Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu - Mundijal 1930

Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu održano je od 13. do 30. jula 1930. godine u Montevideu, glavnom gradu Urugvaja. Ovaj događaj zauvek je promenio fudbal kao igru, pružajući joj globalnu dimenziju i uvodeći je u novu eru popularnosti. 

Idejni tvorac turnira bio je tadašnji predsednik FIFA, Žil Rime, čovek koji je verovao da će međunarodno takmičenje dodatno popularizovati ovaj sport i približiti ga širokim masama.

Urugvaj je izabran za domaćina prvenstva ne samo zbog sjajnih fudbalskih rezultata prethodnih godina, već i zbog simboličnog jubileja – proslave sto godina nezavisnosti. Država je ozbiljno pristupila organizaciji, a stadion Sentenario, centralno mesto takmičenja, bio je jedan od najvećih i najmodernijih stadiona tog vremena.

Značaj koji je Mundijal 1930 imao za razvoj fudbala i sva buduća svetska prvenstva u fudbalu bio je ogroman. Po prvi put je fudbal postao globalan sport, koji je privukao pažnju publike i medija na svim kontinentima.

Montevideo Svetsko prvenstvo 1930 – Od ideje do realizacije

Ideja o stvaranju međunarodnog fudbalskog takmičenja, koje bi bilo nezavisno od Olimpijskih igara, javila se početkom dvadesetih godina prošlog veka. U to vreme za pravila u fudbalu su zainteresovani mnogi, a sama istorija sporta koji smo pomenuli već ima decenije razvoja iza sebe.

No, nije postojao jasan sistem koji bi okupio reprezentacije iz različitih delova planete na jednom mestu. Olimpijske igre imale su fudbalski turnir, dodeljivane su olimpijske medalje, ali zbog pravila o amaterizmu nisu mogle u potpunosti zadovoljiti potrebe profesionalnih i polu-profesionalnih igrača, kao ni rastuće ambicije nacionalnih saveza.

Inicijator i glavni pokretač ideje o zasebnom međunarodnom prvenstvu bio je Francuz Žil Rime, tadašnji predsednik FIFA-e (inače 3. po redu). Ovu funkciju obavljao je od 1912. do 1942. godine, a kasnije je po njemu i nazvan sam trofej svetskog prvenstva. 

On je bio uveren da fudbal ima ogroman potencijal za promociju mira, prijateljstva među narodima i globalnu popularizaciju. Takođe je smatrao da bi organizacija samostalnog Svetskog prvenstva dodatno afirmisala fudbal kao vodeći sport širom planete, dajući mu ozbiljan međunarodni kredibilitet i prestiž.

FIFA je prvobitno bila rezervisana prema Rimovoj zamisli, s obzirom na potencijalne finansijske izazove i tehničku složenost organizacije takvog globalnog događaja. Zemlje članice, posebno iz Evrope, bile su zabrinute da će logistički problemi, velika udaljenost i visoki troškovi putovanja do Južne Amerike, gde je Urugvaj predložen kao potencijalni domaćin, biti nepremostiva prepreka. Međutim, Rimova odlučnost i njegovo diplomatsko umeće bili su ključni u prevazilaženju ovih prepreka.

Uloga FIFA i Žila Rimea

Žil Rime nije odustajao od zamisli uprkos početnom skepticizmu unutar FIFA-e. Neumorno je radio na ubeđivanju nacionalnih saveza i stalno potencirao istorijsku važnost događaja koji bi po prvi put u istoriji okupio najbolje fudbalske selekcije na svetu. Shvatao je da će se fudbal tek tada izdvojiti kao samostalna, međunarodno priznata disciplina sa sopstvenim šampionatom koji nije uslovljen olimpijskim pravilima.

Ključni trenutak se dogodio 1928. na kongresu FIFA-e u Amsterdamu, gde je Rime uspeo da pridobije većinu članica. Na sastanku održanom upravo tokom trajanja Olimpijskih igara u Amsterdamu, usvojen je zvanični predlog o organizaciji prvog svetskog fudbalskog prvenstva. Kao domaćin odabran je Urugvaj, zemlja koja je prethodno osvojila dve olimpijske fudbalske titule (1924. i 1928. godine), što je dodatno ojačalo argumente u korist Montevidea kao idealnog mesta za prvo takmičenje.

Izbor Urugvaja imao je i simboličnu dimenziju, jer je ova južnoamerička država 1930. godine slavila stogodišnjicu nezavisnosti, pa je FIFA ovu priliku videla kao savršenu šansu da se veliki fudbalski događaj poveže sa važnim nacionalnim jubilejom.

Problemi oko organizacije i reakcije zemalja

Uprkos pozitivnoj odluci FIFA-e, organizacija prvenstva naišla je na brojne izazove. Većina evropskih reprezentacija oštro je reagovala na odluku o održavanju turnira preko Atlantskog okeana. Put do Montevidea bio je dug, skup i mukotrpan, a tadašnji brodski prevoz trajao je najmanje dve nedelje u jednom pravcu, što je zahtevalo i pauziranje domaćih prvenstava u Evropi, nešto na šta mnogi nacionalni savezi nisu bili spremni.

Reprezentacije iz Engleske, Španije, Italije i još nekoliko evropskih zemalja odlučile su da odbiju poziv upravo zbog ovih razloga, što je ozbiljno dovelo u pitanje kvalitet i legitimitet samog takmičenja. Shvatajući ozbiljnost situacije, FIFA je u saradnji sa urugvajskom vladom ponudila finansijsku pomoć za pokrivanje troškova putovanja svim reprezentacijama iz Evrope koje odluče da učestvuju.

Ova finansijska pomoć je, na kraju, ubedila četiri evropske zemlje –  Francusku, Belgiju, Rumuniju i Kraljevinu Jugoslaviju da prihvate poziv i krenu na daleki put.

Tako je, zahvaljujući naporima Žila Rimea, saradnji FIFA-e i Urugvaja, kao i odvažnosti reprezentacija koje su se usudile da krenu na put preko okeana, prvo Svetsko prvenstvo konačno moglo da se održi. Nova era u fudbalu je bila započeta.

Mundijal 1930 – Učesnici i put do Montevidea

Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu okupilo je 13 reprezentacija: četiri evropske i devet američkih. To su bile:

• Argentina
• Belgija
• Bolivija
• Brazil
• Čile
• Francuska
• Meksiko
• Paragvaj
• Peru
• Rumunija
• SAD
• Urugvaj
• Kraljevina Jugoslavija

Evropski timovi imali su poseban izazov – dugo i naporno putovanje brodom. Rumuni, Belgijanci i Francuzi putovali su brodom „Conte Verde“, dok je reprezentacija Jugoslavije iz Marseja isplovila poštanskim brodom „Florida“. 

Zbog političkih tenzija i premeštanja sedišta Fudbalskog saveza Jugoslavije iz Zagreba u Beograd, sastav jugoslovenske reprezentacije činili su Srbi iz isključivo igrači iz beogradskih klubova. Dakle, ovo je bila srpska reprezentacija, a ne jugoslovenska, zapravo. Inače, ako vas zanima reprezentativni fudbal, pogledajte zanimljive nadimke fudbalskih reprezentacija.

Jugoslavija Montevideo 1930 – sastav

Iz tabele se vidi ko su bili najbolji srpski fudbaleri u to vreme. Odbrambenih igrača je bilo vidno malo, ali su oni zato mogli da pokrivaju razne pozicije u fudbalu, po potrebi.

Nekoliko meseci pred početak Svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine, dogodile su se značajne promene u organizaciji jugoslovenskog fudbala. FIFA je donela odluku da sedište Fudbalskog saveza Jugoslavije preseli iz Zagreba u Beograd. Kao reakcija na ovaj potez, hrvatski fudbaleri su odlučili da ne prihvate poziv selektora Boška Simonovića za učešće na Mundijalu.

Zbog ove situacije reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije u tom trenutku činilo je 17 fudbalera: 14 iz klubova sa područja Srbije, dok su tri fudbalera igrala za francuske klubove Sète 34 i Club Français. A kako sačinjen krajnji sastav usvedoči i Vladimir Stanković, autor knjige “Montevideo, Bog te video!”, koja je bila inspiracija Draganu Bjelogrliću za snimanje istoimenog filma.

"Novine su pisale da su igrače izvlačili kroz prozore i nosili ih na ramenima, vodili ih na Terazije. Žao mi je što u filmu nije više insistirano, ako je i spomenuta činjenica, zašto je to bila srpska reprezentacija, a ne jugoslovenska. Nisu Srbi bili prepotentni da neće da bojkotuju Hrvate ili ostale, nego su bili bojkotovani. Veći fudbalski centar bio je Zagreb odakle su bili više prvaci poput HAŠK-a. Zlatno doba beogradskog fudbala ipak počinje posle Montevidea dominacijom BSK-a. Zašto je to bio srpski tim? Zato što je na skupštini u maju 1929. odlučeno da se sedište iz Zagreba, osnovano deset godina pre toga, preseli u Beograd. To je bio razlog da se hrvatski funkcioneri naljute na Beograđane i da narede igračima da bojkotuju reprezentaciju. Tada su Andrejević, Simonović i ostali odlučili da idu samo sa srpskim igračima u Montevideo. Jednu utakmicu je odigrala reprezentacija i sa Hrvatima, bio je to Kup Kralja, ali to je zavaralo Boška Simonovića da će Hrvati ići u Montevideo. Na spisku koji je poslat u FIFA bilo je najviše igrača iz Hrvatske, ali su redom svi otkazivali. Poslednji je otkazao Hitrec, najbolji hrvatski fudbaler, koji je žarko želeo da igra jer je znao da se rađa nešto veliko. Andrejević je bio ključan i u Beogradu je postignuta načelna saglasnost da idemo u Montentevideu, i mi smo tako postali deo istorije. Isto je bilo i na Evropskom prvenstvu, a neke velike sile nisu igrale. U ključnim momentima naši fudbalski funkcioneri su donosili prave odluke", rekao je za Mondo.

Svetsko prvenstvo 1930 rezultati u grupnoj fazi

Prvenstvo je bilo podeljeno u četiri grupe, a pobednici su išli direktno u polufinale. Od petog dana turnira otvoren je i tada jedan od najvećih stadiona na svetu "Stogodišnjica" (Sentenario), koji je primao 100 hiljada navijača. 

Grupa 1: Dominacija Argentine

Argentina je bila dominantna u ovoj grupi i bez većih problema obezbedila prolaz. Upravo u ovoj grupi odigrana je istorijska utakmica između Francuske i Meksika, u kojoj je Francuz Lisjen Loren postigao prvi gol u istoriji svetskih prvenstava.

Grupa 2: Jugoslavija Brazil 1930 – ključna utakmica za prolaz u polufinale

Ovo je za nas najvažniji duel, koji nas pored polufinala najviše zanima, pa ćemo mu u skladu sa tim posvetiti i najveću pažnju. Naime, kada su žrebom određene grupe za prvo Svetsko prvenstvo u Montevideu 1930. godine, malo ko je mogao da zamisli da će reprezentacija Jugoslavije imati ozbiljne šanse protiv velikog favorita, Brazila. 

Prema ocenama stručnjaka tog vremena, “Karioke” su važili za izrazitog favorita, a ako govorimo o sportskom klađenju, tačnije o klađenju na fudbal, šanse jugoslovenske selekcije da osvoji turnir bile su procenjene čak na 1:1000. Međutim, na samom terenu stvari su izgledale potpuno drugačije.

Četrnaestog jula 1930. na legendarnom stadionu „Gran Park Sentral“ u Montevideu, pred očima fudbalskog sveta dogodila se senzacija. Tim selektora Boška Simonovića odigrao je hrabro i borbeno, bez imalo straha pred slavnim rivalom. Jugoslavija je nakon prvih pola sata igre šokirala fudbalsku javnost. Tada je golovima Aleksandra Tirnanića u 21. minutu i Ivice Beka u 30. minutu povela 2:0, na opšte zaprepašćenje navijača i samih Brazilaca. Bio je to trenutak kada je ceo fudbalski svet počeo ozbiljno da shvata Jugoslaviju kao reprezentaciju koja može parirati i najvećim fudbalskim silama.

Brazilci su pokušavali svim snagama da izbegnu neočekivan poraz. Uspeli su da ublaže rezultat golom Žoao Koelja Neta, poznatijeg kao Preginjo, u 62. minutu utakmice, ali je odbrana Jugoslavije, predvođena golmanom Milovanom Jakšićem (koji je u to vreme možda i spadao u najbolje golmane) i kapitenom Milutinom Ivkovićem, izdržala sve pritiske do kraja meča. Tako je zabeležena istorijska pobeda od 2:1, jedina koju je jugoslovenska, odnosno srpska reprezentacija ostvarila protiv Brazila u zvaničnim utakmicama do danas.

Istorijski sastav srpskog tima koji je srušio Brazil bio je: Milovan Jakšić, Milutin Ivković, Dragoslav Mihajlović, Milorad Arsenijević, Ljubiša Stefanović, Momčilo Đokić, Aleksandar Tirnanić, Blagoje Marjanović, Ivica Bek, Đorđe Vujadinović i Branislav Sekulić, predvođeni selektorom Boškom Simonovićem (koji se bavio i fotografijom kao hobijem). Ovaj legendarni trijumf prikazan je i u popularnom filmu „Montevideo, vidimo se“, zahvaljujući kojem su ovi nezaboravni trenuci sačuvani od zaborava.

Naši fudbaleri sami su sebe u Urugvaju u šali nazivali „mućaćos“ (od španske reči „muchachos“, što znači momci), jer su ih tim nadimkom svakodnevno oslovljavali lokalni stanovnici. Nakon senzacionalne pobede protiv favorizovanog Brazila, urugvajski novinari, kojima su srpska prezimena završena na „-ić“ delovala potpuno neobično i teško za izgovor, duhovito su ih prozvali „Ićići“ ili „Ićaćosi“.

U narednoj utakmici, Jugoslavija je rutinski savladala reprezentaciju Bolivije sa 4:0, čime je potvrdila prvo mesto u grupi. Brazil je istim rezultatom bio bolji od Bolivije, ali zbog prethodnog poraza od Jugoslavije, favoriti iz Južne Amerike morali su ranije nego što su očekivali da pakuju kofere i krenu nazad kući. Jugoslaviju je čekalo istorijsko polufinale protiv domaćina, Urugvaja.

Inače, zanimljivo je da je i četiri godine kasnije, 3. juna 1934. na stadionu BSK-a u Beogradu, pred više od 12.000 gledalaca, Jugoslavija pobedila Brazil neverovatnim rezultatom 8:4. Brazilci su stigli direktno iz Italije, gde ih je Španija eliminisala sa Svetskog prvenstva.

Sledećeg dana, naslov u „Politici“ jasno je opisivao veličinu pobede:

„I pored odlične igre južnoameričke ekipe, naš tim je katastrofalno tukao brazilijansku reprezentaciju sa 8:4 (2:2).“

U toj istorijskoj pobedi učestvovali su sledeći fudbaleri: Čulić, Belošević, Matošević, Arsenijević, Stevović, Lehner, Glišović, Vujadinović, Marjanović, Tomašević, Sarić, Petrak, Gajer i Tirnanić.

Od tada više nikada nismo pobedili najbolje brazilske fudbalere svih vremena.

Grupa 3: Urugvaj opravdao očekivanja

Domaćin Urugvaj je ispunio očekivanja publike, ostvarivši dve ubedljive pobede protiv Rumunije i Perua. Upravo na meču Rumunija – Peru viđeno je prvo isključenje igrača u istoriji prvenstava.

Grupa 4: SAD sa “Englezima” do polufinala

Reprezentacija SAD, sa većim brojem naturalizovanih igrača engleskog porekla, pokazala je izuzetnu snagu i lako došla do polufinala. Upravo je na utakmici SAD–Paragvaj zabeležen prvi het-trik na Mundijalima, kog je postigao Bert Petenaud.

Jugoslavija Urugvaj 1930 – prvo polufinale

Polufinalni meč između Jugoslavije i Urugvaja na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. ostao je zapamćen ne samo po visokom rezultatu, već i po kontroverznim sudijskim odlukama koje su izazvale oštre reakcije svetske javnosti. Jugoslovenska reprezentacija prethodno je ostvarila herojske pobede – savladala je Brazil rezultatom 2:1, a potom i Boliviju sa 4:0, čime je izborila plasman među četiri najbolje reprezentacije sveta. 

U polufinalu, žreb je bio nemilosrdan prema Jugoslovenima, jer su morali da igraju protiv domaće reprezentacije Urugvaja pred gotovo 100 hiljada vatrenih navijača na stadionu Sentenario u Montevideu. Atmosfera je bila uzavrela, a dodatno je bila otežavajuća okolnost što je za glavnog sudiju određen Brazilac Almeida Rego (upravo je Jugoslavija eliminisala Brazil u grupnoj fazi), čije su odluke bile skandalozne i direktno na štetu Srba.

Ipak, Jugoslavija je meč otvorila fantastično. Već u četvrtom minutu, Đorđe Vujadinović zatresao je mrežu domaćina, donevši iznenadno vođstvo reprezentaciji Jugoslavije. Nakon desetak minuta usledila je nova velika šansa koju su Jugosloveni pretvorili u gol. Međutim, usledio je hladan tuš – brazilski arbitar poništio je pogodak zbog navodnog ofsajda. Kasnije će se ispostaviti da je ta odluka bila potpuno pogrešna i neopravdana.

O ovoj situaciji kasnije je svedočio i prvi predsednik FIFA-e Žil Rime:

„Što se tiče drugog gola za Jugoslaviju, koji je sudija poništio, ja sam bio na takvom mestu da sam mogao tačno da vidim – to je bio potpuno pravilan gol… Rezultat ne odgovara igri. Jugoslavija je zaslužila bolji rezultat… Na ovom turniru bila je najbolji reprezent evropskog fudbala”, rekao je Rime.

Zasigurno bi sve bilo drugačije da je u to vreme postojala VAR tehnologija u fudbalu, a možda bi i samom sudiji dobro došlo objašnjenje ofsajd pravila u fudbalu.

Ubrzo nakon ovog poništenog pogotka usledio je novi skandal. Pri rezultatu 1:1, Urugvaj je pokrenuo napad koji je završio bezuspešno – lopta je očigledno otišla u gol-aut. Međutim, jedan lokalni policajac vratio je loptu u teren, posle čega je Anselmo zatresao mrežu Jugoslavije za 2:1. Na opšte zaprepašćenje srpskih fudbalera i prisutnih evropskih posmatrača, sudija Rego pokazao je ka centru terena, priznavši pogodak domaćina.

Jugosloveni, iako vidno isfrustrirani ovom nepravdom, nastavili su da igraju hrabro i odvažno. Ipak, pritisak domaćeg terena, emocionalni naboj i dalja diskutabilna suđenja doprineli su potpunom preokretu situacije u korist Urugvaja. Domaćini su do kraja utakmice postigli još četiri gola i ostvarili ubedljivu pobedu od 6:1.

Ova utakmica izazvala je buru negodovanja širom Evrope. Mađarski sportski list „Nemzeti sport“ jasno je izrazio svoj stav:

„Jugoslavija je bila bolja od Urugvajaca… Taj rezultat je jedna nepravda”.

Engleski mediji takođe su bili ogorčeni pristrasnošću sudije, tvrdeći otvoreno da je Rego bio „podmićen“ i da je pobeda Urugvaja „formalno ukradena“. Ni Francuzi nisu štedeli kritike, pišući da je brazilski arbitar bio „sve samo ne nepristrasan“.

Veliko priznanje stiglo je od predsednika Fudbalskog saveza Čehoslovačke, dr Pelikana:

„Jugoslovenska reprezentacija učinila je vrlo uspešnu propagandu svoje zemlje i evropskog fudbala”.

Čak i pre kontroverznog meča između Jugoslavije i Urugvaja, sudija Rega je napravio ozbiljnu grešku. Na utakmici Francuske i Argentine (0:1) neočekivano je svirao kraj čak šest minuta pre isteka regularnog vremena, upravo u trenutku kada je jedan francuski igrač potpuno sam krenuo prema argentinskom golu, s velikom šansom da postigne izjednačujući pogodak. 

Taj njegov potez izazvao je haotičnu reakciju na terenu i na tribinama, a sudija je jedva izbegao da ga publika fizički napadne. Tek kada je postalo jasno da je načinio veliki propust, pozvao je oba tima da se vrate i odigraju preostalo vreme, iako su neki igrači već bili napustili teren i otišli pod tuševe.

Argentina SAD – drugo polufinale

Drugi polufinalni susret između Argentine i SAD završen je identičnim rezultatom kao duel Jugoslavije i Urugvaja – 6:1 u korist Argentine. Amerikanci, koji su prethodno dominirali u svojoj grupi, nisu mogli da pariraju tehnički superiornijem timu iz Argentine.

Iako su SAD pružile solidan otpor tokom prvog poluvremena, u kojem je Argentina postigla samo jedan gol, u nastavku meča usledila je prava goleada južnoameričke reprezentacije. 

Argentinci su potpuno preuzeli inicijativu i u razmaku od svega pola sata igre u drugom delu postigli čak pet pogodaka. Počasni gol za Amerikance postigao je Braun u samom finišu utakmice, što nije moglo da popravi opšti utisak o dominaciji Argentine.

Ovim ubedljivim trijumfom Argentina je zasluženo zakazala duel u velikom finalu protiv domaćina Urugvaja, stvarajući tako savršenu scenu za spektakularnu završnicu prvog Mundijala.

Finale Svetskog Prvenstva 1930: Urugvaj vs. Argentina (4:2)

Finale između dve južnoameričke fudbalske sile igralo se pred rekordnom publikom od 93 hiljade gledalaca. Utakmica je donela veliki preokret, jer je Argentina nakon vođstva 2:1 ipak poražena od domaćina Urugvaja, koji je sa tri gola u drugom poluvremenu stigao do pobede od 4:2 i titule prvog svetskog šampiona u fudbalu.

Zanimljivo je i da ove dve ekipe nisu mogle da se dogovore kojom će se loptom igrati. Tako se prvo poluvreme igralo argentinskom a drugo urugvajskom loptom. Kako stvari stoje, ta domaćinska lopta je donela sreću Urugvaju.

Kontroverza oko trećeg mesta – Jugoslavija ili SAD?

Za razliku od kasnijih Mundijala, utakmica za treće na turniru gde je najbolji strelac bio Argentinac Giljermo Stabile, nije odigrana, što je otvorilo pitanje koja reprezentacija treba da ponese bronzanu medalju – Jugoslavija ili SAD.

Prvobitno pravilo, koje je tada bilo široko prihvaćeno u mnogim sportovima, podrazumevalo je da ekipa koja u polufinalu izgubi od budućeg šampiona automatski osvaja treću poziciju. U skladu sa tim, Jugoslavija bi bila treća jer ju je eliminisao Urugvaj, kasniji pobednik šampionata. Takva praksa je bila opšte prihvaćena, nešto slično kao u najpopularnijim borilačkim sportovima, gde protivnik koji pobedi i dogura do finala „povlači“ poraženog u borbu za medalju kroz repesaž.

Sve do 1986. jugoslovenska reprezentacija se zvanično vodila kao trećeplasirana, što je čak i FIFA potvrdila u svom službenom biltenu iz 1984, gde je jasno navedeno da je Jugoslavija osvojila treće mesto. Postoji i tvrdnja, zabeležena u tom biltenu, da su Jugosloveni odigrali nezvaničan susret sa Amerikancima pred jednim hotelom i slavili rezultatom 3:1, ali FIFA nikada zvanično nije priznala tu utakmicu.

Međutim, na Kongresu FIFA-e u Meksiku 1986. dogodio se neočekivani preokret. Krovna svetska fudbalska organizacija odlučila je retroaktivno da promeni kriterijum određivanja konačnog plasmana na šampionatu iz 1930, uvodeći kao glavni kriterijum gol-razliku umesto međusobnih duela, što je do tada bilo standardno merilo. Tako su Amerikanci, koji su imali gol-razliku 7:6 (+1), prema novom kriterijumu postavljeni ispred Jugoslavije, čija gol-razlika je bila 7:7 (0). Bez velike pompe i gotovo neprimetno, posle više od pola veka, SAD su proglašene za trećeplasiranu ekipu.

Zanimljivo je da su fudbaleri tadašnje Kraljevine Jugoslavije ipak dobili bronzane medalje za svoj nastup 1930, što je važno istaći, budući da se u sportu nikada ne dodeljuju bronzane medalje ekipi koja je zvanično četvrtoplasirana. Te medalje i danas čuvaju potomci pojedinih fudbalera kao materijalni dokaz da je Jugoslavija tada zaista zauzela treće mesto.

Američki izvori pak navode da Jugoslavija navodno nije želela da odigra utakmicu za treće mesto, razočarana kontroverznim porazom u polufinalu od domaćina. Iako je to nemoguće dokazati danas, ostaje činjenica da su decenijama Jugosloveni bili priznati kao trećeplasirani tim i nosioci bronzanih medalja.

Povratak u Jugoslaviju nakon Svetskog prvenstva

Za fudbalere reprezentacije Kraljevine Jugoslavije kraj prvog Svetskog prvenstva 1930. nije značio i kraj južnoameričke avanture. Nakon što su uspešno predstavili evropski fudbal u Montevideu, morali su da se suoče s brojnim logističkim i finansijskim preprekama tokom dugog povratka u Srbiju.

Odmah nakon završetka prvenstva, reprezentacija je odigrala niz prijateljskih utakmica u Buenos Ajresu i Rio de Žaneiru. Posebno je zanimljiv bio revanš u Brazilu, koji je želeo da se osveti za neočekivani poraz od Jugoslavije (2:1) na Svetskom prvenstvu. List „Noite“ iz Rija je 5. avgusta 1930. ovako opisao atmosferu:

„Brazilija je gorela od želje da pokaže izuzetne sportske vrednosti, koje se nisu videle u Montevideu kada smo odmerili snage s tim istim Jugoslovenima”.

O samim rezultatima tih prijateljskih mečeva, Jugoslovenski fudbalski savez je u svom zvaničnom Izveštaju iz 1930. naveo sledeće:

„Ove su nam utakmice dale dobar finansijski rezultat, a kako su bile klupske to nemaju i ne mogu imati ono značenje, koje im se u zemlji pridaje. Sve su reprezentacije odigravale slične utakmice, koje su pogubile, jer se pod onim prilikama utakmica ne može dobiti. Već kod našeg prvog dolaska u Rio de Žaneiro mi smo sa klubom Vasko da Gama zaključili dve utakmice, koje smo onda odigrali. To je zaključeno 5 jula. Utakmicu u Buenos Airesu smo zaključili u Montevideu. Utakmicu u Buenos Airesu izgubili smo sa 1:3. Igrali smo protiv kom. momčadi Argentine. Prvu u Braziliji izgubili smo sa 1:4. Igrali smo protiv reprezentacije, a drugu sa 1:6”.

Poseban događaj bilo je putovanje nemačkim brodom „Kap Norte“ od Buenos Ajresa do Rio de Žaneira, koje je trajalo pet dana. Mihailo Andrejević, jedan od vođa ekspedicije, opisao je detalje ovog putovanja u svojim čuvenim memoarima „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“ (1989):

„Po povratku iz Buenos Airesa u Rio de Žaneiro vozili smo se jednim nemačkim brodom koji se zvao „Kap Norte”. Slučajno je tim brodom putovao i predsednik Brazilskog fudbalskog saveza Almeido de Kosta sa svojom ženom. U njegovom društvu svi smo se prijatno osećali, a još više u društvu njegove mlade, lepe i inteligentne supruge. U razgovoru sa njim doznali smo da je on višestruki sportista Brazila i da nosi titulu prvaka Brazila u gađanju iz pištolja. Koliko se sećam rekao nam je da je bio i svetski prvak u ovoj disciplini. Putovanje ovim brodom trajalo je pet dana i na brodu smo sklopili mnoga poznanstva. Naš Đokica Vujadinović nastojao je da postane što prisniji prijatelj sa predsednikom de Kostom i njegovom suprugom. Dobijali smo utisak da je on pri tome bio vrlo upadljiv i nametljiv. Međutim, kada je čuo da je predsednik Fudbalskog saveza Brazila prvak u gađanju pištoljem, njegova upadljiva nametljivost odjednom je iščezla”.

Dodatni problem nastao je kada je planirani brod „Alzina“, kojim je trebalo da se vrate iz Montevidea, zbog tehničkog kvara ostao u luci Marselj. Vođe puta, Mihailo Andrejević, Kosta Hadži i selektor Boško Boža Simonović, morali su da vode veoma komplikovane pregovore s francuskim kompanijama. Zahvaljujući njihovoj sposobnosti i upornosti, pronađen je drugi brod, „Masilija“, koji je konačno 17. avgusta isplovio iz Rija ka Evropi. U Izveštaju Jugoslovenskog fudbalskog saveza detaljno su opisani ovi izazovi:

„Ovo je učinjeno bez ikakve naplate i ako je razlika u ceni između dva broda po osobi u drugom razredu 50 pesosa urugvajskih. Šta više vođstvo je uspelo da dobije od francuskih kompanija u gotovu razliku vožnje između Montevidea i Rio de Žaneira (za povratak) u iznosu oko 550 dol. SAD pošto smo morali nemačkim brodom „Kap Norte” da putujemo od Buenos Airesa do Rio de Žaneira, što je iznelo 3990 arg. pesosa, da bi na vreme stigli na utakmice u Rio. Sve ove pertubacije u rasporedu zadavale su vođstvu mnogo briga, jer je pretila opasnost da imamo velike deficite pošto je urugv. savez samo do 31 jula platio opskrbu. (I to bi i bilo da nismo imali već zaključene utakmice u Rio de Žaneiru i Buenos Airesu). U B. Airesu smo likvidirali i ostala naša potraživanja drugi deo razlike u vožnji brodom, putni trošak željeznički Marselj-Beograd. Ovde moramo napomenuti da je urugv. savez bio veoma kulantan, jer nam je platio razliku vožnje željeznicom Bordo-Pariz, kao i razliku za šest dana u dnevnicama”.

Zanimljivo je napomenuti da su sa našom ekspedicijom na putu od Montevidea do Rio de Žaneira bili i predsednik FIFA-e Žil Rime, kao i potpredsednik Moric Fišer. Njihov dolazak u Brazil propraćen je sa velikim počastima i najavljen u lokalnom listu „Žornal do Brazil“, uz simbolični počasni plotun od 21 pucnja.

Tokom boravka u Južnoj Americi, jugoslovenske fudbalere dirnulo je i gostoprimstvo tamošnjih iseljenika. Međutim, jedan susret ostao je posebno urezan u sećanje Mihaila Andrejevića, a reč je o Žiki Tomiću, operskom pevaču iz Beograda koji nije uspeo da ostvari svoj san o karijeri u čuvenoj operi „Kolon“ u Buenos Ajresu:

„Na toj večeri pevao je naš čuveni operski pevač iz Beograda Žika Tomić. On je došao u Južnu Ameriku sa željom da se proslavi u tadašnjoj čuvenoj operi „Kolon” u Buenos Airesu. Međutim, i pored velike pomoći, koju su mu pružali naši iseljenici, on nije uspeo da se probije, i takoreći živeo je od pomoći naših iseljenika, kojima je pevao naše pesme na zabavama naših ljudi. Težak i tužan je bio naš rastanak sa Žikom Tomićem. On nam je suznim očima govorio da ni sam ne zna kroz koliko godina će moći da se vrati u našu zemlju, što zavisi od toga da li će doći do potrebnog novca. On se posle pet godina od našeg viđenja vratio u zemlju i umro je u Donjem Milanovcu, odakle je rodom”.

Tako je završeno dugo putovanje jugoslovenskih fudbalera, koje je opisano u živopisnim detaljima u Andrejevićevim memoarima, predstavljajući istovremeno dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu i izazovima koji su prevazišli okvire fudbala.

Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu ostavilo je trajno nasleđe i snažan uticaj na dalji razvoj međunarodnog fudbala jer je okupilo najbolje igrače i najbolje fudbalske trenere tog vremena. Stadion Sentenario postao je simbol fudbalske tradicije, a Montevideo večno upisan u istoriju ovog sporta kao mesto gde je fudbal dobio svoju globalnu slavu i značaj.

I mnoge druge sportske teme možete pornaći u Balkan Bet blog sekciji. A ako želite da se uz to još i zabavite i ostvarite novčane dobitke, Balkan Bet je pravo mesto za vas jer nudi razna opcije za klađenje: recimo, klađenje uživo (i savete kako se kladiti uživo, recimo klađenje uživo na fudbal). Ali i druge igre na sreću: igre sa kartama, virtuelne igre, slot igre, igre uživo i(li) Esports igre samo su neke koje vas mogu (za)interesovati.