Panenka penal - kako je nastao čuveni jedanaesterac

Panenka penal nastao je 20. juna 1976. kada ga je izveo lucidni češoslovački igrač sredine terena Antonjin Panenka. Bilo je to u finalu Evropskog prvenstva protiv Zapadne Nemačke na beogradskoj Marakani. Jednim laganim, „potkopanim“ udarcem po sredini gola, dok je legendarni golman Sep Majer već bio u padu u stranu, ovaj 178 centimetara visoki Čeh je doneo Čehoslovačkoj titulu prvaka Evrope i istovremeno fudbalu podario potpuno nov način izvođenja penala.

U trenutku kada je ulog bio trofej šampiona Evrope Panenka je umesto klasičnog snažnog šuta izabrao hladnokrvnu varku koja je delovala skoro neozbiljno na prvi pogled. Udarac koji je mogao da ga pretvori u tragičara, i to ne običnog već uz silne optužbe kako je to šutnuo. Da je promašio. Ali nije! On ga je pretvorio u ikonu.

Ovaj tekst prati priču od opklade na treninzima u Pragu protiv klupskog golmana Zdenjeka Hruške, preko odluke da se finale u Beogradu rešava penalima, pa do trenutka kada je lopta nežno poletela ka sredini gola i zauvek promenila način na koji razmišljamo o jedanaestercima. 

Da bismo razumeli zašto je „panenka“ postala sinonim za hrabrost i lucidnost, moramo se vratiti 50 godina unazad, u period kada je sve počelo kao bezazlena igra za pivo i čokoladu. Pre samog uvoda u priču o nastanku ovog jedanaesterca, igrajte tip dana u Balkan Betu, što preporučujemo pogotovu početnicima u klađenju, jer vam donosimo realne predloge.

Kako je nastao panenka penal

Panenka penal nije nastao na najvišoj sceni niti su fudbalska pravila poznavala ovakav vid izvođenja penala. Nije nastao ni kao plod trenutne inspiracije. Ko bi bio toliko smeo i lud da prvi put nešto novo izvede u času kada se izvodi penal za titulu šampiona Starog kontinenta. Ne. Nastao je mnogo ranije, u Pragu, daleko od reflektora i velikih tribina. 

Antonjin Panenka, tada mladi ofanzivni vezista Bohemijansa, svakodnevno je ostajao posle treninga na terenu sa klupskim golmanom Zdenjekom Hruškom. Ta rutina, koja je, polako je postala lično rivalstvo.

Iako je imao izuzetnu tehniku, osećaj za pas i slobodnjake, Panenka je u tim međusobnim penal-serijama iz nepoznatih razloga stalno gubio. Pravila su bila jednostavna: pet penala, jedan promašaj i pivo ili čokolada ide na račun poraženog. Hruška je po pravilu imao jeftine popodnevne užine, a Panenka prazniji džep.

Frustriran time što stalno izvlači deblji kraj, Panenka je počeo da analizira golmanovu logiku: Hruška je uvek čekao poslednji trenutak i bacao se u jednu stranu, računajući da će udarac biti dovoljno snažan da ga ne može stići ako ostane u mestu.

Opklada koja je sve pokrenula

Kako bi prekinuo svoj niz poraza i konačno sačuvao neku krunu (jer je stalno čašćavao pivom Hrušku), Panenka je tokom večeri satima razmišljao kako da ga nadmudri i dobije ovu sportsku opkladu. 

„Tako da sam tokom večeri razmišljao o načinima na koje bih mogao da ga pobedim i shvatio da je čekao do poslednjeg trenutka, pa birao stranu u koju će da se baci, levu ili desnu”, otkrio je svojevremeno slavni Čeh.

Posle mnogo neuspešnih ideja, rodila se najjednostavnija od svih: ako ne udari loptu snažno, već je lagano podigne ka sredini gola i bude precizan, golman koji već unapred bira stranu neće imati nikakvu šansu.

Taj koncept je bio toliko neobičan da se Panenka prvih nekoliko dana dvoumio da li je uopšte racionalan. Ali šta je imao da izgubi? Prvi put kada je pokušao, Hruška je poleteo u jednu stranu, a lopta je nežno završila u mreži.

Panenka je pobedio.

I pobedio ponovo.

I opet.

Nekoliko nedelja kasnije, potrošnja piva i čokolade je drastično opala. Hruška je postajao sve nervozniji, a Panenka je dobijao sve jasniju sliku: osmislio je nešto potpuno novo, nešto što ne potiče ni iz jednog postojećeg fudbalskog šablona.

Kada je shvatio da ideja funkcioniše protiv golmana koji ga dobro poznaje, Panenka je počeo da taj udarac polako uvodi i u zvanične treninge Bohemijansa. Zatim je prešao i na prijateljske utakmice. Nije žurio, jer mu je bilo važno da detaljno kontroliše putanju lopte, visinu podizanja i tajming zaleta. Svaki uvežbani šut učvršćivao je njegovu sigurnost.

Vrhunac tog testiranja dogodio se mesec dana pre Evropskog prvenstva 1976. godine, na prvenstvenoj utakmici protiv Dukle Prag. Pred punim stadionom, bez ikakvog skrivanja, Panenka je izveo isti penal. Publika je ostala zatečena, a golman nemoćan.

Ko je zapravo bio Antonjin Panenka pre istorijskog finala

Da bi se bolje shvatila težina njegovog poteza u Beogradu, važno je znati kakav je igrač bio Panenka i u kakvoj je fazi karijere dočekao finale.

• Rođen je 2. decembra 1948. u Pragu.
• Igrao je kao ofanzivni vezista, poznat po mekoj tehnici, preglednosti igre i preciznim slobodnim udarcima.
• U Bohemijansu je igrao od 1967. i bio jedan od njihovih najvažnijih igrača.
• Tek posle 1980. biće proglašen najboljim fudbalerom Čehoslovačke.
• Posle EP-a 1976. igraće i za Rapid iz Beča i osvojiće austrijsku Bundesligu, kup, a 1985. igrati i finale Kupa pobednika kupova.

Drugim rečima, pre Marakane, stadiona na kojem će biti pisana istorija Crvene zvezde 15 godina posle čuvenog penala u finalu evropskog prvenstva, Panenka nije bio svetska zvezda niti među najboljim fudbalerima svih vremena. Bio je dobar igrač, ali ne i ime koje je evropska javnost poznavala. Njegov penal to će promeniti zauvek.

Zašto je tehnika bila revolucionarna

U era u kojoj su penali uglavnom bili udarci punom snagom u jednu stranu, Panenkina ideja bila je potpuno kontraintuitivna.
Njegov pristup je uključivao:

• potpuni mir pred udarac
• zalet koji imitira snažan šut
• udarac donjom stranom stopala, tako da lopta dobije kratku, podignutu putanju
• precizno ciljanje sredine gola
• oslanjanje na golmanov refleks da izabere stranu

Izvođenje panenke je izgledalo drsko, prepotentno pomalo, lucidno do kraja jer je bilo neviđeno. Revolucionarno.

Evropsko prvenstvo 1976. – organizacija, nove odluke i put do finala

Evropsko prvenstvo 1976. bilo je poslednje takmičenje starog formata sa samo četiri reprezentacije na završnom turniru, a održano je u Beogradu i Zagrebu. 

Pre početka šampionata, UEFA je predvidela da se finale u slučaju nerešenog ishoda igra ponovo dva dana kasnije. Sudiji Klajvu Tomasu je čak pomeren let kako bi ostao duže u Jugoslaviji.

Međutim, samo nekoliko sati pred početak finala, iz nemačke delegacije stigao je zvaničan zahtev da se pri nerešenom rezultatu odmah pređe na penale. Obrazloženje je bilo da su igrači već rezervisali odmore i nisu želeli da remete planove.

Čehoslovaci su rado prihvatili taj predlog. Nisu imali širok igrački kadar, nisu bili favoriti i verovali su da bi u jednoj utakmici mogli da iznenade Nemačku, ali bi u drugoj sve moglo da se vrati u „prirodno stanje“. Penali su im davali realniju šansu.

Četiri reprezentacije koje su izborile plasman na završnicu bile su: Čehoslovačka, Holandija, Zapadna Nemačka i domaćin Jugoslavija.  Čehoslovačka je u Jugoslaviju stigla kao tim koji nije slovio za favorita.

Gotovo svi analitičari su uoči turnira predviđali veliku završnicu između Zapadne Nemačke i generacije Holandije predvođene Johanom Krojfom. Čehoslovačka nije bila pretendent za tron, ali je upravo ta uloga autsajdera bila njihova psihološka prednost.

Polufinale: pobeda nad Holandijom i početak senzacije

Holandija je imala najbolji tim u svojoj istoriji, finaliste Svetskog prvenstva 1974, simbole „totalnog fudbala“, igrače sa izvanrednom reputacijom. Ipak, ta generacija je do EP-a 1976. stigla iscrpljena, preterano opuštena i van optimalnog ritma, što je u velikoj formi dočekala Čehoslovačka.

U polufinalu u Zagrebu, Čehoslovaci su fizički i taktički potpuno nadigrali Holanđane. Nakon produžetaka, pobedili su sa 3:1, u meču u kom je postalo jasno da se ne radi o prolaznoj utakmici, već o ekipi koja može da iznenadi svakog rivala.

Nemci kao prirodna prepreka

U drugom polufinalu, Zapadna Nemačka je u Beogradu savladala Jugoslaviju 4:2 posle produžetaka. Jugosloveni su vodili 2:0, ali je aktuelni prvak Evrope i sveta hranio svoj status favorita neverovatnom mentalnom snagom.

Čehoslovačka je već tada znala da ih u finalu čeka najjači mogući protivnik, ekipa koja retko puca pod pritiskom i koja gotovo nikad ne prepušta velike trofeje protivnicima.

Panenka 1976 – penali prvi put rešavaju pobednika

Finale Evropskog prvenstva 1976. odigralo se između autsajderske Čehoslovačke i moćne Zapadne Nemačke. Po prvi put je rešeno penalima. Do tada se, ako rezultat bude nerešen, igrala nova utakmica.

Čehoslovačka je otvorila meč na neočekivano dobro. Precizni pas, hitrost u napadu i prednost od 2:0 posle 20 minuta! Šokirana Zapadna Nemačka. No, Švabe znaju da odgovore.

Diter Miler je smanjio rezultat, a Bernd Helcenbejn u 89. minutu doneo izjednačenje, ostavljajući publiku nemu. Vreme je bilo za produžetke.

Tokom dodatnih 30 minuta, ritam je opao, a i jedni i drugi su bili oprezniji i umorni. Čehoslovačka je znala da ne bi mogla lako da izdrži još jedan meč protiv Nemaca, dok su Nemci, makar nesvesno, delovali zadovoljno idejom da će se sve rešiti penalima. Iako niko u tom trenutku nije mogao da predvidi kakav će trenutak uslediti, jasno je bilo da finale ide ka istorijskom raspletu.

U penal seriji, oba tima su u početku delovala stabilno. Prva tri izvođača Čehoslovačke bila su nepogrešiva. Nemci su odgovarali u istom ritmu – hladno, precizno i rutinski, kako se od njih i očekivalo. Onda je došla četvrta serija. Uli Henes, tada već etablirani reprezentativac i igrač koji je trebalo da donese sigurnost, šutirao je snažno, ali previsoko. Lopta je završila daleko iznad prečke i postala jedini promašaj Nemačke u seriji.

Rezultat je u tom trenutku bio 4:3 za Čehoslovake. Preostao je još jedan izvođač – Antonjin Panenka. Sa 110.000 ljudi na stadionu i milionskim auditorijumom pred TV ekranima, Panenka je imao udarac koji je mogao da donese titulu njegovoj reprezentaciji ili da ga odvede u kategorički sportski i lični ponor.

U kontekstu vremena i političke klime u Čehoslovačkoj, taj rizik je bio drastično veći nego što je izgledalo laiku na prvi pogled danas. Pogodak bi doneo slavu, ali promašaj u eri posle Praškog proleća, pod režimom stroge „normalizacije“ mogao je da znači osudu, kritiku i posledice koje prevazilaze sport.

Zalet koji je tada napravio nije odavao nikakav nagoveštaj. Sve je izgledalo kao klasičan penal. Majer je očekivao snažan udarac, jednu od dve logičnih varijanti. A onda je Panenka uradio nešto što dotad niko nije video.

Lagano, skoro nežno, udario je loptu tako da ona blago dobije visinu i padne po sredini gola. Dok se Majer bacalo ulevo, lopta je putovala usporeno, gotovo tiho, kao da izbegava svu tenziju koja ju je pratila.

U trenutku pre nego što je lopta ušla u mrežu, Panenka je već podigao ruku u znak slavlja. Publika je bila podeljena između neverice i oduševljenja. U jednom potezu, „anonimni“ vezista Bohemijansa postao je autor najdrskijeg, najgenijalnijeg i najefikasnijeg penala u istoriji evropskih prvenstava.

„Nismo mogli da poverujemo da smo prvaci Evrope. Osećali smo se kao Alisa u zemlji čuda. Da nisam postigao gol, verovatno bi bilo i nekih posledica po mene samog, nekakvih sankcija ili problema druge vrste. Neki strani novinari, naročito oni sa zapada, insistirali su da sam ponizio i ismejao Majera, da sam od njega napravio klovna i slično. To nije istina, za mene je to bio samo najjednostavniji način da postignem gol, ali Majer je poverovao da sam ga ismejao. Kad bi čuo reč 'panenka', to je za njega predstavljalo veliku neprijatnost i obično je burno reagovao. Narednih 35 godina mi se nije obraćao”, priznao je.

I od tog trenutka, svaki put kada lopta nežno poleti ka sredini gola, ceo svet zna njegovo ime: panenka. Kasnije su panenku izvodili i Zinedin Zidan, Leo Mesi, Kristijano Ronaldo, Zlatan Ibrahimović, Andrea Pirlo, Tjeri Anri, Nejmar…

Čeh je danas i srećan i nesrećan zbog ovog načina izvođenja penala.

“S jedne strane sam ponosan na penal, to što je postao čuven i što ga ponavljaju najbolji igrači, ali činjenica je da kad se pomene ime Panenka, svi misle samo o tom penalu. Tako da sam u jednu ruku ponosan, ali sam s druge strane nesrećan zato što je taj penal izbrisao sve što sam podario navijačima - mnoge asistencije, golove, šanse koje sam stvorio. Na neki način, taj penal je ubio moju karijeru”, rekao je u jednom intervjuu 2024. godine.

Ovo je bila kratka, ali sadržajna priča puna anegdota o nastanku panenke. U blogu Balkan Beta naći ćete još pregršt ovakvih tema, dok će vam dodatno zadovoljstvo dati saveti kako se kladiti na fudbal. I ne samo zadovoljstvo: ako pratite dobre fudbalske kvote, volite uživo klađenje na fudbal i(li) zante kako se kladiti na e-fudbal zašto baš vi ne biste bili taj koji će oboriti rekord za najveći dobitak na kladionici u Srbiji.