Šekil O'Nil - karijera, trenutno zanimanje i zanimljivosti

U NBA istoriji malo je igrača koji su toliko promenili igru pod košem kao Šekil O’Nil. Od prvog pika na draftu 1992. do četiri šampionska prstena i statusa među najvećim centrima svih vremena, put kojim je išao popularni Šek napravio je od njega globalnog NBA superstara sirove dominacije, simpatične harizme, ali ga je doveo i do brojnih grešaka zbog kojih se kaje i danas.

Sigurno je da Šekil nikada nije bio puki sportista koji svoj posao radi sjajno. Bio je magnet za publiku, pokretač spektakla i čovek koji je razumeo da uspeh traje duže kada ostaviš utisak i van sporta. 

Danas ga milioni Amerikanaca prate u emisiji Inside the NBA (TNT), ali ne zaboravljaju ni njegove nastupe koje je DJ Diesel (kako je sebe nazvao) imao kada je punio arene isto kao i dvorane. Pored toga, O’Nil je uspešan biznismen, vlasnik brojnih franšiza i investitor u globalne brendove. On je i dalje deo pop-kulture. Sledi priča o njemu, a vi pogledajte kvote na košarku i NBA kvote u Balkan Bet kladionici, i zabavite se. 

Rani život i LSU

Put Šekila O’Nila počeo je daleko od reflektora i luksuza koji će kasnije postati deo njegovog sveta. Šek je rođen 6. marta 1972. u Njuarku (Nju Džersi) pod imenom Šakil Rašan O’Nil (što na arapskom znači “mali ratnik”). Odrastao je uz majku Lusil, ženu čelične volje i neizmerne blagosti u isto vreme, i očuha Filipa Harisona, narednika američke vojske koji mu je usadio radne navike, disciplinu i odgovornost.

Njegov biološki otac, Džo Toni, bio je talentovan košarkaš, ali i čovek koji je zbog zavisnosti i sukoba sa zakonom rano nestao iz Šekilovog života. Zbog posedovanja narkotika završio je u zatvoru, a po izlasku se nikada nije vratio majci i sinu. Lusil O’Nil, tada mlada samohrana majka, odlučila je da krene ispočetka i preselila se u Džersi Siti, gde je danima radila po dva ili tri posla da bi prehranila sebe i dete. 

Sama, iscrpljena, ali spremna da izgara za svoje dete, usmerila je život ka tome da njen sin dobije šansu da uspe.

Detinjstvo i porodica

Upravo u tom periodu desio se susret koji će odrediti sudbinu cele porodice. U gradskoj kancelariji gde je radila, Lusil je upoznala Filipa Harisona, vojnika ozbiljnog držanja, ali toplog pogleda. Prihvatila je njegov poziv na večeru, uz upozorenje: „Imam sina, i on dolazi u paketu sa mnom“. Harison nije oklevao, već joj je rekao da to ne vidi kao teret, već kao priliku da ima porodicu.

Njihova veza ubrzo je prerasla u brak, a Fil je postao figura koja će oblikovati Šekilov karakter. Iako nije bio njegov biološki otac, ponašao se kao da jeste – i više od toga. Bio je strog, ali pravedan, uvek prvi koji je ustajao i poslednji koji je odmarao. Vojni život ga je naučio redu, a taj red je uneo i u kuću: obroci u tačno vreme, domaći zadaci bez izgovora, trening čak i kada se ne želi.

Šekil je kasnije često pričao kako je kao dečak povremeno pokušavao da “pobegne od pravila“ i družio se sa pogrešnim društvom i koketirao sa sitnim prestupima. Ali Fil je imao istančan osećaj da blagovremeno prepozna kada “skreće s puta“. Umesto strogih kazni, pokazivao mu je šta znači kada si uporan i često bi ga vodio na svoje dodatne poslove, gde bi mali Šekil gledao očuha koji, posle 12 sati službe u kasarni, radi još 8 kao čuvar ili majstor kako bi prehranio porodicu.

„Nikada od mene nije tražio da budem najbolji“, prisećao se kasnije O’Nil, „već da budem najbolji mogući“.

Njihov odnos nije bio zasnovan na pukoj strogoći već na pravičnoj disciplini bez vrdanja. A bilo je tu i nagrada. Kada bi Šekil ispunio školske i sportske obaveze, Harison bi ga vodio na utakmice New York Knicksa, tima za koji su navijali obojica. U tome ih nisu sprečavale ni visoke cene karata, a očuh bi pronašao način da ih kupi. Za malog Šeka to je bio jasan pokazatelj da se trud isplati.

Zbog Harisonove vojne službe porodica je često menjala mesto boravka. Neko vreme živeli su u Zapadnoj Nemačkoj, a kasnije su se trajno vratili u San Antonio (Teksas). Upravo tamo Šekil počinje da dominira pod košem. Kao srednjoškolac visok gotovo dva metra, postaje zvezda tima Robert G. Cole High School, koji je predvodio do fantastičnog skora 68–1 i državne titule 1989. godine. Te sezone oborio je i rekord sa 791 skokom, koji i danas nije nadmašen.

Harison je nastavio da ga podržava i kada je postalo jasno da Šekil ima pred sobom karijeru o kakvoj mnogi samo sanjaju. Često je radio dodatne poslove kako bi obezbedio opremu, treninge i putovanja. „Fil je radio i kada nije morao – samo da bih ja imao priliku da budem bolji“, govorio je kasnije O’Nil. „Zbog njega nikada nisam zaboravio koliko košta uspeh.“

LSU – sportski i akademski okvir

Nakon što je 1989. završio srednju školu u San Antoniju, Šekil O’Nil je odlučio da svoj sledeći korak napravi u američkoj koledž košarci, tačnije u Louisiani. Prihvatio je stipendiju na Louisiana State University (LSU). Odluka nije bila ishitrena. Trener Dejl Braun, koji je već ranije upoznao mladog Šeka dok je njegova porodica živela u američkoj bazi u Vildefleku (Zapadna Nemačka), prepoznao je u njemu dečaka izuzetne građe, ali i karaktera. Braun je postao njegov mentor i čovek koji mu je pomogao da sirovi talenat pretvori u disciplinovanu snagu.

Na LSU-u je O’Nil studirao biznis, ali je ipak parket bio njegova glavna “knjiga”. Tu niko nije mogao da ga zaustavi jer je fizički dominirao, a publiku je privlačio vedrinom i osmehom.

Tokom tri godine igranja za Tigers, O’Nil je izrastao u jednog od najdominantnijih košarkaša koje je američka univerzitetska scena ikada videla.

Bio je dvostruki All-American, dvostruki igrač godine u SEC konferenciji, i dobitnik Adolph Rupp Trophy – priznanja koje se dodeljuje najboljem igraču univerzitetske košarke u Sjedinjenim Državama. Godine 1991. proglašen je najboljim univerzitetskim igračem po izboru Associated Pressa i UPI-ja, čime je i formalno postao najveća zvezda NCAA sezone.

U LSU dresu beležio je impresivne brojke: u proseku preko 27 poena, 14 skokova i 5 blokada po utakmici – i bio ključni razlog zašto je Baton Ruž u to vreme postao centar pažnje američke košarke. Njegova pojava pod obručem bila je zastrašujuća, ali ono što ga je činilo posebnim bila je kombinacija fizičke sile i pokretljivosti koju centri te epohe jednostavno nisu posedovali.

Premda je 1992. odlučio da napusti LSU i prijavi se na NBA draft, O’Nil nije dozvolio da obrazovanje ostane samo fusnota u njegovom životu. Obećanje koje je dao majci da će završiti fakultet ispunio je 2000. godine, kada je diplomirao biznis studije, a zatim stekao i MBA diplomu, da bi 2012. godine doktorirao iz oblasti ljudskih resursa na Barry University. Time je postao jedan od retkih svetskih sportista koji su krunisali karijeru akademskim titulama.

U znak zahvalnosti za sve što je učinio za univerzitet, LSU mu je posvetio počasno mesto u Kući slavnih i podigao impozantnu bronzanu statuu tešku 410 kilograma ispred košarkaškog trening centra. Skulptura prikazuje Šeka u njegovom prepoznatljivom zakucavanju – trenutku koji savršeno simbolizuje njegov uticaj: silovit, autentičan i trajan.

Profesionalna karijera – put ka statusu legende

Period	Tim	Ključne napomene
1992–1996.	Orlando Magic	Prvi pik drafta 1992; Ruki godine (1993); prvo NBA finale (1995).
1996–2004.	Los Angeles Lakers	Tri uzastopne titule (2000–2002); MVP sezone 1999/2000; dominacija sa Kobijem.
2004–2008.	Miami Heat	Prva titula u istoriji kluba (2006); partnerstvo sa Dvejnom Vejdom; 12. All-Star nastup.
2008–2009.	Phoenix Suns	Preporod forme; All-Star MVP 2009; poslednje velike partije.
2009–2010.	Cleveland Cavaliers	Misija „Prsten za Kralja“; povreda palca preokrenula sezonu; drugi krug plej-ofa.
2010–2011.	Boston Celtics	Poslednja sezona; povrede ograničile minutužu; kraj karijere 2011.

Kada je 1992. godine Orlando Magic dobio pravo da bira prvi na draftu, odluka je bila jednoglasna: svi su želeli Šekil O’Nila. Već tada je delovao kao da dolazi iz druge dimenzije: ogroman, eksplozivan i s neverovatnom lakoćom kojom je pomerao protivnike. Od prvog dana u NBA, bilo je jasno da liga više nikada neće izgledati isto.

Orlando Magic (1992–1996) – početak NBA dominacije

Pre nego što je obukao dres Magica, proveo je deo leta u Los Anđelesu trenirajući sa legendarnim Medžikom Džonsonom, čovekom koji mu je pomogao da uđe u NBA s pravom mentalnom pripremom, a ne samo snagom.

O’Nil je u Orlandu nosio broj 32, jer je veteran Terij Katlidž odbio da mu ustupi njegov omiljeni broj 33. Ispostavilo se da će upravo trideset dvojka postati deo njegovog zaštitnog znaka.

Već prve nedelje u NBA ligi proglašen je igračem nedelje, što nikome pre njega u istoriji lige nije pošlo za rukom u debitantskoj sezoni. Njegov učinak bio je impresivan – 23,4 poena, 13,9 skokova i 3,5 blokade po meču uz preko 56% šuta iz igre. Ubrzo je postao miljenik publike, ali i noćna mora za protivničke centre. Na kraju sezone proglašen je rukijem godine (NBA Rookie of the Year 1993) i postao prvi debitant nakon Majkla Džordana koji je izabran za startera na All-Star utakmici.

“Želite li da šutiram? Ne! Želite li da dodajem? Ne! Želite li da zakucam? Yeeeess!”, govorio je Šek. Zanimljivo je da je tih godina, tačnije 1996, dao i jedinu trojku u NBA ligi za celu karijeru. Bilo je to protiv Baksa od tablu sa 10 metara. 

Orlando je tu sezonu završio sa skorom 41–41, što je bio ogroman napredak u odnosu na prethodnu godinu, ali im je plej-of izmakao zbog nerešenog odnosa pobeda i poraza sa Indijanom (pročitajte više i o NBA plej-of pravilima). O’Nil je, međutim, već tada pokazivao lidership instinkt – otvoreno je govorio da tim treba promene i da bi pomoćnik Brajan Hil bio bolji trener od dotadašnjeg Matija Gokasa. Ispostaviće se da je bio u pravu.

Zaustavićemo se ovde da ispričamo zanimljivu priču koja se desila u njegovoj prvoj sezoni. Zapravo, sam košarkaš ju je svojevremeno otkrio.

“Više nikada nisam osećao pritisak”

"Moj očuh je bio narednik u vojsci i to ozbiljan, snažan čovek sa karakterom. Imali smo odličan odnos.

Jednom sam igrao u Medison Skver Gardenu protiv Njujork Niksa u svojoj prvoj sezoni u NBA ligi. Odigrao sam užasnu utakmicu.

Posle toga, nazvao me je i pitao zašto sam igrao tako loše. Zapitao se da li je to bio pritisak zbog suočavanja sa Patrikom Juingom i Niksima. Rekao sam mu da osećam pritisak. On mi je rekao:

‘Sutra te hoću kod moje kuće u 5 ujutru. Pokupi me, idemo da vidimo jednu porodicu koja nema dom.’

Kada smo stigli tamo, moj otac je izašao iz auta, dao im novac za sledeći obrok i rekao:

‘To je pritisak. Ti imaš sve. Ti si slab. Nema pritiska u igranju košarke i zarađivanju miliona dolara. Pravi pritisak osećaju oni koji ne znaju kada ili gde će dobiti sledeći obrok.’ Rekao mi je da izađem i pomognem toj porodici.

Izašao sam i video čoveka sa ženom i dvoje dece koji su upravo izgubili dom. Čovek je tražio posao. Rekao mi je da kosi travu. Nazvao sam prijatelja i zamolio ga da ovom čoveku nađe posao. Zvao sam drugog prijatelja i rekao da mi treba stan za četvoročlanu porodicu, obećavši da ću sutradan poslati ček. Trebala im je pomoć.

Nakon toga, nikada više nisam osećao pritisak na košarkaškoj utakmici jer je ta porodica u meni urezala sećanje na to šta znači pravi pritisak".

Prvi plej-of i uspon sa „Penijem“ Hardavejem (1993–1994)

Već sledeće sezone, 1993/94, Orlando je bio potpuno drugačija ekipa. Hil je preuzeo trenersku ulogu, a tim je dobio mladog plejmejkera Anferni “Peni” Hardaveja, s kojim će O’Nil ubrzo činiti jedan od najatraktivnijih tandema u ligi.

Šekil je dodatno podigao nivo igre – prosečno je beležio 29,4 poena po utakmici (drugi u ligi iza Dejvida Robinsona) i predvodio NBA po procentu šuta sa 60% uspešnosti. Na utakmici protiv Nju Džerzi Netsa 20. novembra 1993. zabeležio je prvi tripl-dabl karijere – 24 poena, 28 skokova i 15 blokada – statistiku kakvu su dotad postizali samo najveći u istoriji.

Magici su sezonu završili sa skorom 50–32 i po prvi put u istoriji kluba ušli u plej-of. U svojoj prvoj seriji doigravanja O’Nil je prosečno postizao 20,7 poena i 13,3 skoka, ali su izgubili od iskusnijih Indijana Pejsersa sa 3:0. Ipak, poraz je bio dragoceno iskustvo – Orlando je postao svestan da poseduje jezgro koje može da napadne šampionski tron.

Prvo finale NBA i status zvezde (1994–1996)

U sezoni 1994/95 O’Nil je postao najbolji strelac lige sa 29,3 poena po utakmici, dok je u glasanju za MVP zauzeo drugo mesto, odmah iza Dejvida Robinsona. Tandem O’Nil–Hardavej vodio je Orlando do skora 57–25 i prvog mesta u Atlantskoj diviziji.

U plej-ofu su Magici prvo izbacili Boston Seltikse, zatim savladali Čikago Bulse predvođene Džordanom, koji se upravo vratio iz penzije, a potom i Indijanu sa Redžijem Milerom. Time su stigli do prvog NBA finala u istoriji kluba.

U velikom finalu protiv Hjuston Roketsa, koje su predvodili Hakim Oladžuvon i Klajd Dreksler, O’Nil je odigrao izuzetno – prosečno 28 poena, 12,5 skokova i 6,3 asistencije, uz gotovo 60% šuta iz igre. Ipak, iskustvo Roketsa prevagnulo je i Orlando je poražen sa 4:0.

U sezoni 1995/96 O’Nil se borio s povredama i propustio 28 utakmica, ali je i dalje beležio 26,6 poena i 11 skokova po meču. Orlando je ostvario skor 60–22, drugi najbolji u Istočnoj konferenciji iza istorijskih 72 pobede Čikago Bulsa. U doigravanju su lako prošli Detroit i Atlantu, ali ih je Džordanov Čikago ponovo zaustavio: u finalu konferencije rezultatom 4:0.

Taj poraz bio je kraj ere u Orlando. Šek je želeo više. Bio je svestan da njegov talenat zaslužuje šampionske prstene (nešto slično je i Nikolu Jokića dugo mučilo, premda je ostao veran Denveru), a ne samo pohvale. U leto 1996. donosi seli se u Los Anđeles Lejkerse, gde će započeti svoje šampionsko poglavlje.

Los Anđeles Lejkers (1996–2004) – uspon ka besmrtnosti

Leto 1996. označilo je prekretnicu u karijeri Šekila O’Nila. Nakon neuspeha u Orlandu, gde je došao nadomak trofeja, O’Nil je odlučio da promeni sredinu. Kao najtraženiji slobodan igrač u ligi, izabrao je Los Anđeles Lejkerse, potpisavši tada rekordni ugovor vredan 121 milion dolara za sedam godina.

U Lejkersima ga je dočekala mešavina glamura i pritiska. Grad je bio naviknut na šampione još od Medžika Džonsona i Karima Abdul-Džabara. A sada, sa O’Nilom u sredini i mladim Kobijem Brajantom koji je stigao direktno iz srednje škole, počela je nova epoha.

U prvim sezonama Lejkersi su pokazivali potencijal, ali ne i kontinuitet. O’Nil je odmah postao centralna figura tima, prosečno beležeći 26 poena i 12 skokova po sezoni, ali su povrede i nestabilnost na klupi kočile napredak. Tokom te faze, promenili su nekoliko trenera (Del Heris, Kurt Rambis) i svake godine nailazili na iste prepreke: iskusne i taktički savršeno pripremljene timove sa Zapada, poput Jute Džez i San Antonija.

Ipak, bilo je jasno da se u Los Anđelesu stvara nešto veliko. Već tada je iskrilo između njega i Kobija Brajanta – mladi fenomen želeo je da dokaže da može da bude najbolji, dok je Šekil verovao da je on već taj. Taj tihi sukob ega trajao je godinama, ali upravo iz tog rivalstva rodila se – dinastija.

Era Fila Džeksona i tri uzastopne titule (1999–2002)

Dolazak legendarnog trenera Fila Džeksona 1999. godine bio je trenutak koji je sve promenio. Čovek koji je sa Džordanom i Bulsima već stvorio šampionsku kulturu doneo je u Lejkerse ono što im je nedostajalo – disciplinu, sistem i zajedničku filozofiju. U njegovoj „trougao“ ofanzivi, O’Nil je postao nezaustavljiva sila.

U sezoni 1999/2000, Šekil je igrao sezonu iz snova. Postao je MVP lige, osvojio titulu najboljeg strelca sa 29,7 poena u proseku, bio drugi po skokovima i treći po blokadama. Vodio je Lejkerse do 67 pobeda i njihovog prvog šampionata nakon osam godina pauze. U finalu protiv Indijane prosečno je beležio 38 poena i 16,7 skokova, što mu je donelo prvu od tri uzastopne titule MVP-a finala.

U naredne dve sezone, 2001. i 2002., Lejkersi su izgledali nepobedivo. O’Nil i Brajant su, uprkos povremenim tenzijama, postali najefikasniji tandem u ligi. U doigravanju 2001. izgubili su samo jednu utakmicu na putu do titule – dominacija kakva se retko viđa. O’Nil je u finalu protiv Filadelfije, koje je predvodio Alen Ajverson, prosečno beležio 33 poena, 15,8 skokova i 3,4 blokade, i ponovo bio MVP.

Treću uzastopnu titulu Lejkersi su osvojili 2002. pobedom nad Sakramento Kingsima u nezaboravnoj seriji, a zatim i nad Nju Džersi Netsima u finalu. O’Nil je i tada bio ključni igrač – najbolji strelac i simbol snage.

Povrede, sukobi i kraj partnerstva (2002–2004)

Posle tri godine potpune dominacije, telo je počelo da šalje signale. O’Nil je imao problema sa stopalom i kolenima, što ga je primoralo da propusti početak sezone 2002/03. U međuvremenu, njegov odnos sa Kobijem Brajantom postajao je sve složeniji. Različiti pristupi treningu, stilu igre i liderstvu izazvali su otvorene sukobe koji su punili naslovne strane.

U sezoni 2003/04 klub je pokušao da vrati stari sjaj dovođenjem veterana Karla Malouna i Gerija Pejtona, ali atmosfera u timu bila je zasićena tenzijama. Iako su stigli do finala protiv Detroit Pistonsa, izgubili su seriju 4:1. Džekson je ubrzo napustio klupu, a uprava Lejkersa odlučila je da se okrene budućnosti Kobiju, a ne Šekilu.

Inače, tih godina je igrao i protiv nekolicine Srba u NBA ligi, jer smo tada imali Marka Jarića, Vlade Divca, Vladimira Radmanovića, Dragana Tarlaća, Željka Rebreaču, Predraga Stojakovića i druge NBA igrače koji su ostavili manje ili više dobar utisak u najjačoj ligi sveta.

Miami Heat (2004–2008) – nova energija i četvrta titula

Kada su ga 2004. godine Los Anđeles Lejkersi trejdovali u Miami Heat, Šekil O’Nil je iza sebe imao tri titule, jednu MVP nagradu i status globalne ikone. Ipak, prelazak na Floridu nije bio beg — bio je to svesno izabrani novi početak. O’Nil je želeo da dokaže da može da postane šampion sa drugom generacijom igrača, u drugačijem sistemu i drugačijoj ulozi.

Razmena je bila velika: u paket za O’Nila otišli su Keron Batler, Lamar Odum, Brajan Grant i pik prve runde (kasnije iskorišćen na Džordanu Farmaru). Šekil se odrekao svog čuvenog lakerskog broja 34 i vratio se na broj 32, isti onaj koji je nosio na početku karijere u Orlandu.

O’Nil je u Majami stigao u razmeni iz Lejkersa, a već na predstavljanju poručio navijačima:

“Donosim vam ono što svi čekate – šampionski prsten”.

Partnerstvo sa Vejdom i povratak u vrh lige

Jedan od razloga njegovog dolaska bio je mladi superstar Dvejn Vejd, koga je odmah prozvao „Flash“. O’Nil je video ono što većina tek naslućuje — buduću ikonu lige. Zajedno su stvorili jedno od najubojitijih partnerstava sredine 2000-ih.

Već u prvoj sezoni, 2004/05, Majami je ostvario 59 pobeda, najbolji skor na Istoku. O’Nil je odigrao čak 73 utakmice — najviše još od 2001. godine — i beležio 22,9 poena, 10,4 skoka i 2,3 blokade, uz dominaciju pod košem kakva se tada viđala samo na starim VHS snimcima iz njegove orlandske faze.

Te godine završio je drugi u glasanju za MVP nagradu, izgubljenu od Stiva Neša u jednoj od najtesnijih trka u istoriji NBA lige. Izabran je u All-NBA First Team, osvojio nagradu za igrača meseca na Istoku i učestvovao na svom 12. uzastopnom All-Staru.

Iako je imao bolnu povredu butine, odveo je Heat do finala Istočne konferencije, gde su u sedam utakmica pali od Detroita. Nakon poraza kritikovao je trenera Stena Van Gandija jer „nije dovoljno koristio igru preko centra“, što je nagovestilo promene koje će uslediti.

U avgustu 2005. potpisao je petogodišnje produženje vredno 100 miliona dolara. Mnogi su komentarisali da je mogao da traži više, ali on je želeo dugoročni ugovor koji će omogućiti klubu stabilnost. Navijači su to videli kao gest lojalnosti, a uprava kao potez čoveka koji želi da završi posao koji je počeo.

U drugoj utakmici sezone 2005/06, Šekil povređuje zglob i propušta 18 utakmica. Tim je upadao u ritam i iz ritma, a Van Gandi, iznenada, podnosi ostavku.

Na klupu se vraća Pat Rajli, arhitekta šampionskih Lejkersa iz 80-ih. Bilo je jasno: Majami želi prsten, i to odmah. Rajli je smanjio O’Nilove minute i dozirao treninge. Kritičari su tvrdili da „štedi Šeka“, ali Rajli ga je želeo svežeg za plej-of.

O’Nil je to prihvatio.

“Statistika nije bitna. Ako osvojimo titulu, to je savršen rezultat“, govorio je tada.

I bio je u pravu.

U plej-ofu 2006. O’Nil je podigao nivo igre. Protiv Čikaga je seriju otvorio sa 27 poena, 16 skokova i 5 blokada, a u šestoj utakmici postigao 30 poena i 20 skokova – partija koju su navijači Heata prepričavali godinama.

Protiv Nju Džersija i Detroita Majami je igrao zrelije nego ikad, a O’Nil je bio stub fizičke dominacije. U odlučujućoj utakmici finala konferencije, protiv Pistonsa u gostima, ubacio je 28 poena uz 16 skokova i 5 blokada – učinak kakav može da napravi samo centar koji čita igru iz iskustva.

NBA finale 2006 – istorija je ispisana

Protiv Dallas Mavericksa, Majami je izgubio prve dve utakmice NBA finala 2006. godine. Kritičari su već pisali tekstove o „još jednom promašenom pokušaju“. A onda — preokret. Heat dobija tri vezane utakmice kod kuće, pa i šestu u Dalasu.

O’Nilov prosek u finalu — 13,7 poena i 10,2 skoka — nije bio nalik statističkim eksplozijama iz LA dana, ali njegova uloga više nije bila ista.
Bio je sidro. Bila je to titula vođstva, stabilnosti i mentorstva. I njegova četvrta u karijeri.

Pat Rajli je rekao: “Bez Šeka, ova titula nikada ne bi došla. On je promenio sve“.

2006–2008: povrede, turbulencije i kraj jedne ere

Posle titule počinju problemi. U sezoni 2006/07, O’Nil operiše koleno i propušta 35 utakmica. Tim tone bez njega, a kada se vratio, Vejd doživljava tešku povredu ramena. Ipak, Majami se nekako izvlači do plej-ofa, ali u prvoj rundi doživljava šok – Čikago Bulsi ih pometu 4:0. Bio je to prvi put u 50 godina da aktuelni šampion ispadne u uvodnoj seriji.

Usput, Šekil stiže do velikog ličnog jubileja — 25.000 poena, i postaje jedan od retkih centara sa tim ostvarenjem. Međutim, njegova efikasnost opada i prvi put u karijeri pada ispod 20 poena u proseku.

U sezoni 2007/08, situacija postaje još teža:

• najniže brojke u karijeri
• ponovljene povrede
• pet vezanih isključenja zbog faulova
• 15 poraza zaredom

Zbog sve napetijih odnosa sa trenerom Rajlijem, dolazi do incidenta: nakon što je Rajli poslao Džejsona Vilijamsa sa treninga jer je zakasnio, Šek ga je otvoreno isprovocirao, a Rajli mu je odgurnuo prst koji mu je Šek stavio na grudi. Nakon toga je bilo je vreme za razlaz.

U februaru 2008. trejdovan je u Phoenix Suns, čime se završava jedna od najvažnijih epoha u istoriji Majami Hita.

Phoenix Suns (2008–2009) – poslednji veliki ritam i povratak starog Šeka

Dolazak Šekila O’Nila u Phoenix Suns u februaru 2008. bio je jedan od onih poteza koji su u NBA uvek izazivali podeljene reakcije. Sa jedne strane, Sansi su imali brzu, „seven seconds or less“ filozofiju koju je predvodio Stiv Neš. Takav stil igre nije pogodovao masivnom centru. Sa druge strane, upravo takva ekipa bila je savršena prilika za O’Nila da još jednom pokaže da se veliki igrači sistem prilagođavaju sebi a ne sebe sistemu.

Majami je tada imao poražavajući skor 9–37, i ulazio je u potpunu rekonstrukciju, dok je Finiks tražio način da se suprotstavi fizičkoj dominaciji San Antonija, posebno Tima Dankana, koji ih je izbacio iz plej-ofa godinu ranije.

Sansi su za Šeka poslali Šona Meriona i Markusa Benksa, a mnogi su se pitali kako će se masivni centar uklopiti u njihovu čuvenu, brzu „seven seconds or less“ filozofiju. Ali O’Nil je imao drugačiju viziju: verovao je da pravi veliki igrači ne moraju da se uklapaju — već da teraju sistem da se prilagodi njima.

U debiju protiv svog bivšeg tima, Lejkersa, Šek je ubacio 15 poena i dodao 9 skokova. Sunsi su izgubili, ali je već tada bilo jasno da će O’Nil biti mnogo važniji nego što se očekivalo.

Njegov odnos sa saigračima oduševio je javnost — umesto nezgodnog superstara, stigao je centar koji radi, sluša i pomaže mlađima.

“Dajte mi nekoliko dana i biću spreman. Naći ću svoj ritam“, poručio je.

Do kraja sezone 2007/08, O’Nil je u proseku davao 12,9 poena i 10,6 skokova, držeći reket stabilnim i omogućavajući Sunsima da igraju fizičnije nego ranije.

Sunsi su, međutim, ponovo naleteli na Spars u prvoj rundi plej-ofa i izgubili 4:1. Iako su svi naglašavali da „Šek nije fit u sistem“, treneri su tvrdili suprotno:

“Bez njega bismo bili još ranjiviji“, govorio je tada Stiv Neš.

U svojoj prvoj punoj godini u Finiksu, O’Nil je fizički izgledao bolje nego u kasnim godinama u Majamiju. Počeo je agresivno, nametnuo se kao glavni centar i postepeno počeo da dominira nad gotovo svakim „peticom“ u ligi.

U sezoni 2008/09 beležio je:

• 17,8 poena
• 8,4 skoka
• 1,6 blokada
• 60,9% šuta iz igre

I učestvovao je na još jednom All-Star meču. No, ovaj put kao ko-MVP, zajedno sa Kobijem Brajantom. Bila je to simbolična scena: nekadašnji rivalitet pretvoren u poštovanje, dva giganta koja su zajedno vodila Zapad do šoua.

Dana 27. februara 2009, protiv Toronta, odigrao je jednu od najboljih utakmica kasne karijere: 45 poena i 11 skokova. To je bila njegova poslednja eksplozija sa 40+ poena. Kada su ga pitali kako je to uradio u 37. godini, samo se nasmejao:

“Ja sam Šek. Ne pitajte kako — uživajte dok traje“.

Ipak, Sansi su sezonu završili bez plej-ofa prvi put još od 2004. Problem nisu bili O’Nilovi nastupi, već povrede, pad forme Amarija Studamajera i smena trenera.

Menadžment je odlučio da rastereti budžet i krene u rekonstrukciju. Pre početka sezone 2009/10, O’Nil je trejdovan u Cleveland Cavaliers, gde je trebalo da pomogne LeBronu Džejmsu u pohodu na titulu.

Cleveland Cavaliers (2009–2010) – misija „prsten za Kralja“

U leto 2009. godine Cleveland Cavaliers bili su tim na vrhuncu. Imali su najbolji skor u NBA ligi, LeBron Džejms je bio u MVP formi, i osećaj da je titula konačno na dohvat ruke. Upravo zato je uprava povukla jedan od najzvučnijih poteza te godine: dovela je Šekila O’Nila, trejdom u kojem su u suprotnom smeru otišli Ben Volas, Saša Pavlović, 500.000 dolara i pik druge runde 2010.

Već na predstavljanju, O’Nil je izgovorio rečenicu koja će definisati njegov boravak u Ohaju:

“Moj moto je jednostavan — prsten za Kralja“.

Za razliku od mnogih prethodnih timova, u Klivlendu nije bilo dileme ko je vođa. LeBron je bio lice franšize, a Šekil je to potpuno prihvatio bez gordosti, svestan svojih godina. I to je bio prvi put u njegovoj karijeri da se svesno postavio kao „druga opcija“.

Podelio je minute sa Zidrunašom Ilgauskom, što je značilo manje šuteva i manju statističku produkciju nego ranije, ali uloga koju je imao bila je da odbrani reket, donese snagu i rastereti LeBrona u fizičkim duelima.

Prosečno je beležio 12 poena, 6,7 skokova i 1,2 blokade, što su bile najniže brojke u njegovoj karijeri, ali njegovo prisustvo na terenu bilo je više strateško nego statističko.

Kavalirsi su sezonu završili na prvom mestu Istoka, spremni za šampionski pohod.

Međutim, utakmica protiv Bostona 25. februara 2010. bila je trenutak koji je prelomio sezonu. O’Nil je krenuo na polaganje, a Glen „Big Baby“ Dejvis zakačio mu je desnu ruku. U trenutku je znao da je ozbiljno.

Utvrđeno je da je palac teško povređen. Ubrzo je usledila operacija — 1. marta 2010. O’Nil je bio na stolu, a prognoza je govorila da će pauza trajati oko pet nedelja.

Bez njega, Cleveland je ostao bez jedinog pravog „sidra“ pod košem.

O’Nil se vratio neposredno pred početak plej-ofa, ali nije bio spreman.

U prvoj rundi Cavsi su prošli Chicago, ali druga runda protiv Boston Celticsa bila je nešto sasvim drugo. Boston je, predvođen Garnetom, Pirsom i Rondom, bio fizički i taktički spremniji tim.

O’Nil je u seriji igrao dobro, čak i bolje od očekivanja posle operacije, ali to nije bilo dovoljno. Cleveland je eliminisan, a sezona koja je mogla da bude šampionska završila se razočaravajuće.

Godinama kasnije, Šek će reći:

“Da mi Big Baby nije slomio ruku, osvojili bismo titulu te godine. U to sam 100% siguran“.

Boston Celtics (2010–2011) – poslednja borba u zelenom dresu

Kada je u leto 2010. Kobi Brajant izjavio da ima “više prstenova od Šeka“, vlasnik Boston Celticsa, Vejk Grousbek, video je idealnu priliku: ako postoji igrač koji i u poznim godinama može da promeni tok takmičenja, to je O’Nil. Celticsi su bili tim iskusnih veterana, već okaljan šampionskim iskustvom, i dodatna snaga pod košem mogla je da bude presudna.

Dok Rivers, trener Bostona, pristao je na dovođenje samo pod jednim uslovom:

“Nema posebnog tretmana. Nema drame. Nema privilegija“.

Šek je pristao bez dvoumljenja.

Dana 4. avgusta 2010., Boston Celtics zvanično su potpisali Šekila O’Nila. Dobio je samo veteranski minimum — 2,8 miliona dolara za dve godine, iako je prvobitno želeo srednji izuzetak (mid-level exception). Međutim, uprava je taj novac dodelila drugom veteran centru — Džermaniju O’Nilu.

Interesovanje su pokazivali i Atlanta i Dallas, ali su razgovori zapeli zbog finansijskih uslova. Boston je bio spreman da rizikuje i Šek je video priliku da se priključi ekipi koja je 2008. osvojila titulu i 2010. igrala veliko finale.

Na predstavljanju 10. avgusta odabrao je broj 36 kao simbol prelaska u novo poglavlje, broj koji dotad nikada nije nosio i koji je želeo da poveže sa „novim identitetom u poslednjem krugu karijere“.

O’Nil je izjavio:

“Ne takmičim se sa malim momcima koji uzmu loptu i šutiraju 30 puta. Ja se takmičim sa Timom Dankanom. Ako on stigne do pet prstenova, neko će reći da je bolji. Ne mogu to da dozvolim“.

Javno je tvrdio da mu nije važno da li startuje ili ulazi s klupe. U utakmicama gde je O’Nil odigrao više od 20 minuta, Boston je zabeležio impresivan skor 19–3.

Ali njegov najveći problem postalo je — telo. Šek je tokom sezone propustio veliki broj utakmica zbog hroničnih tegoba desne noge:

• povreda kolena
• bolovi u listu
• problemi sa kukom
• Ahilova tetiva

U februaru 2011, Celticsi su napravili kontroverznu odluku. Naime, trejdovali su svog mladog centra Kendrika Perkinsa u Oklahomu. Logika? Očekivali su da će O’Nil biti spreman za playoff i preuzeti deo njegovog zadatka u reketu.

Statistika im je, makar tada, davala nadu: u sezoni su bili 33–10 u mečevima gde Perkins nije igrao, a Šek je bio zdrav.

Ipak, telo je ponovo izdalo.

Posle 27 utakmica pauze zbog povrede Ahilove tetive, O’Nil se vratio 3. aprila 2011. i već posle 5 minuta bol u listu je bio neizdrživ. To je bila njegova poslednja utakmica regularnog dela sezone.

Propustio je celu prvu rundu playoffa. Insistirao na dodatnim kortikosteroidnim injekcijama kako bi se vratio u drugoj rundi, ali ni tada nije mogao da igra duže od nekoliko minuta.

U dve utakmice protiv Miami Heata, mogao je da odigra ukupno 12 minuta, vidljivo ograničen, jedva pokretan. Heat je eliminisao Boston i tako simbolično zatvorio krug. Tako je tim koji je on nekada vodio do titule sada je bio taj koji ga je ispratio iz lige.

Šek je tokom karijere ušao u TOP 10 najboljih strelaca NBA lige.

Reprezenta­tivna karijera – od „zamalo Dream Teama“ do FIBA MVP titule

Godina	Takmičenje / Povod	Status	Objašnjenje
1992.	Olimpijske igre (Dream Team)	Nije izabran	Mesto koledž igrača pripalo Kristijanu Leitneru.
1994.	FIBA Svetsko prvenstvo (Toronto)	Igrao	MVP turnira; vodio SAD do zlata (8–0).
1996.	Olimpijske igre (Atlanta)	Igrao	Član Dream Team III; zlato (8–0); delio minute sa Robinsonom i Oladžuvonom.
1999.	FIBA AmeriCup	Nije pozvan	O’Nil izjavio da je to doživeo kao „nedostatak poštovanja“.
2000.	Olimpijske igre (Sidnej)	Odbio poziv	Rekao da mu „dva zlata dovoljna“.
2002.	FIBA Svetsko prvenstvo (Indianapolis)	Odbio poziv	Želeo da se posveti klupskoj karijeri i odmoru.
2004.	Olimpijske igre (Atina)	Odbio poziv	Ponovo odbio zbog prioriteta u NBA i povreda.
2006–2008.	Širi spisak kandidata USA Basketball	Prvobitno zainteresovan, zatim odbio	Povukao ime sa liste zbog opterećenja i godina.

Još tokom koledža bio je ozbiljan kandidat za Dream Team 1992, ali je mesto pripalo Kristijanu Leitneru. Prilika da obuče nacionalni dres stigla je dve godine kasnije, na Svetskom prvenstvu 1994., gde je predvodio „Dream Team II“ do zlata i bio proglašen MVP-em turnira. Sa prosekom od 18 poena i 8,5 skokova, postao je jedna od dominantnih figura FIBA scene i poslednji aktivni Amerikanac sa svetskim zlatom sve do 2010.

Bio je ponovo pozvan u reprezentaciju za Olimpijske igre 1996. u Atlanti, kao deo „Dream Team III“ sa Oladžuvonom i Robinsonom, zbog čega je delio minute i često ulazio iz rotacije. Ipak, sa SAD ponovo je osvojio zlato i ostao neporažen (8–0). Šek je kasnije priznao da ga je razočaralo što je u finalu igrao manje nego što je očekivao, ali je poštovao objašnjenje trenera Lenija Vilkinsa da je želeo da isprati Robinsonovu poslednju Olimpijadu.

Posle Atlante, O’Nil je sve ređe nastupao za SAD. Bio je uvređen što 1999. nije pozvan na AmeriCup i smatrao je to „pomanjkanjem poštovanja“. Poziv za Olimpijske igre 2000. odbio je uz reči da su mu „dva zlata dovoljna“, a odbio je i Svetsko prvenstvo 2002. i Olimpijadu 2004. Iako je pokazao interesovanje za širi roster 2006–2008, na kraju je i te pozive odbio, želeći da se fokusira na klupske obaveze i oporavak.

Iako kratka, njegova reprezentativna karijera bila je izuzetno uspešna: dva zlata, savršenih 16–0, titula MVP-a Svetskog prvenstva i uloga jednog od najdominantnijih američkih centara u FIBA istoriji. Šek je ostao simbol ere u kojoj su SAD bile neprikosnovene, a njegova kombinacija snage i efikasnosti ostavila je dubok trag na međunarodnoj sceni.

Šekil O'Nil težina tokom i nakon karijere

Težina Šekil O'Nila je uvek privlačila pažnju. Jedan od najtežih igrača u NBA ligi imao je još tokom srednje škole 113 kg, dok je povremeno u Lejkersima dostizao i preko 170 kilograma.

Godina	Period / Tim	Težina (lb)	Težina (kg)
1987.	srednja škola	250 lb	113,4 kg
1991.	LSU koledž	294 lb	133,4 kg
1992.	Orlando Magic – ruki	301 lb	136,5 kg
1999.	Los Angeles Lakers	340 lb	154,2 kg
2002.	Los Angeles Lakers	380 lb	172,4 kg
2003.	Los Angeles Lakers	345 lb	156,5 kg
2004.	Los Angeles Lakers	370 lb	167,8 kg
2005.	Miami Heat	320 lb	145,2 kg
2010.	Boston Celtics	345 lb	156,5 kg
2017.	TNT studio (maksimum)	400 lb	181,4 kg
2017.	leta iste godine	380 lb	172,4 kg

Danas je njegova zvanična težina 147 kg (325 lb), što ga i dalje svrstava među najteže igrače koji su ikada igrali u NBA ligi.

Privatan život Šekila O’Nila

U privatnom životu najznačajnije poglavlje predstavlja brak sa Šoni Nelson, sa kojom se venčao 2002. godine. Par je dobio četvoro dece – Šarifa, Šakira, Amiru i M'Earu, a Šek je usvojio i Šonijevog sina iz prethodne veze. 

Iz ranije veze ima i ćerku Tahiru. Iako su u javnosti dugo delovali stabilno, njihov odnos je prolazio kroz velike uspone i padove. Nakon prvog zahteva za razvod 2007, pomirili su se, ali je konačni razvod usledio 2011. godine. 

O’Nil je kasnije otvoreno govorio da je glavni krivac on sam, priznajući da je pravio greške i da ga najviše boli vreme koje je izgubio sa svojom decom.

“Varao sam, bio sam najbolji u tome. Nisam ponosan zbog toga, zbog toga sam izgubio sam porodicu, zbog toga sam izgubio jako važne godine sa mojom decom jer sam to radio. Zbog toga odbijam da pričam šta je neko trebalo ili nije trebalo da uradi. Ali da odgovorim na pitanje, naravno da nije bilo vredno toga. Reći ću vam i zašto. Najsrećniji dani mog života su bili kada sam dolazio kući, a šest različitih ljudi me je zvalo: ‘Tata, tata, tata!’. Zaboravite novac, kola, zaboravite i titule. Pogotovo kada su bili mali i kada su me čekali posle mečeva“, bio je svojevremeno surovo iskren košarkaš.

Nakon raspada braka bio je u nekoliko veza. Najpoznatija je ona sa TV ličnošću Nikol „Hoopz“ Aleksander, s kojom je živeo u Masačusetsu do raskida 2012. godine. Zatim je nekoliko godina bio u vezi sa manekenkom Latišom Rol, koja je takođe završila 2018. Iako je u javnosti često prikazivan kao zabavljač i šoumen, ljudi iz njegovog okruženja često naglašavaju da je u privatnosti vezan za porodicu, posebno nakon smrti očuha Filipa Harisona 2013. godine, čoveka kojeg je smatrao svojim pravim ocem.

Pored porodice, O’Nil je ostao aktivan u zajednici i različitim društvenim sferama. Član je bratstva Omega Psi Phi, poznat po dobrotvornim gestovima poput preuzimanja troškova sahrane svog idola Džordža Mikena. Veliki je navijač hokejaškog tima New Jersey Devils i NFL ekipe Dallas Cowboys, a često ističe da je fudbal bio njegova prva sportska ljubav. Danas živi vrlo raskošno – 2016. kupio je veliko imanje u Džordžiji, a 2023. i svoj prvi privatni avion. Istovremeno, neguje mentorsku ulogu: blizak je sa koledž i WNBA zvezdom Anđel Ris, koju naziva „porodicom“. Uprkos globalnoj slavi, uloga oca, mentora i prijatelja postala je centralna u njegovom životu nakon završetka karijere.

Danas je Šekil O’Nil mnogo više od nekadašnjeg NBA šampiona. Iako je na parketu ostavio neizbrisiv trag kao jedan od najdominantnijih centara u istoriji košarke, njegova karijera se nakon penzionisanja samo proširila na nova područja. Kao glavno lice emisije Inside the NBA na TNT-u, Šek je postao jedan od najpopularnijih sportskih analitičara u Americi – direktan, duhovit i autentičan, onaj koji bez filtera govori o igri i igračima.

Paralelno razvija i svoju drugu strast: muziku. Pod imenom DJ Diesel, nastupa širom sveta, puni velike arene i festivale, i gradi potpuno novi identitet koji ga povezuje sa mlađim generacijama. Van reflektora, O’Nil je izgradio ozbiljno poslovno carstvo. Vlasnik je i investitor u brojne franšize, ugostiteljske lance i brendove, a 2023. postao je i predsednik košarkaškog odeljenja kompanije Reebok.

Nadamo se da ste uživali u ovoj opširnoj priči o jednom od najdominantnijih centara lige. U blogu Balkan Beta naći ćete i mnoge druge zanimljivosti iz sveta sporta (recimo teško oborivi NBA rekordi ili najveći ugovori u istoriji NBA lige) i sportskog klađenja (klađenje na četvrtine u košarci, itd).