuveno finale KEŠ-a.

Kasnije je izgradio veliku karijeru u Turskoj, gde je bio selektor, klupski trener i savetnik Fudbalskog saveza. U Jugoslaviji je vodio još Trepču, Bor, Radnički iz Niša i Sarajevo u dva navrata. Gegićev trenerski rad ostaje vezan za Partizanovu istorijsku sezonu 1965/66 i prvu jugoslovensku ekipu u finalu Kupa šampiona.

Florijan Matekalo (1956; 1963–1964; 1978–1979)

Florijan Matekalo je bio trener koji je radom u omladinskoj školi oblikovao generaciju koja je Partizan odvela do naslova vicešampiona Evrope. U tri navrata sedeo je na klupi prvog tima, a najveći uspeh ostvario je 1957. osvajanjem Kupa Jugoslavije. U sezoni 1978/79. ponovo je stigao do finala, ali je Partizan poražen od Rijeke. 

Mnogo veći trag ostavio je u tišini, van reflektora – kao tvorac „Matekalovih beba“, među kojima su bili Šoškić, Jusufi, Vasović i Kovačević. Bio je trener koji je godinama strpljivo radio s mladima, oblikovao igrače, učio ih osnovama igre i pripremao ih za najveću scenu. 

Njegov uticaj bio je vidljiv i u timu koji je 1966. igrao finale Kupa šampiona. Posle Partizana radio je u Egiptu i Libiji, ali ga je domaća publika najviše pamtila kao čoveka koji je stajao iza uspešnih generacija crno-belih. U Partizanu je proveo skoro dve decenije kao trener i pedagog. Do kraja života živeo je povučeno u Beogradu.

Aleksandar Tomašević (1954–1955)

Kratko je vodio Partizan, ali je u tadašnjem trenutku bio važna figura u razvoju stručnog rada. Pre dolaska u Humsku imao je ozbiljnu trenersku reputaciju – već je osvojio titulu sa Hajdukom 1951. i vodio više klubova širom Jugoslavije, uključujući Crvenu zvezdu, Vardar i Željezničar. 

U Partizan je stigao kao iskusno ime i nastojao da uvede red i taktičku disciplinu u ekipu koja je tada tražila svoj identitet. Iako nije ostavio trofejni trag, važio je za sistematičnog trenera, sa jasnim autoritetom i dobrom organizacijom igre. Bio je deo perioda tranzicije u kojem se tim oporavljao i pravio osnove za kasnije uspehe. 

Njegov doprinos Partizanu nije bio dug, ali se uklopio u širu sliku razvoja stručnog kadra pedesetih godina. Van Partizana, Tomašević je ostavio dublji trag u domaćem fudbalu, sa brojnim klupskim angažmanima i osvajanjem trofeja. Bio je trener koji je znao kako da gradi timove i podiže ih iz nižih rangova, što je pokazao i sa Radničkim iz Beograda.

Ilješ Špic (1946–1955; 1958–1960)

Bio je prvi veliki trener Partizana i čovek koji je postavio temelje klupske igre u posleratnom periodu. Na klupu je seo 1946. i odmah doneo prvu šampionsku titulu u istoriji kluba, a zatim i Kup Jugoslavije. U narednih desetak godina, sa povremenim prekidima, vodio je tim kroz najintenzivniji razvojni period – osvojio je ukupno dve titule (1947, 1949) i tri kupa (1947, 1952, 1954), učvrstivši Partizan kao stabilan trofejni tim. 

Bio je trener sa evropskim iskustvom i jasnom fudbalskom filozofijom, strog, taktički potkovan i pedantan, što se prenelo na generacije koje su igrale za njega. U vreme dok je sedeo na klupi, formirane su neke od najvažnijih struktura, a Partizan je pod njegovim vođstvom stekao reputaciju ozbiljnog i organizovanog tima. 

Nakon kraće pauze, vratio se krajem pedesetih i još jednom preuzeo ekipu, a potom osvojio i Kup Jugoslavije sa Vardarom 1961. Preminuo je odmah nakon utakmice Vardara, u svlačionici, ostavivši za sobom status trenerske legende koja je Partizan vodila u njegovim ključnim, formativnim godinama.

Miloš Milutinović (1982–1984)

Vodio je Partizan u ključnom momentu i osvojio šampionsku titulu u sezoni 1982/83, prvu posle šest godina pauze. Na klupu je seo sa ogromnim autoritetom stečenim kroz igračku karijeru, a tim pod njegovim vođstvom igrao je direktan, efikasan fudbal. Te sezone formirao je snažan kostur ekipe i vratio Partizan na vrh domaćeg fudbala. 

Milutinović je bio trener koji je znao kako se pobeđuje – čvrsto, ali i sa idejom. Osim titule, Partizan je pod njim bio stabilan i u derbijima i u trci za trofeje. Pre toga je kao trener napravio uspehe sa Proleterom iz Zrenjanina i Velježom, sa kojim je uzeo Kup Jugoslavije. 

Bio je i selektor reprezentacije Jugoslavije između 1984. i 1985. Iako je njegov trenerski mandat u Humskoj bio relativno kratak, titula iz 1983. ostaje njegov najvredniji trag u Partizanu.

Inače, imao je zapaženu igračku karijeru. Na prvoj Ligi šampiona bio je najbolji strelac takmičenja. Davao je golove Sportingu, Real Madridu i drugima.

Bivši veliki igrači Partizana u fudbalu

Ime i prezime	Period igranja za Partizan
Saša Ilić	1996–2005; 2010–2019.
Stjepan Bobek	1946–1959.
Momčilo Vukotić	1968–1978; 1979–1984.
Nikica Klinčarski	1976–1985; 1987–1989.
Milan Damjanović	1962–1971.
Blagoje Paunović	1965–1975.
Ljubomir Mihajlović	1961–1970.
Nenad Stojković	1974–1984.
Vladica Kovačević	1958–1966; 1967–1970.
Vlada Pejović	1967–1978.
Savo Milošević	1992–1995.
Nenad Bjeković	1969–1976.
Marko Valok	1947–1959.
Predrag Mijatović	1989–1993.
Dušan Vlahović	2015–2017.

 

Bivši igrači FK Partizan koji su stekli status legende bili su vrhunski. Svako u svom vremenu, pod određenim okolnostima. Neki su imali najveće brojke u vremenu kada su crno-beli bili prosečni. 

 

Drugi su igrali finale Lige šampiona sa Real Madridom. Treći su redovno nastupali u evropskim takmičenjima. Četvrti se nisu predugo zadržali, ali su izgradili vrhunske internacionalne karijere, pa je vredno pomenuti i da su igrali zapaženo u Partizanu.

 

Mi smo izdvojili 15 bivših igrača FK Partizan. Krenućemo nasumičnim redosledom jer je teško po bilo kakvom osnovu poređati ih u smislu ko je od koga bio bolji. U zagradi smo stavljali godine kada su nastupali za “Parni valjak”.

Saša Ilić (1996—2005; 2010—2019)

Saša Ilić je rođen 30. decembra 1977. u Požarevcu. U pitanju je poznati srpski bivši fudbaler fudbalski trener. Bivši vezista je simbol i legenda beogradskog Partizana, u kojem je proveo gotovo celu igračku karijeru i postavio rekorde koji će teško biti nadmašeni. 

Fudbalske korake započeo je u Borči, gde se kao dečak doselio sa porodicom iz Kostolca, da bi 1988. postao deo omladinske škole Partizana. U crno-belom dresu debitovao je 1996. i ubrzo postao nezamenjiv deo tima. Već sa dvadeset godina poneo je kapitensku traku, nasledivši Ivana Tomića, i predvodio ekipu narednih skoro četvrt veka, sve do 2019.

Na terenu je grao pametno, sa jasnom vizijom gde da pošalje pas, a često je rešavao utakmice golovima i(li) asistencijama. U sezoni 2003/04, vodio je Partizan do grupne faze Lige šampiona, prvi put u savremenom formatu tog takmičenja (ne mešati sa novim formatom Lige šampiona), eliminisavši moćni Njukasl nakon čuvene penal-serije. 

Bila je to generacija koja je odolela moćnom Realu, u čijoj navali je igrao sjajni Ronaldo Nazario. Vreme kada je Igor Duljaj stavio u džep Zidana, a kada je u istoj grupi Porto predvodio legendarni Žoze Murinjo. VAR u fudbalu nije postojao.

Po povratku sa pozajmice iz španske Selte, sezonu 2004/05. obeležio je titulom osvojenu bez ijednog poraza, kao i jubilejem od 101 postignutog gola u domaćim prvenstvima, čime je postao najbolji strelac tadašnjeg prvenstva Srbije i Crne Gore.

Ilć je u crno-belom dresu odigrao više od 800 utakmica, što je apsolutni rekorder po broju nastupa za Partizan. Njegov značaj potvrđen je i u poznim godinama karijere – vratio se u Partizan 2010. nakon inostranih epizoda u Galatasaraju, Salcburgu i grčkoj Larisi, i ostao sve do penzionisanja 2019. 

Tokom tog perioda ponovo je poneo traku kapitena, a vodio je ekipu kroz brojne izazove i doprineo osvajanju više titula, uključujući i duplu krunu u sezoni 2016/17. Posebno emotivan trenutak desio se 2014. kada je golom protiv OFK Beograda prestigao legendarnog Stjepana Bobeka (koji se takođe nalazi na ovoj listi) po broju pogodaka u prvenstvu, a 700. utakmicu zabeležio je u novembru.

Za nacionalni tim odigrao je 37 utakmica i postigao četiri gola, među kojima se izdvaja onaj protiv Obale Slonovače na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Nemačkoj. Iako su reprezentativne epizode bile kraće u poređenju sa klupskom karijerom, bio je cenjen zbog discipline i borbenosti.

Po završetku igračke karijere, Ilić je nastavio da doprinosi srpskom fudbalu. Radio je u Fudbalskom savezu Srbije, kao selektor mlađih kategorija i pomoćnik u nekoliko reprezentativnih selekcija. Posebno se ističe njegova saradnja sa Draganom Stojkovićem Piksijem u A timu Srbije, gde je bio deo stručnog štaba u važnom periodu kvalifikacija. 

Nakon toga, okušao se i kao samostalni trener, vodeći ekipe Čukaričkog, CSKA Sofije, Atromitosa, a od 2024. je preuzeo ekipu Pari Nižnji Novgoroda, tima osnovanog 2015. godine.

Stjepan Bobek (1946—1959)

Stjepan Bobek je bio prvi veliki as Partizana, igrač čija je vizija igre i osećaj za gol definisao čitavu jednu eru. U crno-belom dresu proveo je trinaest sezona i postigao čak 403 gola na 468 utakmica, što ga čini najefikasnijim strelcem u istoriji kluba. Njegov stil igre bio je jedinstven – umeo je da pogodi iz gotovo svake pozicije u fudbalu, ali i da plasira savršen pas koji protivnika ostavi da “visi”. 

“Uzeo sam kofer i u vojničkoj uniformi stigao u Beograd. Javio sam se nekom kapetanu Žikici Jovanoviću, koji me je uputio u Dom armije. Od tog dana sam postao građanin Beograda. Uklopio sam se, upoznao buduću ženu Olgu Janković, ćerku bivšeg generala Radivoja Jankovića, koji je potpisao kapitulaciju Jugoslavije”, sećao se svojevremeno Bobek.

Publika je pamtila njegove „rolane“ lopte i pasove petom koji su izgledali kao umetnički potezi, a ne deo pravila fudbalske igre. Osvojio je dve titule i četiri kupa, ali je njegov uticaj bio veći od trofeja – bio je duša tima, igrač koji je sve oko sebe činio boljima. Za reprezentaciju Jugoslavije postigao je 38 golova na 63 nastupa, ostavivši snažan trag i na svetskim i olimpijskim takmičenjima. Nakon igračke karijere, kao strateg je doneo Partizanu tri uzastopne šampionske titule i utisnuo svoj potpis u svaku generaciju. 

“Našu generaciju su u svetu prozvali "Evropski Brazilci", niko od nas nije dobijao nikakve pare za to. Mi smo igrali za Tita i Jugoslaviju. To je bilo tako. Bili smo finalisti dve Olimpijade i ne sećam se da smo išta dobili”, rekao je Stjepan u jednom intervjuu pre mnogo godina.

Njegovo ime postalo je sinonim za stil, klasu i odanost dresu koji nosi. Godine 1995. proglašen je za najboljeg fudbalera u istoriji Partizana, potvrdivši ono što su navijači znali decenijama ranije. Stjepan Bobek nije samo legenda – on je osnivački duh Partizana pretočen u igračku veličinu.

Momčilo Vukotić (1968—1978; 1979—1984)

Momčilo Vukotić, poznatiji kao Moca, bio je jedan od najsuptilnijih i najuticajnijih fudbalera u istoriji Partizana. Još kao dečak došao je u Beograd među crno-bele i prošao sve mlađe selekcije, da bi sa svega 18 godina postao standardni prvotimac crno-belih. 

 

Njegova igra bila je oličenje stila – tehnički besprekoran, sa vrhunskim pregledom igre i sposobnošću da pravi razliku u svakom trenutku. Za Partizan je odigrao 791 utakmicu i postigao 339 golova, što ga je decenijama činilo apsolutnim rekorderom, sve dok ga nije prestigao Saša Ilić. 

 

Vukotić je bio nosilac igre tima koji je osvajao šampionske titule 1976, 1978. i 1983, a partije koje je pružao u večitim derbijima ostale su urezane u sećanju generacija navijača tog vremena. 

 

Iako je jednu sezonu proveo u francuskom Bordou, njegova vezanost za crno-belenikada nije prestajala, te se vratio među crno-bele već sledeće sezone. Po završetku karijere preuzeo je trenersku palicu i u prvoj sezoni doneo Kup Jugoslavije, pokazujući da i van terena poseduje isto fudbalsko znanje i autoritet. Kao menadžer vodio je tim i do osvajanja Superkupa 1989. godine. 

 

Od njega su se teško oprostili svi kada je preminuo 2021. godine.

Nikica Klinčarski (1976—1985; 1987—1989)

Bio je neustrašivi bek i dugogodišnji stub odbrane, poznat po borbenosti, disciplini i neiscrpnoj energiji na terenu. U crno-belom dresu nastupio je čak 565 puta, što ga svrstava među trojicu fudbalera sa najviše odigranih utakmica u istoriji kluba, odmah iza Vukotića i Ilića. 

 

Igrao je sa strašću i posvećenošću koja je krasila generacije koje su osvajale trofeje i nosio kapitensku traku u ključnim momentima. Sa Partizanom je osvojio dve šampionske titule (1978. i 1983), kao i Kup Jugoslavije 1989. u svom oproštajnom periodu. Pamti se i da je osvojio Srednjoevropski kup 1978, jednog od retkih međunarodnih trofeja tog vremena. 

 

Klinčarski je bio pravi primer odbrane koja zna i da zapreti – postigao je 17 golova za Partizan, što je i te kako dobar skor za jednog defanzivnog igrača. Iako je jedno vreme proveo igrajući mali fudbal u Americi, povratak u Humsku bio je prirodan nastavak njegove duboke veze sa klubom. 

 

U fudbalskoj penziji posvetio se radu sa mladima u Partizanovoj omladinskoj školi, prenoseći znanje i duh kluba budućim generacijama. Kao selektor kadetske reprezentacije Srbije ostvario je značajan uspeh osvajanjem četvrtog mesta na Evropskom prvenstvu 2000. godine.

Milan Damjanović (1962—1971)

Pouzdan i tih, bio je defanzivac na koga se moglo osloniti. Ulivao je sigurnost. U crno-beli tim stigao je kao dečak i prošao sve mlađe selekcije, da bi u sezoni 1962/63 debitovao za prvi tim i odmah osvojio šampionsku titulu. 

 

Kao levi bek retko je pravio greške. Bio je uvek tu za ekipu, važan deo slavne generacije koja je 1966. stigla do finala Kupa šampiona, gde je Partizan postao vicešampion Evrope i ušao u istoriju kao prvi jugoslovenski tim sa takvim dometom. 

 

Za Partizan je odigrao 292 zvanične utakmice. Retko na naslovnim stranama, ali uvek kraj aut-linije spreman za sprint. Osvojio je i drugu šampionsku titulu 1965, potvrđujući svoje mesto u zlatnoj eri crno-belih. 

 

Nakon odlaska iz Partizana nastupao je u Francuskoj, ali njegova najbolja izdanja ostaju zauvek vezana za stadio JNA u Humskoj. Igrao je i za reprezentaciju Jugoslavije, uključujući i na Evropskom prvenstvu 1968, kada je osvojeno drugo mesto.

Blagoje Paunović (1965—1975)

Odigrao je 451 utakmicu za Partizan i bio standardni centarhalf tokom cele decenije u kojoj je osvajao trofeje i učestvovao u velikim evropskim mečevima. U Partizan je stigao kao dete i prošao sve selekcije, a u prvom timu je zamenio Branka Rašovića na mestu centralnog beka. 

Veoma tačno se pozicionirao, u duel igri nije imao straha, a protivnike je dobro “čitao”. Njegovo ime se nalazilo na gotovo svakom spisku između 1965. i 1975, a treneri su ga redovno birali. 

U dresu crno-belih osvojio je dve titule prvaka Jugoslavije i učestvovao u brojnim derbijima i evropskim utakmicama. Iako defanzivac, upisao je i pet golova, najčešće glavom posle prekida. Nakon igračke karijere ostao je u klubu kao deo stručnog štaba i sarađivao sa trenerima poput Ivice Osima, Ljubiše Tumbakovića i Vladimira Vermezovića. Radio je u omladinskoj školi, ali i kao pomoćni trener prvog tima, često kao tihi stub podrške iz senke.

Bio je prisutan u svlačionici Partizana u brojnim generacijama, neprekidno od šezdesetih do kraja dvehiljaditih. Blagoje Paunović se pamti ne po velikim rečima, već po deset godina bez greške na mestu koje zahteva potpunu odgovornost.

Ljubomir Mihajlović (1961—1970)

Ljuba je stub odbrane Partizana tokom cele decenije u kojoj je igrao svoje najvažnije mečeve, uključujući i finale Kupa šampiona 1966. protiv Real Madrida. U crno-beli dres uskočio je sa 18 godina i brzo postao standardan član prve postave. 

Za Partizan je odigrao 164 prvenstvene utakmice i dao 2 gola. Ima tri ligaške titule sa klubom – 1962, 1963. i 1965. godine. Dobrog pozicioniranja, krasila ga odlična defanziva. Kada je 1970. otišao u Olimpik Lion, iza sebe je ostavio devet punih sezona igre u prvih 11i. U Francuskoj je igrao sedam godina, osvojio Kup 1973. i igrao još dva finala. 

Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je šest puta i bio deo ekipe koja je igrala finale Evropskog prvenstva 1968. U kvalifikacijama za to takmičenje igrao je obe utakmice protiv Francuske. Mihajlović je bio defanzivac na kojeg se uvek moglo računati – bez velike pompe, ali konretnih kvaliteta.

Nenad Stojković (1974—1984)

Odigrao je 492 utakmice za Partizan i postigao 30 golova, što ga svrstava među najstandardnije defanzivce u istoriji kluba. U prvi tim je ušao sa 18 godina, a prethodno je već dve godine bio član omladinske škole. Igrao je beka i centarhalfa, bio brz, skok-igra mu je bila jaka strana, često je iznosio loptu iz poslednje linije i pokretao napade. 

 

Ima tri titule sa Partizanom – 1976, 1978. i 1983, a 1978. je bio deo ekipe koja je osvojila Mitropa kup. Te iste godine proglašen je za najboljeg fudbalera Partizana. Posle deset godina u crno-belom dresu, prešao je u Francusku, gde je igrao osam sezona za Monako, Monpelje i Nansi, ukupno 266 ligaških mečeva i 13 golova. 

 

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 32 utakmice i postigao jedan gol – u pobedi nad Bugarskom 1982. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Bio je deo tima na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i na Evropskom prvenstvu 1984. u Francuskoj. 

 

Debitovao je 1977. protiv Brazila, a poslednji meč odigrao sedam godina kasnije protiv domaćina EP-a, Francuske. Nenad Stojković je celu jednu deceniju bio prvi izbor u odbrani Partizana – precizan, čvrst, uvek u pravom trenutku na pravom mestu.

Vladica Kovačević (1958—1966; 1967—1970)

Na 280 utakmica za Partizan zatresao je mrežu 115 puta. Bio je na terenu u finalu Kupa kupova protiv Reala ‘66. godine. U prvi tim je ušao sa 18 godina, kao deo generacije koju su kasnije prozvali „Partizanove bebe“. 

Već u drugoj sezoni postigao je 7 prvenstvenih golova i postao važan deo napadačke linije. Ima četiri šampionske titule sa Partizanom – iz sezona 1961, 1962, 1963. i 1965. – a u svakoj je bio među najboljim strelcima tima. Igrao je na poziciji ofanzivnog veziste, često i kao drugi napadač, sa jakim šutem i osećajem za gol. 

U finalu Kupa šampiona 1966. protiv Reala nosio je broj 6 na leđima i bio deo istorijskog tima trenera Abdulaha Gegića. Nakon epizode u francuskom Nantu vratio se u Partizan, gde je igrao još tri sezone pre odlaska u Anže. 

Po završetku karijere ostao je u fudbalu kao trener, vodio Olimpik Lion od 1981. do 1983, a zatim se vratio u voljenu Humsku na stadion JNA (koji ne spada u najveće stadione na svetu, ali je za njega imao posebnu težinu), gde je proveo decenije kao trenerski stručnjak i klupski radnik. 

U penziju je otišao 2008, posle više od 40 godina rada u fudbalu. Vladica Kovačević ostaje zapamćen kao jedan od najefikasnijih igrača u istoriji Partizana.

Vlada Pejović (1967—1978)

Nastupio je u 172 prvenstvene utakmice za Partizan i tokom 11 sezona kao standardni defanzivac crno-belih. U prvi tim je ušao sa 17 godina, a nosio je dres sa brojem 6 i bio deo odbrane tokom dva šampionska ciklusa. 

Ima dve titule sa Partizanom – iz sezona 1975/76 i 1977/78, i ukupno je nastupio 485 puta u svim takmičenjima, uključujući domaće, evropske i prijateljske mečeve. Igrao je tiho i odgovorno, bez oscilacija, često pokrivao više pozicija u zadnjoj liniji. 

Nije davao golove, ali je bio pouzdan kada se tim branio i kada se lomio rezultat. Posle je prešao u Galeniku iz Zemunа, gde je igrao do kraja karijere i zabeležio još 119 nastupa. Kasnije je bio trener i sportski direktor Zemunа, a radio je i na Malti, vodeći ekipe Florijane i Birkirkare. 

Savo Milošević (1992—1995)

Savo je digrao 119 utakmica i postigao 78 golova za Partizan. Osvojio je dve uzastopne šampionske titule (1993, 1994) i jedan trofej u Kupu Jugoslavije. U prvi tim je ušao sa 18 godina i već u debitantskoj sezoni bio strelac u dvocifrenom broju mečeva. 

U naredne dve godine bio je najbolji strelac domaće lige, a 1994. je predvodio tim do duple krune. Igrao je na poziciji napadača, često završavao akcije levicom, i imao izražen instinkt za gol. 

Posle tri sezone u Humskoj, prešao je u Aston Vilu, gde je dao 29 golova u Premijer ligi i osvojio Liga kup 1996 (za ljubitelje najbolje engleske lige predlažemo da prouče pravila za Fantasy Premijer ligu) i uživaju u ovoj zabavi. Na vrhuncu karijere igrao je u Španiji, gde je za Saragosu, Osasunu, Seltu i Espanjol ukupno dao 91 gol u La Ligi. 

Za reprezentaciju je upisao 102 nastupa i dao 37 golova, a na Evropskom prvenstvu 2000. bio je prvi strelac turnira. Kao trener je prvi put preuzeo Partizan 2019. i osvojio Kup Srbije. Kasnije je vodio Olimpiju Ljubljana i reprezentaciju Bosne i Hercegovine. 

U septembru 2024. vratio se drugi put na klupu Partizana, ali je klub napustio posle nešto više od dva meseca.

Nenad Bjeković (1969—1976)

Učinak od 191 gola sa pravom ga pozicionira na visoko mesto u istoriji Partizana, za koji je odigrao 379 utakmica. U Humsku je stigao iz Proletera iz Zrenjanina, gde je prethodno tresao mreže. Punu afirmaciju stekao je u crno-belom dresu. U sezoni 1975/76. bio je najbolji strelac lige sa 24 gola, a u odlučujućem kolu protiv Olimpije postigao je gol za titulu – jedini na utakmici. 

Igrao je klasičnog centarfora, snažan u skoku, brz i precizan u završnici. Posle Partizana prešao je u Nicu, gde je od 1976. do 1981. bio prvi strelac ekipe i ostavio dubok trag u francuskom fudbalu. Za reprezentaciju Jugoslavije upisao je 22 nastupa i 4 gola, a debitovao je  protiv Brazila 1968. godine. 

Trenersku karijeru počeo je u Partizanu, a kao prvi trener vodio klub do dve titule prvaka u sezonama 1985/86. i 1986/87. Od jeseni 1990. bio je sportski direktor Partizana i tu funkciju obavljao punih 17 godina, tokom kojih je klub osvojio 8 titula i 4 Kupa. 

U tom periodu doveo je brojne važne igrače i trenere, uključujući Osima, Tumbakovića, pa i Lothara Matthäusa. Čak je i Rade Bogdanović održavao formu na JNA početkom 90-ih zahvaljujućo Bjekoviću. Pod Bjekovićem je 2003. “Parni valjak” je postao prvi srpski klub u grupnoj fazi Lige šampiona. 

Nakon ostavke 2007, ostao je u klubu kao savetnik za sportska pitanja. Nenad Bjeković je obeležio godine Partizana kao igrač, trener i funkcioner – u svakoj ulozi ostavljajući trag.

Marko Valok (1947—1959)

Čak 411 golova u 470 mečeva za “Parni valjak” čine Marka Valoka legendom kluba. Valok je 2. na večnoj listi strelaca crno-belih, odmah iza Stjepana Bobeka. U klub je prekomandovan kao vojno lice, dok je bio pripadnik KNOJ-a, i dres Partizana zadužio je 1947. godine. 

 

Debitovao je u sezoni 1947/48, a već sledeće sezone osvojio je prvu i jedinu šampionsku titulu – 1948/49. 

 

Najčešće je igrao kao centarfor ili desno krilo i bio glavna napadačka snaga u periodu kada je Partizan uzimao tri Kupa – 1952, 1954. i 1957. U svakom od ta tri finala je postizao golove, uključujući dva gola u prva dva finala i jedan u trećem. Dres kluba iz Humske nosio je 12 sezona i bio ključni igrač ranih posleratnih godina. 

 

Pored klupske karijere, upisao je i šest nastupa za reprezentaciju Jugoslavije i postigao tri gola – dva protiv Izraela i jedan protiv Švedske. Posle igračke karijere postao je trener i radio u Partizanu, Budućnosti, Vojvodini, Borcu, Radu i inostranstvu, uključujući reprezentaciju Burme i angažmane u Americi i Turskoj. 

 

Bio je i selektor reprezentacije Jugoslavije od 1977. do 1979. Marko Valok je upamćen kao jedan od najefikasnijih napadača u istoriji Partizana i jedan od retkih fudbalera koji su u svakom finalu Kupa pogađali mrežu.

Predrag Mijatović (1989-1993)

Vrsni napadač koji je za crno-bele igrao od 1989. do 1993. Kasnije je napravio vrhunsku karijeru. Dovoljno je spomenuti pobedonosni gol u Ligi šampiona za najveći od svih madridskih fudbalskih klubova – Real Madrid. Više o njemu saznajte u odvojenom tekstu koji detaljno opisuje biografiju Predraga Mijatovića.

Dušan Vlahović (2015–2017)

Nije se puno zadržao u Partizanu. Tek dve godine. Uglavnom je ulazio sa klupe jer je bio maloletni tinejdžer. Ušao je u istoriju kao najmlađi strelac Partizana (16 godina, dva meseca i pet dana). Ukoliko želite više da saznate o o uzdanici Juventusa, pročitajte biografiju Dušana Vlahovića.

 

Da smo širili listu, na njoj bi se sigurno našli i Branko Zebec, Ivica Iliev, Zvonimir Vukić, Moreira, Mateja Kežman, Aleksandar Mitrović, Stefan Savić, Veljko Paunović, Nenad Đorđević, Ivan Tomić, Lazar Marković, Andrija Živković, Zoran Tošić, Nikola Milenković, Ivica Kralj, Vladimir Stojković i mnogi drugi bivši igrači Partizana u fudbalu. Svi oni bili su reprezentativci, a mnogi su igrali protiv najboljih strelaca Lige šampiona (Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo) i najboljih golmana svih vremena.

 

Svi ovi igrači Partizana, kao i treneri Partizana, ostvarila su najveće rekorde u fudbalu na nivou Srbije (Jugoslavije), te su u istoriju sporta bivše Juge ušli brzinom svetlosti, bar kada je fudbal u pitanju. Neki od njih su i najbolji strelci reprezentacije Srbije u fudbalu. Neki su kasnije bili selektori Srbije u fudbalu. 

 

Premda je poslednjih godina Crvena zvezda sa Vladanom Milojevićem daleko iznad crno-belih, istorija se ne može prekrajati – a ona nedvosmisleno govori da je klub iz Humske uz klub iz Ljutice Bogdana vrh srpskog, pa i jugoslovenskog fudbala.

Ukoliko želite da pročitate još zanimljivih tema, prava adresa za to jeste Balkan Bet blog sekcija. Za dodatnu zabavu registrujte nalog i uživajte u brojnim igrama.