Sve Zvezdine zvezde - Ko su svih 5 Zvezdinih zvezda

Sve Zvezdine zvezde su Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon i Dragan Stojković Piksi. Ukupno ima 5 Zvezdinih zvezda, pet fudbalskih velikana koji su svojim prelepim igrama za pamćenje, čuvenom harizmom i velikim doprinosom Crvenoj zvezdi obeležili epohe srpskog i jugoslovenskog fudbala. 

Svaki od njih predstavlja simbol jedne generacije, ali i deo identiteta kluba koji je izrastao u najtrofejniji na ovim prostorima. Oni su postali deo klupske večnosti crveno-belih i njihova imena su zlatnim slovima urezana u istoriju Crvene zvezde. Od Rajka Mitića, čije ime danas nosi i stadion, pa sve do Stojkovića, koji je plenio magijom i vizijom igre, svaka od tih ličnosti ostavila je trag koji se ne može zaboraviti.

Premda se govori o 5 Zvezdinih zvezda, klub je na svečanoj proslavi 65 godina postojanja 2010. godine proglasio i “šestu Zvezdinu zvezdu” – čitavu generaciju koja je 1991. osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup. Ta odluka je bila omaž timu koji je Zvezdu popeo na krov Evrope i sveta. 

Sledite uzbuljivu priču o ovim ličnostima, ali ne zaboravite na vrhunsku zabavu koju donosi klađenje na fudbal, kao i fudbalske koktel kvote na Balkan Betu. A sve početnike u klađenju, kojima je sportsko klađenje novo, svakodnevno sastavljamo tip dana sa realnim predlozima za igranje, a i savetujemo da pročitaju kako klađenje na duplu šansu funkcioniše jer je, logično, veća šansa da će pogoditi tiket.

1# Rajko Mitić – prva Zvezdina zvezda

• Datum rođenja: 19. novembar 1922.
• Mesto rođenja: Dol, kod Bele Palanke
• Datum smrti: 29. mart 2008. (Beograd)
• Pozicija: Desna polutka
• Broj utakmica za Crvenu zvezdu: 572 (neki izvori navode oko 580)
• Broj golova: 262
• Period u Crvenoj zvezdi: 1945–1958
• Uloga: Kapiten i prva Zvezdina zvezda
• Trofeji: 6 titula šampiona Jugoslavije, 4 trofeja nacionalnog kupa
• Zanimljivost: Stadion Crvene zvezde danas nosi njegovo ime

Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda i neosporni simbol sportskog duha, rođen je 19. novembra 1922. u selu Dol kod Bele Palanke. Odrastao je u vreme kada se fudbal igrao iz ljubavi, a zbog neslaganja oko tumačenja fudbalskih pravila na terenu često je izbijala kavga koja se završavala pićem u nekoj od čuvenih beogradskih kafana, bez ovog današnjeg huliganizma.

Prve fudbalske korake načinio je na livadama Košutnjaka, a njegov talenat brzo je prepoznat. Već 1940. godine debitovao je za beogradski BSK protiv zemunskog „Viteza“ i na tom meču postigao pet golova – dokaz da je rođeni golgeter i vođa na terenu.

Drugi svetski rat je prekinuo njegovu mladalačku karijeru, ali po završetku rata, 4. marta 1945, bio je među osnivačima i prvim fudbalerima novoformirane Crvene zvezde. Tokom četrnaest sezona u crveno-belom dresu, postao je oličenje odanosti i uzor svima koji su dolazili posle njega. Igrajući na poziciji desne polutke, zabeležio je impresivnih 572 (odnosno oko 580) utakmica i postigao 262 gola, što ga svrstava među najbolje strelce i najstandardnije igrače u istoriji kluba.

Kao kapiten predvodio je Zvezdu do šest titula šampiona (1946, 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959.) i četiri trofeja nacionalnog kupa, a njegovo ime postalo je sinonim za disciplinu, posvećenost i poštenje. Na terenu je bio pravi džentlmen. Nikada grub, nikada proračunat, već vođen čistom ljubavlju prema fudbalu. Zbog toga su ga obožavali i saigrači poput Bore Kostića i Jovanovića, ali i rivali, koji su u njemu videli oličenje fer-pleja.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka njegove karijere dogodio se 7. aprila 1958. godine, kada je tokom meča protiv Splita kamenica iz publike pogodila Boru Kostića. Mitić je tada, u znak solidarnosti i brige za saigrača, poveo ceo tim sa terena, svesno rizikujući kaznu. Disciplinski sud Fudbalskog saveza Jugoslavije suspendovao je gotovo celu ekipu, ali taj gest je Mitića zauvek ugravirao u istoriju kao pravog vođu i moralni stub Crvene zvezde.

Njegova igra i ponašanje postavili su standard koji i danas predstavlja merilo za svakog igrača koji obuče crveno-beli dres. Bio je simbol jedne ere i legenda koja je prva zasijala u sazvežđu Zvezdinih zvezda.

Nakon završetka igračke karijere, “čika Rajko” je 1960. preuzeo ulogu trenera Crvene zvezde i zadržao se na klupi šest godina, osvajajući nove trofeje i vaspitavajući generacije koje su nasledile njegovu posvećenost. Kasnije je bio i selektor reprezentacije Jugoslavije, što je dodatno potvrdilo njegov status jednog od najuglednijih fudbalskih stručnjaka svog vremena.

Zbog sveg doprinosa zvanično je proglašen za prvu “Zvezdinu zvezdu”, čime je Crvena zvezda odala počast njegovim izvanrednim zaslugama. Njegovo ime danas nosi i stadion Crvene zvezde, mesto gde svaki fudbaler i navijač oseća duh čoveka koji je oličavao sve ono što Zvezda jeste – strast, ponos i večitu vernost crveno-belim bojama.

“Još dok sam bio dete, on je za mene bio nešto nedostižno. Kada sam došao u Beograd, Mitić je bio tehnički direktor Zvezde. Naš odnos je od prvog do poslednjeg momenta bio bez mrlje, a toliko smo godina zajedno proveli. Ja sam prema njemu uvek bio maksimalno korektan. On je često dolazio kod mene da bismo diskutovali . Bili smo više od prijatelja. Bio je to odnos poput oca i sina, prijatelja. Bio je velika ličnost i srpskog jugoslovenskog fudbala. Ako baš moram u jednoj rečenici da ga opišem, što je nezahvalno, reći ću da je on u svemu bio veliki - i kao čovek, trener, prijatelj, gospodin”, rekao je svojevremeno Dragan Džajić, treća Zvezdina zvezda.

Preminuo je 29. marta 2008, ali je njegova legenda ostala živa – ne samo u trofejima i brojkama, već u svakom aplauzu, svakoj utakmici i svakom detetu koje sanja da postane sledeća Zvezdina zvezda.

Rajko Mitić saigrači – sa kim je sve delio svlačionicu

Tokom četrnaest sezona provedenih u crveno-belom dresu, ovaj veliki igrač kog je imala Crvena zvezda igrao je rame uz rame sa nekim od najistaknutijih fudbalera tadašnje Jugoslavije. Ta generacija bila je temelj Crvene zvezde koja je izrasla u simbol jugoslovenskog fudbala.

Njegovi najpoznatiji saigrači bili su i čuveni Bora Kostić, neumoljivi strelac i kasniji rekorder po broju golova u istoriji kluba, zatim Sava Antić, Kosta Tomašević, Ljubiša Spajić, Vladimir Beara, Vladimir Durković, Todor Živanović, Branko Stanković, kao i Todor “Toza” Jezerkić i Srđan Mrkušić. 

Sa njima je gradio Zvezdin prepoznatljivi stil koji je odlikovala tehnička lepota, timska disciplina i želja da se igra “na gol više” do poslednjeg zvižduka.

Bili su uigrani, pošteni i vođeni zajedničkim ciljem da Zvezdu uzdignu do vrha jugoslovenskog fudbala. Mitić je kao kapiten bio njihova moralna vertikala, čovek koji je svojim primerom pokazivao da se do uspeha ne dolazi samo golovima, već i karakterom.

Njegovi saigrači su često govorili da je on bio “kapiten koji ne viče, ali koga svi slušaju”. Bio je pravi autoritet, a cela generacija s kraja četrdesetih i pedesetih godina XX veka postala sinonim za izuzetnu fudbalsku školu i sportsko viteštvo.

Rajko Mitić Partizan – kako je Rajko Mitić igrao za Partizan?

Ono što bismo istakli pred prelazak na Dragoslava Šekularca jeste jedna vrlo zanimljiva istorijska činjenica: Rajko Mitić je igrao za Partizan sa legendama Partizana, Bobekom, Atanackovićem, Čajkovskim, Brozovićem i drugima. Bilo je to 28. jula 1946. godine, kada je obukao dres Partizana u Moskvi na utakmici protiv CDKA. 

Crno-beli su izgubili 1:0 od ruskog tima. Njega su prethodno pozvali u Političku upravu Generalštaba JNA i saopštili mu da mora da odigra za crno-bele. To je samo dokaz da su Zvezda i Partizan na početku postojanja blisko sarađivali u cilju patriotskih ideala.

2# Dragoslav Šekularac (Šeki) – druga Zvezdina zvezda

• Datum rođenja: 8. novembar 1937.
• Mesto rođenja: Štip (Kraljevina Jugoslavija)
• Datum smrti: 5. januar 2019. (Beograd)
• Pozicija: Vezni igrač
• Broj utakmica za Crvenu zvezdu: oko 370
• Broj golova: 115–119
• Reprezentacija: Jugoslavija (41 utakmica, 6 golova)
• Period u Crvenoj zvezdi: 1955–1966
• Trenerski vrhunac: Dupla kruna sa Crvenom zvezdom 1990

Dragoslav Šekularac, poznatiji kao Šeki, bio je fudbalski virtuoz i zabavljač na terenu, čovek koji je loptu pretvarao u čaroliju. Rođen 8. novembra 1937. u Štipu, a već u detinjstvu je pokazivao neverovatan talenat i neiscrpnu energiju. 

Kada ga je trener i skaut Dimitrije Milojević uočio u dvorištu beogradske gimnazije (pomalo podseća na priču o Tirketu koji je igrao na Čuburi a posle bio akter prvog svetskog prvenstva u fudbalu), odmah ga je poslao u Crvenu zvezdu, prepoznajući u njemu dar koji se retko viđa.

Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je 6. marta 1955. godine, a od tog trenutka Beograd je dobio novu sportsku senzaciju. Sa samo 17 godina zaigrao je kao da iza sebe ima deceniju iskustva, uvek hrabar, duhovit i pun samopouzdanja. Na oko 370 utakmica postigao je više od 115 golova, osvojivši pet titula šampiona Jugoslavije (1956, 1957, 1959, 1960. i 1964.) i tri trofeja nacionalnog kupa. Njegova tehnička bravura, kontrola lopte i smisao za improvizaciju doneli su mu nadimak “Kralj driblinga“, a navijači su dolazili na stadion da bi gledali Šekija.

Upravo ta ljubav prema igri, često i buntovnost, činili su ga posebnim. Nije trpeo nepravdu ni autoritet, pa je zbog temperamenta ponekad ulazio u sukobe sa sudijama i funkcionerima. Najpoznatiji incident dogodio se 1962. godine na utakmici protiv Radničkog u Nišu, kada je Šekularac reagovao na sporne odluke sudije Pavla Tumbasa, što ga je koštalo dvogodišnje suspenzije. Iako mu je karijera tada privremeno prekinuta, publika ga nikada nije zaboravila. Kada se vratio na teren, dočekan je ovacijama.

Najvažniji su mu bili večiti derbiji i stavljao je utakmice sa Partizanom ispred svega drugog.

U reprezentaciji Jugoslavije odigrao je 41 meč i postigao 6 golova, učestvovao na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. (srebrna medalja), Evropskom prvenstvu 1960. (srebrna medalja) i na dva Svetska prvenstva – u Švedskoj 1958. i u Čileu 1962, gde je proglašen jednim od najboljih fudbalera turnira. Bio je deo napadačkog trija sa Borom Kostićem i Milanom Galićem, a njegovim potezima divili su se i najveći svetski asovi.

Posebno se pamte njegovi dueli sa Brazilcem Peleom, koji je jedan od najboljih brazilskih fudbalera svih vremena, i Englezom Bobijem Čarltonom. Proti Pelea je igrao dok je nastupao za kolumbijski Santa Fe (1969–1971), a legendarni Brazilac je tada rekao da je Šekularac “jedini evropski fudbaler koji bi mogao da igra za Brazil”. 

Sa Čarltonom se sreo u duelima Crvene zvezde i Mančester junajteda u Kupu evropskih šampiona – jednom u Beogradu, a jednom na Old Trafordu. Zanimljivo, upravo dan nakon beogradskog meča 1958. dogodila se minhenska tragedija u kojoj su stradali igrači Junajteda, dok je Čarlton bio među preživelima. Kasnije je izjavio da bi “radije igrao sa Šekularcem nego protiv njega”.

Njegova karijera u Crvenoj zvezdi završila se 1966. nakon povrede kičme, posle čega je nastavio da igra u inostranstvu – u Karlsrueu, OFK Beogradu, Santa Feu, Millionariosu, Americi de Kali, pa čak i u Srpskim belim orlovima u Kanadi, gde je bio i igrač i trener.

Kao trener, Šekularac je ostavio dubok trag – naročito u sezoni 1989/90, kada je sa Crvenom zvezdom osvojio duplu krunu, formirajući kostur generacije koja će sledeće godine osvojiti Evropu i svet. On je prvi insistirao da se kupuju mladi i talentovani domaći igrači, pa su njegovim vizionarstvom u klub stigli fudbaleri poput Dejana Savićevića, Darka Pančeva, Miodraga Belodedića i Ilije Najdoskog.

Van terena, Šeki je bio pravi šoumen i prva sportska zvezda jugoslovenskog formata. Čovek koji je pre fudbala uveo pojam „celebrity“. Glumio je samog sebe u filmu „Šeki snima, pazi se“ (1962), koji je postao kultni prikaz tadašnje beogradske scene i popularnosti koju je uživao.

Dragoslav Šekularac je preminuo u Beogradu 5. januara 2019. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Svi ćemo pamtiti da je bio umetnik sa loptom, fudbalski romantičar koji je od igre napravio pozorište, i legenda koja je zauvek upisala svoje ime u sazvežđe Zvezdinih zvezda.

3# Dragan Džajić (Džaja) – treća Zvezdina zvezda

• Datum i mesto rođenja: 30. maj 1946, Ub
• Pozicija: Levo krilo
• Debi za Crvenu zvezdu: 8. jun 1963. (protiv Budućnosti)
• Broj utakmica/golova za Zvezdu: 590 / 287
• Reprezentacija: Jugoslavija – 85 utakmica, 23 gola
• Inostranstvo: Bastia (1975–1976; ~80 mečeva)
• Igrački oproštaj: 28. maj 1978, Mostar
• Status u klubu: treća Zvezdina zvezda; povučen dres sa brojem 11

Džaja je u Crvenu zvezdu stigao kao petnaestogodišnjak, nakon turnira u Valjevu na kojem su ga lovci na talente momentalno izdvojili kao biser generacije. 

U Beogradu mu je bilo dovoljno svega nekoliko meseci da preskoči juniorsku stepenicu: 8. juna 1963. debitovao je za prvi tim i odmah pokazao zašto se o njemu priča kao o nasledniku velikih imena. Elegantnog koraka, razornog prvog dodira i filigranske tehnike levom nogom, Džajić je bio igrač koji protivnika hvata “na pogrešnoj nozi“, pa u sledećem kadru ili asistira ili hladnokrvno rešava akciju.

Već naredne sezone osvojio je prvu titulu, a zatim poveo generaciju koja je ostvarila jedinstven podvig – tri uzastopne šampionske krune (1968, 1969, 1970), uz još jednu 1973., te četiri nacionalna kupa. 

Između dvе epizode u Zvezdi, odigrao je dve sezone u francuskoj Bastiji (oko 80 utakmica), da bi se potom vratio i zaokružio epohalnu karijeru – 590 mečeva i 287 golova u crveno-belom. Statistika je impresivna, ali je tek deo priče: način na koji je levicom pisao akcije čini ga jednim od najvećih na prostoru Jugoslavije.

Bio je mera za “levo krilo“. Njegov centaršut i prodor uz aut-liniju postali su školski primer, a izvođenje slobodnih udaraca posebna lekcija koju je samo još Siniša Mihajlović mnogo godina kasnije uspeo nauči i primeni. Kao predvodnik tima učinio je da Zvezda kasnih 60-ih izgleda kao moderni evropski klub: brza tranzicija, krila koja prave višak i završnica koja ne prašta. Kulminacija kontinuiteta došla je povlačenjem dresa sa brojem 11 – gest koji klub čuva za ikone.

Najvažniji trofeji i priznanja bili su:

• 4× šampion u nizu sa generacijom trostruke krune 1968–1970 (plus 1973)
• 4× osvajač Kupa Jugoslavije
• Više rekorda i klupskih prekretnica u rubrici nastupi/golovi za levo krilo

Što se tiče reprezentacije, za Jugoslaviju je odigrao 85 utakmica i postigao 23 gola. Na EP 1968. bio je ključna figura, a njegov slalom i lob protiv Engleske u Firenci uveo je Jugoslaviju u finale. Završnicu turnira okončao je kao najefikasniji u finalnoj fazi. 

"Igrali smo vrlo dobro Amansio, Overat, Bekenbauer, Marzolini i ja, ali u nečemu smo ostali dužni Brazilcima. Jedini, međutim, koji je Brazilce potpuno osvojio bio je Jugosloven Dragan Džajić. Svi mi bili smo nekako statisti i u njegovoj senci", kazao je Florijan Albert, posle utakmice u Riju 1968. godine

Nastupao je i na SP 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, kao i na EP 1976. Njegov ugled prevazilazio je nacionalne okvire: više puta je igrao za selekciju Evrope i tima sveta, i tako samo potvrdio da pripada panteonu krilnih napadača epohe.

Po završetku igračke karijere, 1979. seli se u fotelju tehničkog direktora Zvezde. Upravo sa te pozicije, sa saradnicima je izgradio kostur tima koji je 1991. osvojio Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup – najblistaviju stranicu klupske istorije, o koju ćemo kasnije posebno pomenuti.

Kasnije je obavljao i funkciju predsednika kluba u dva mandata, ostavljajući dubok trag i kao rukovodilac, a klupska skupština mu je ukazala trajnu počast izborom za počasnog predsednika. 

4# Vladimir Petrović (Pižon) – četvrta Zvezdina zvezda

• Datum i mesto rođenja: 1. jul 1955, Beograd
• Pozicija: Vezni igrač / ofanzivni plejmejker
• Debi za prvi tim: 19. jul 1972. protiv Hajduka (17 godina i 19 dana)
• Učinak u Crvenoj zvezdi: 497 utakmica, 117 golova
• Trofeji sa Zvezdom (igrač): 4 titule šampiona (1973, 1977, 1980, 1981) i 1 kup (1982); finalista Kupa UEFA 1979.
• Reprezentacija: Jugoslavija – 34 nastupa, 9 golova
• Inostranstvo: Arsenal, Royal Antwerp, Brest, Standard, Nancy
• Trenerske prekretnice: Kup SRJ sa Zvezdom 1997; selektor U21 SCG (vicešampion Evrope 2004); selektor Srbije (2010–2011)

Vladimir Petrović je u Zvezdu ušao kao čudo od deteta i vrlo brzo postao maestro koji ubrzava i usporava ritam po sopstvenom metronomu. Njegov nadimak Pižon dobio je u detinjstvu jer je odrastao u beogradskom naselju Lion. Kao šesnaestogodišnjak već je bio u prvom timu, a zvanični debi 1972. doneo je sliku igrača koji vidi „pet poteza unapred“: prvi dodir uvek u prostor, dribling, kratke amplitude, pas koji otvara polovinu terena.

Tokom jedanaest sezona u crveno-belom dresu odigrao je 497 mečeva i postigao 117 golova, osvojio četiri šampionske titule i nacionalni kup, a 1979. bio je stub generacije koja je stigla do finala Kupa UEFA protiv Borusije Menhengladbah. Njegov učinak u Evropi (rekordan broj nastupa u tadašnjim evrokupovima za klupske standarde) samo potvrđuje da se na njega moglo računati u najtežim mečevima.

Kraj 1982. doneo je i ostvarenje sna o inostranstvu – Arsenal, i tako je postao jedan od prvih Srba u Premijer ligi. Administrativna pravila tadašnjeg jugoslovenskog fudbala usporila su transfer, ali je Petrović ipak zadužio crveni dres londonskog kluba i upisao 22 utakmice, te ostavio pozitivan utisak zbog borbenosti i fudbalske inteligencije koja se cenila i na Ostrvu. 

Usledile su epizode u Antverpenu, Brestu, Standardu i Nansiju, gde je zaokružio igračku karijeru u ulozi iskusnog organizatora igre.

Za reprezentaciju Jugoslavije upisao je 34 nastupa i 9 golova, učestvovao na Svetskim prvenstvima 1974. i 1982, a debitovao je 1973. protiv Mađarske. U državnom dresu bio je ono što je najviše voleo – kreator ritma i čovek rešenja kada se meč lomi.

Po završetku igranja, prirodno je prešao u trenerske cipele. Najpre je radio u omladinskoj školi Zvezde, potom bio pomoćnik Dragoslavu Šekularcu (1989) i deo stručnog štaba Ljupka Petrovića u sezoni koja je vodila ka istorijskim vrhovima. 

Kao prvi trener, 1997. je sa timom koji je predvodio mladi Dejan Stanković osvojio Kup, a kasnije je vodio još niz klubova u zemlji i inostranstvu (među ostalima Atromitos, Slavija Možir, Vojvodina, Dalian, Temišvar). 

Sa U21 selekcijom SCG postao je vicešampion Evrope 2004, a zatim vodio Kinu, da bi 2010–2011. seo i na klupu A reprezentacije Srbije.

5# Dragan Stojković (Piksi) – peta Zvezdina zvezda

• Datum i mesto rođenja: 3. mart 1965, Niš
• Pozicija: Ofanzivni vezni
• Broj utakmica za Crvenu zvezdu: 219
• Broj golova: 54
• Period u Crvenoj zvezdi: 1986–1990
• Trofeji sa Zvezdom: 2 titule šampiona Jugoslavije, 1 kup
• Reprezentacija: Jugoslavija – 84 utakmice, 15 golova
• Trenerski i rukovodeći angažman: Predsednik Crvene zvezde (2005–2007); selektor reprezentacije Srbije (2021–2025)

Dragan Stojković Piksi je rođen 3. marta 1965. u Nišu, i jedan je od najtalentovanijih fudbalera u istoriji Crvene zvezde i simbol generacije koja je klubu vratila magiju i eleganciju u igri. Kao kapiten i vođa na terenu, postao sinonim za kreativnost, tehniku i viziju, a više o svemu čitajte u biografiji Dragana Stojkovića Piksija koja je jedna od brojnih veličanstvenih sportskih biografija koje smo objavili u Balkan Bet blog sekciji.

6# “Šesta Zvezdina zvezda”

Šestu Zvezdinu zvezdu čini legendarna generacija iz 1991. godine, tim koji je pod vođstvom Ljupka Petrovića osvojio Kup evropskih šampiona pobedom nad Olimpikom iz Marseja i zauvek ušao u istoriju evropskog fudbala. Pisali smo posebno o sastavu Crvene zvezde 1991. a tu ćete videti i gde su danas Zvezdini šampioni sveta koji su bili akteri najvećeg uspeha u istoriji crveno-belih.

Decenijama se na “Marakani” gradio imidž velikog kluba čiji dres su sa ponosom nosile Zvezdine zvezde, ali i drugi brojni vrhunski fudbaleri. Njihovi uspesi nisu samo deo istorije, već temelj na kojem klub i danas stoji.

Poslednjih godina Zvezda je uspela da povrati stabilnost i kontinuitet: i na terenu, i u poslovnom segmentu. Klub redovno igra grupne faze novog formata Lige šampiona i Lige Evrope, uspešno razvija i prodaje svoje igrače za milionske iznose, a letnje i zimske prelazne rokove u Srbiji Zvezda radi veoma dobro za ovdašnji fudbal i pravi najveće transfere u srpskom fudbalu, i sva je prilika da će se stepenik po stepenik izdizati i rasti u evropskim okvirima.

Za sam kraj ove prelepe teme koja nas vraća u neka romantična vremena predlažemo i da pogledate i jednu modernu temu, a koja se tiče toga saveta kako se kladiti na e-fudbal.