Najbolji srpski odbojkaši - 14 najboljih odbojkaša Srbije

Najbolji odbojkaši Srbije jesu Ivan Miljković, Vladimir Grbić i njegov brat Nikola Grbić, Goran Vujević, Andrija Gerić, Vasa Mijić, Željko Petrović, Željko Tanasković, Đula Mešter, Slobodan Boškan, Dejan Brđović, Slobodan Kovač, Marko Podraščanin i Aleksandar Atanasijević. 

Ovo je naša TOP 14 lista najboljih srpskih odbojkaša koji su, svaki na svoj način, kvalitetom, talentom i upornim radom ostavili veliki trag u reprezentaciji Srbije, ali i klubovima za koje su nastupali. 

“Uzimali” su olimpijske medalje, na svetskim i evropskim prvenstvima, na mediteranskim igrama, u svetskoj ligi, svetskom kupu, svetskom kupu šampiona i svetskom kupu izazivača.

Bili su i prvaci sa klubovima. Dobijali su individualna priznanja. Njihovi potezi krasili su TV špice, a prepričavaju se i danas, posebno Pre nego što se upustimo u ovu opširnu temu, odigrajte odlične kvote na odbojku u Balkan Bet kladionici, a tu je i realni tiket dana; ili odaberite klađenje uživo, ali preporučujemo da prethodno pogledate kako se kladiti uživo i proučite vodič za igre uživo.

#1 Ivan Miljković

Ivan Miljković definitivno najbolji igrač svoje generacije, što je velika stvar jer je igrao sa slavnim imenima. Prema istraživanju relevantnog portala volleybox.net. Miljković je najbolji odbojkaš svih vremena, a mi smo ga uvrstili među najbolje sportiste svih vremena.

Rođen 13. septembra 1979. u Niškoj Banji, tokom duge i bogate karijere (1996–2017) stekao je vrhunsku reputaciju ubitačnim i preciznim smečevima.

Kada su pozicije u odbojci u pitanju, mora se reći da je Miljković bio sjajan korektor. Vrhunski. Mnogi tvrde da je najbolji ikada. Imao je fantastične napade, precizne, moćan servis. Nenadmašan poenter je bio. Brojne medalje Srbija je osvojila dobrim delom zahvaljujući njegovim odbojkaškim veštinama.

“Odbojka je specifičan sport. Volim je jer odluke moraju da se donose vrlo brzo, nema razmišljanja”, rekao je jednom prilikom, i otkrio da mu je najznačajnija utakmica osvojen Skudeto 2006., kada je proglašen za MVP-ja. 

Na terenu je bio pravi lider, što ga je učinilo jednim od omiljenih sportista u zemlji, ali i šire. Njegovim poenom Jugoslavija je osvojila zlato u Sidneju. Van terena je privlačio pažnju javnosti zahvaljujući atraktivnom izgledu, zbog čega su ga zvali „Apolon iz Niša“. Uprkos velikoj popularnosti ostao je skroman, vezan za porodicu i posvećen supruzi, umetnici Željki Mićanović Miljković, sa kojom ima troje dece. Venčali su se 2008. nakon devet godina zajedničkog života, a kum na venčanju bio mu je saigrač Andrija Gerić.

<iframe width="560" height="315" src="https://www.youtube.com/embed/Pb15GymLRH0?si=Ig_v55Iqoax4wm8r" title="YouTube video player" frameborder="0" allow="accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture; web-share" referrerpolicy="strict-origin-when-cross-origin" allowfullscreen></iframe>

Svoju dvodecenijsku karijeru završio je onako kako dolikuje šampionu, u 37. godini, osvajanjem titule prvaka Turske sa klubom Halkbank iz Ankare. Taj trenutak bio je posebno dirljiv, pa se Miljković od aktivne igre oprostio u suzama na terenu, u zagrljaju svojih saigrača.

Tokom karijere nastupao je za Partizan, italijanske klubove Lube Maćerata i Roma Volej, grčki Olimpijakos i turski Fenerbahče, dok je karijeru završio u Halkbanku. Nakon igračke karijere posvetio se odbojkaškom menadžmentu i marketingu, te završio Ekonomski fakultet. Pošto su ga zanimale inovativne stvare koje bi doprinele napretku, bavio se blockchain tehnologijom.

#2 Vladimir Grbić

Vladimir "Vanja" Grbić, rođen 14. decembra 1970. u Kleku kod Zrenjanina, jedan je od najvećih srpskih odbojkaša u istoriji, poznat po izuzetnoj požrtvovanosti na terenu i liderstvu koje ga je proslavilo širom sveta. Tokom bogate karijere (1986–2009) osvojio je ukupno 14 medalja sa reprezentacijom Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, a njegov najslavniji trenutak dogodio se na Olimpijskim igrama u Sidneju, kada je osvojio zlatnu medalju.

U klupskoj karijeri igrao je u Srbiji, Hrvatskoj, Italiji, Brazilu, Japanu, Grčkoj, Rusiji i Turskoj, a karijeru je završio u Fenerbahčeu 2009. godine. Nakon povlačenja, posvetio se radu sa decom kroz odbojkaške kampove, edukaciju trenera i razvoj sporta.

U intervjuima često ističe važnost želje i srca na terenu kao ključnih faktora za osvajanje najvećih sportskih trofeja. Naglašava da tim nije skup najboljih pojedinaca, već onih kojima je najviše stalo do zajedničkog cilja.

Potiče iz porodice sa bogatom odbojkaškom tradicijom, njegov otac Miloš bio je kapiten reprezentacije Jugoslavije, a brat Nikola Grbić dugogodišnji reprezentativac i trener.

#3 Nikola Grbić

Nikola Grbić rođen je 6. septembra 1973. u pomenutom Kleku, gde je svet ugledao i njegov rođeni brat. Jedan je od najuspešnijih srpskih odbojkaša svih vremena i trenutno veoma cenjeni trener reprezentacije Poljske. Tokom bogate igračke karijere ostvario je najveće uspehe sa reprezentacijom Jugoslavije i Srbije, kao i brojne klupske trofeje širom Evrope.

Njegovo ime zauvek će ostati povezano sa olimpijskim zlatom osvojenim u Sidneju, kao i bronzom sa Olimpijade u Atlanti 1996. Sa nacionalnim timom je osvojio i srebro na Svetskom prvenstvu u Japanu 1998. i bronzanu medalju 2010. u Italiji. Bio je šampion Evrope 2001, a ima i nekoliko medalja sa evropskih prvenstava i Svetske lige.

Klupsku karijeru Nikola Grbić proveo je uglavnom u Italiji, gde je nastupao za vrhunske klubove poput Sisley Treviza, Kunea i Trentina, sa kojima je osvojio nacionalna prvenstva i Ligu šampiona. Nakon Italije, imao je uspešnu sezonu u ruskom Zenitu iz Kazanja, gde je 2014. osvojio prvenstvo Rusije.

Po završetku igračke karijere, prešao je u trenerske vode gde je takođe brzo ostvario velike uspehe. Bio je selektor reprezentacije Srbije (2015–2019), a od 2022. preuzeo je reprezentaciju Poljske sa kojom je osvojio srebro na Svetskom prvenstvu i bronzu u Ligi nacija. Takođe, trenirao je ZAKSA Kędzierzyn-Koźle i sa Poljacima osvojio 2021. Ligu šampiona.

Nikola je mlađi brat legendarnog Vladimira Grbića, sin poznatog reprezentativca Miloša Grbića, oženjen je suprugom Stanislavom i ima dva sina – Matiju i Miloša.

#4 Goran Vujević “Kvisko”

Goran Vujević “Kvisko” je rođen 27. februara 1973. na Cetinju. Bio je jedan od ključnih igrača čuvene jugoslovenske odbojkaške generacije, poznat po izuzetnom servisu i savršenoj tehnici prijema. Tokom impresivne karijere igrao je na poziciji primača, ostavivši dubok trag kako u reprezentativnoj, tako i u klupskoj odbojci širom Evrope.

Vujević je debitovao kao maloletan za Partizan, a odmah je osvojio prvenstvo i kup sezone 1990/91. Nakon šest sezona u Partizanu, otišao je u Italiju, gde je nastupao za Brešu i Feraru, a zatim je sezonu 1998/99 proveo u grčkom Olimpijakosu, sa kojim je osvojio prvenstvo i kup Grčke.

Za reprezentaciju Jugoslavije počeo je da igra sredinom devedesetih, a bio je važan član tima koji je ostvario istorijske uspehe – osvojio je olimpijsko zlato u Sidneju 2000. i bronzu u Atlanti 1996. Sa reprezentacijom je osvojio i srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1998, kao i brojne medalje sa evropskih prvenstava.

Imao je veliki talenat za prijem servisa, smatrao je da je ključ uspeha bila kombinacija urođenog talenta i napornog rada. Tokom svoje karijere, igrao je za neke od najpoznatijih klubova u Italiji, uključujući Peruđu, gde je završio karijeru i kasnije preuzeo funkciju tehničkog direktora.

Vujević je u privatnom životu doživeo veliku porodičnu tragediju kada je njegov petogodišnji sin Stefan iznenada preminuo u snu 2013. godine. Ova vest ga je zatekla po povratku sa klupske utakmice protiv Kunea, ali, pokazujući izuzetnu mentalnu snagu i ljudsku veličinu, vest nije saopštio svojim saigračima kako ne bi poremetio slavlje zbog pobede.

Danas živi u Italiji sa suprugom Frančeskom i njihovom decom, a karijeru nastavlja u ulozi sportskog rukovodioca, predano radeći na razvoju mladih igrača i popularizaciji odbojke.

#5 Andrija Gerić

Andrija Gerić, rođen 24. januara 1977. u Novom Sadu, nalazi se na 5. mestu naše liste. Svi pamte prvi tempo Andrije Gerića, a umeo je i da digne. Tokom bogate igračke karijere, koja je trajala dve decenije, osvojio je gotovo sve moguće titule i medalje na međunarodnoj i klupskoj sceni. Sa Jugoslavijom je osvojio olimpijsko zlato u Sidneju 2000. u svojoj 23. godini, olimpijsku bronzu u Atlanti četiri godine ranije, svetsko srebro 1998, evropsko zlato 2001, kao i više medalja na Svetskoj ligi.

Njegova primarna pozicija bila je srednji bloker, gde je svojom snagom, preciznošću i tehnikom godinama bio među najboljima na svetu. Igrao je za brojne ugledne evropske klubove, među kojima su italijanski Montikiari, Maćerata i Latina, grčki Panatinaikos i turski Fenerbahče, kao i matična novosadska Vojvodina.

Po završetku aktivne karijere posvetio se akademskom obrazovanju, diplomirao je psihologiju i postao sertifikovani mentalni trener primenjujući NLP metodologiju. Sada kao mentalni trener pomaže sportistima širom sveta da dostignu maksimum svojih mogućnosti. Kroz rad je do sada uspešno trenirao više od 450 sportista iz različitih disciplina, uključujući fudbal, košarku, tenis, borilačke sportove, triatlon i atletiku.

Andrija Gerić i danas živi svoju misiju – podržava sportiste u ostvarenju njihovih ciljeva, unapređenju performansi i ličnom razvoju, koristeći bogato iskustvo sa vrhunskog nivoa takmičenja.

#6 Vasa Mijić

Vasilije „Vasa“ Mijić, rođen 11. aprila 1973. godine u Novom Sadu, jedan je od ključnih igrača čuvene odbojkaške generacije Jugoslavije, koji nije davao lopti da padne. Svojim fenomenalnim odbranama i preciznim prijemima servisa bio je među najboljim igračima sveta na toj poziciji. Sa nacionalnim timom ostvario je vrhunske rezultate i ostao upamćen kao deo legendarne „Plave čete“.

Blještavi uspesi i neočekivano zlato u Sidneju

Iako je malo ko verovao u trijumf, Mijić i njegovi saigrači su u Sidnej 2000. godine krenuli potpuno spremni i motivisani. Posle višemesečnih napornih priprema pod vođstvom Zorana Gajića, odbojkaši Jugoslavije prvo su eliminisali favorizovanu Holandiju u četvrtfinalu 3:2, zatim Italiju u polufinalu maksimalnim rezultatom, pa u finalu briljantnom partijom savladali Rusiju i osvojili olimpijsko zlato. 

Kuriozitet ovog uspeha bio je u tome što su zvaničnici Olimpijskog komiteta karte za povratak rezervisali odmah nakon završetka finalne utakmice, potpuno neočekujući da će ekipa igrati za zlato.

“Mislim da tada nismo ni bili svesni šta smo uradili, jer nije bilo euforije. Vratili smo se u našu zemlju baš pred 5.oktobar, pa su nekako ta dešavanja malo umanjila uspeh. Bile su demonstracije, nisu smeli u Beogradu ni da nam organizuju doček, nažalost. Većina nas je bila iz Vojvodine, to jest igrala je za taj klub tada ili ranije, pa su zato napravili slavlje u Novom Sadu. Bilo je krcato, ispunjen trg ljudima. Rado se toga setim. Imali smo kvalitet i bilo je realno da uzmemo zlato, sada smo svega toga sasvim svesni”, prisetio se Vasa, prvi libero Olimpijskih igara te sezone.

Sledeće godine, jugoslovenski odbojkaši su dominaciju nastavili i na Evropskom prvenstvu u Češkoj, gde su savladali Italiju u finalu rezultatom 3:0. Na ovom turniru, Mijić je proglašen za najboljeg libera Evrope, čime je potvrdio svoju izuzetnu reputaciju.

Klupska karijera i dalji profesionalni put

Tokom klupske karijere, Vasa Mijić ostvario je značajne uspehe igrajući za Vojvodinu, kao i za klubove iz Grčke, Francuske i Rusije. U svim tim sredinama ostavio je upečatljiv trag svojim talentom, borbenošću i požrtvovanošću.

Posle završene igračke karijere, zajedno sa dugogodišnjim saigračem Andrijom Gerićem osnovao je odbojkaški sportski centar „Volley“, koji danas uspešno funkcioniše kao škola odbojke za mlade talente.

Bio je i generalni direktor Odbojkaškog kluba Vojvodina, a poseduje i visoku stručnu spremu kao diplomirani trener odbojke.

#7 Željko Petrović

Žarko Petrović je 27. oktobra 1964. u Novom Sadu. Karijeru je počeo u OK Maglić, odakle se ubrzo preselio u novosadsku Vojvodinu, gde je ostvario prve velike uspehe i postao standardni reprezentativac Jugoslavije.

Njegova izuzetna igra na poziciji primača obeležila je period od sredine 1980-ih do kraja 1990-ih. Osim u Srbiji, nastupao je sa velikim uspehom i u Italiji za klubove Olio Venturi iz Spoleta i Maćeratu, u Grčkoj za Aris iz Soluna. I u Japanu je igrao dobro, da bi profesionalnu karijeru okončao u Mariboru.

Odigrao je ukupno 253 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i ostvario značajne rezultate na velikim međunarodnim takmičenjima.

Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, što je predstavljalo veliki uspeh za tadašnju jugoslovensku odbojku. Godinu dana ranije bio je deo reprezentacije koja je osvojila evropsku bronzu na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine. Sa nacionalnim timom osvojio je zlatne medalje na Univerzijadi u Zagrebu 1987. i Svetskom kupu u Japanu 1996, kao i srebrnu medalju na Mediteranskim igrama u Atini.

Kao član Vojvodine bio je četiri puta državni šampion, osvojio je i dva nacionalna kupa, a posebno značajno ostvarenje bilo je osvajanje trećeg mesta u Kupu evropskih kupova 1983. godine.

Njegova sportska dostignuća prepoznata su kroz mnogobrojne nagrade i priznanja, među kojima se posebno ističu nagrada „Spartak“ i prestižna „Statua velikana“ Odbojkaškog kluba Vojvodina. Godine 1987. proglašen je za najboljeg sportistu Vojvodine u izboru lista „Dnevnik“.

Žarko Petrović preminuo je 2. aprila 2007. nakon kratke bolesti, a sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Novom Sadu. U njegovu čast, u mestu Maglić podignut je spomenik i otvoren memorijalni park koji nosi njegovo ime, a ulica u ovom vojvođanskom mestu dobila je naziv po njemu.

#8 Željko Tanasković

• Olimpijske igre – bronza, Atlanta 1996.
• Svetsko prvenstvo – srebro, Japan 1998.
• Evropsko prvenstvo – srebro 1997, bronza 1995.
• Svetski kup – bronza, Japan 1996.
• Klupski uspesi – Partizan: Prvenstvo Jugoslavije (1989/90, 1990/91), Kup Jugoslavije (1989/90, 1990/91), finale CEV kupa (1985, 1990); Crvena zvezda: Kup Jugoslavije (1997/98, 1999/00)

Željko Tanasković je poznato ime srpske odbojke. Rođen je 8. jula 1967. u Lučanima, spada među najveće legende srpske i jugoslovenske odbojke. Kao igrač, ostavio je veliki trag na međunarodnoj sceni, a danas je uspešan sportski funkcioner i čovek koji aktivno doprinosi razvoju sporta među mladima.

Tanasković je počeo odbojkaški put u Partizanu, gde je proveo najveći deo svoje karijere (od 1984. do 1992.), osvajajući dve titule državnog šampiona i dva nacionalna kupa. Bio je jedan od ključnih igrača ekipe koja je u dva navrata igrala finale CEV kupa. Nakon Partizana, nastupao je za grčki Panatinaikos, potom je kratko igrao na Kipru, a od 1997. do 2000. igrao je za Crvenu zvezdu, sa kojom je dva puta podizao pehar u kupu.

U reprezentaciji Jugoslavije bio je dugogodišnji kapiten i vođa tima koji je tokom 1990-ih godina ostvarivao istorijske rezultate. Sa reprezentacijom je osvojio olimpijsku bronzu u Atlanti 1996, zatim srebro na Svetskom prvenstvu 1998. u Japanu, kao i bronzanu medalju na Svetskom kupu 1996. Na evropskoj sceni, bio je deo ekipe koja je osvojila srebro 1997. i bronzu 1995.

Kao igrač, bio je poznat po svojoj sjajnoj igri na poziciji srednjeg blokera, ali i po izrazitoj smirenosti i liderstvu koje je prenosio na saigrače.

Nakon završetka igračke karijere, kratko vreme bio je trener ženske odbojkaške ekipe Vizura, s kojom je ostvario zapažene rezultate. Nakon toga je prešao u sportsko rukovodstvo, gde je najpre kao potpredsednik, a od oktobra 2017. kao predsednik Jugoslovenskog sportskog društva Partizan značajno doprineo obnovi i razvoju ženskog odbojkaškog kluba.

U aprilu 2025. izabran je za predsednika Svetske federacije školskog sporta (ISF). Na izbornoj skupštini na Zlatiboru, Tanasković je osvojio ubedljivu većinu glasova, čime je potvrdio svoj veliki međunarodni ugled.

#9 Đula Mešter

Đula Mešter rođen je 3. aprila 1972. u Subotici. Jedan je od najuspešnijih srpskih odbojkaša svih vremena, koji je tokom igračke karijere nastupao na poziciji srednjeg blokera. Odbojkom je počeo da se bavi u rodnom gradu, u OK Spartak iz Subotice, odakle je otišao u novosadsku Vojvodinu. Zatim je sa velikim uspehom nastupao u inostranstvu, pre svega u Italiji i Grčkoj, gde je bio cenjen kao vrhunski igrač.

Posebno zapažen trag ostavio je u reprezentaciji Jugoslavije, za koju je osvojio ukupno 12 medalja, od kojih su najznačajnije:

• Zlatna medalja sa “Plavom četom” na Olimpijskim igrama u Sidneju.
• Bronzana medalja na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine.
• Srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Japanu 1998. godine.
• Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu 2001. godine.

Zahvaljujući ovim uspesima, Mešter je stekao status jednog od najvažnijih igrača jugoslovenske odbojke tokom njene „zlatne ere“, a svi pamte njegove taktičke servise.

Nakon završetka igračke karijere, Đula Mešter je ostao u svetu odbojke kroz brojne rukovodeće funkcije:

• Predsednik Sportskog društva Spartak iz Subotice.
• Potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije od marta 2019. do novembra 2022.
• Od novembra 2022. preuzeo je dužnost predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, nasledivši Zorana Gajića.
• U novembru 2024. izabran je za potpredsednika Svetske odbojkaške federacije (FIVB), što je potvrda njegovog velikog ugleda u svetu odbojke.

Rekreativno se posvetio i tenisu, a imao je zadovoljstvo da upozna i Novaka Đokovića, teniskog GOAT-a.

#10 Slobodan Boškan

Slobodan Boškan, rođen 18. avgusta 1975. u Novom Sadu, jedan je od najvažnijih igrača iz čuvene generacije srpskih odbojkaša koja je početkom 2000-ih osvojila najznačajnije trofeje na međunarodnoj sceni. Tokom karijere nastupao je na poziciji primača servisa i bio poznat po svojoj pouzdanoj igri u napadu i defanzivi.

Boškan je ostvario izuzetne rezultate sa reprezentacijom Jugoslavije (kasnije Srbije i Crne Gore), a posebno se pamti osvajanje olimpijskog zlata u Sidneju. Bio je važan deo ekipe koja je redovno osvajala medalje na velikim takmičenjima tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih.

Klupsku karijeru započeo je u novosadskoj Vojvodini, a tokom godina je nastupao u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Turskoj i Crnoj Gori, gde je ostvario značajne uspehe i bio veoma cenjen kao igrač.

#11 Dejan Brđović

Dejan Brđović (21. februar 1966–21. decembar 2015) je bio poznati srpski odbojkaš i trener, dugogodišnji kapiten reprezentacije Jugoslavije. Ostao je upamćen kao igrač koji je svojom harizmom, talentom i posvećenošću značajno doprineo najvećim uspesima jugoslovenske odbojke tokom 1990-ih godina.

Prve sportske korake napravio je u klubu OK Žiča, a talentom se brzo istakao pa prelazi u kraljevačku Ribnicu, gde je formiran kao vrhunski igrač. Kao mladi reprezentativac, prelazi 1984. u beogradsku Crvenu zvezdu, što je izazvalo veliku kontroverzu, a klub je zbog ovog transfera čak kažnjen degradiranjem u niži rang takmičenja. Brđović je u Crvenoj zvezdi bio vođa generacije koja je redovno konkurisala za trofeje, osvajajući Kup Jugoslavije (1992) i visoke plasmane u nacionalnom prvenstvu.

Tokom karijere igrao je još za klubove u Grčkoj (Olimpijakos, Orestijada, AEK), Italiji (Auselda Roma, Milano, Loreto, Lube), a karijeru završava 2006. u dresu Radničkog iz Kragujevca.

Nastupio je čak 300 puta za Jugoslaviju. Bio je jedan od ključnih igrača i kapiten koji je nakon ukidanja sankcija osvojio senzacionalnu bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1995, a zatim bronzu i na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. (iako je zbog porodične tragedije morao da napusti takmičenje pre završnice). 

Godine 1998. na Svetskom prvenstvu u Japanu okitio se srebrom, a istu medalju uzeo je i godinu ranije na evropskom prvenstvu u Holandiji.

Po završetku igračke karijere Brđović je započeo trenerski put u Radničkom iz Kragujevca gde je odmah postigao zapažene rezultate. U sezoni 2006/07. doveo je tim do prvog mesta u regularnom delu takmičenja, do finala plej-ofa i polufinala nacionalnog Kupa.

Kasnije se opredelio za rad u ženskoj odbojci, gde je bio trener italijanske ekipe Asistel Novara sa kojom je ostvario treće mesto u Ligi šampiona. Vodio je i azerbejdžanski klub Baku Rabita, kao i beogradski klub Vizura. Bio je na mestu generalnog direktora kraljevačkog OK Ribnica.

NJegov sin Aleksa i ćerka Aleksandra krenuli su očevim stopama, i igraju odbojku. Preminuo je iznenada u Beogradu, 21. decembra 2015, što je duboko potreslo čitavu sportsku javnost Srbije.

“Šokantno. Dejan je obeležio jednu epohu. On je deo generacije koja je našu odbojku odvela u svetski vrh. Teško mi je, još ne mogu da verujem da ga nema. Nismo bili zajedno samo u reprezentaciji, nego jedno vreme i u grčkoj Orestijadi. Strašan udarac”, rekao je tada Zoran Gajić.

#12 Slobodan Kovač

Slobodan Kovač je bivši srpski odbojkaš i aktuelni trener, rođen 13. septembra (isto kada i Ivan Miljković) 1967. u Velikom Gradištu. Izgradio je bogatu karijeru, najpre kao vrhunski igrač, a kasnije i kao veoma uspešan trener, uključujući i selektorske pozicije u nekoliko nacionalnih reprezentacija.

Igračka karijera

Osvojio je brojna odličja:

• Olimpijske igre: zlato 2000, bronza 1996
• Evropsko prvenstvo: srebro 1997, bronza 1995
• Mediteranske igre: srebro 1991
• Svetski kup izazivača: bronza 1996

Slobodan Kovač prve odbojkaške korake pravi u lokalnom klubu VGSK iz Velikog Gradišta. Potom nastupa za Kolubaru iz Lazarevca, ekipu Student Vazduhoplovstvo iz Mostara i novosadsku Vojvodinu, pre nego što počinje internacionalnu karijeru.

Najviše je igrao u Italiji, gde je branio boje ekipa Đoja del Kole, Lube Mačerata, Taranto, Anjone i Molfeta. Nastupao je i u grčkom Arisu iz Soluna, iranskoj Urmiji, kuvajtskoj Kazmi, a igračku karijeru završio je u Radničkom iz Kragujevca u sezoni 2006/07.

Kao reprezentativac Jugoslavije imao je veoma zapaženu karijeru i osvojio je brojne medalje, među kojima se posebno izdvajaju zlato na Olimpijskim igrama u Sidneju. i bronza u Atlanti 1996. Osim olimpijskih odličja, osvojio je srebro na Evropskom prvenstvu 1997. u Ajndhovenu, bronzu na EP 1995. u Atini i na Svetskom kupu izazivača sledeće godine u Tokiju, kao i srebro na Mediteranskim igrama 1991. u Atini.

Tokom karijere odigrao je ukupno 28 utakmica na evropskim prvenstvima i 16 utakmica na olimpijskim igrama.

Trenerska karijera

Kovač je trenersku karijeru započeo neočekivano – kao sportski direktor kragujevačkog Radničkog 2008, preuzevši ekipu nakon smene dotadašnjeg trenera. Već prve sezone napravio je veliki uspeh, osvojivši dve titule prvaka Srbije.

Njegova trenerska karijera potom se nastavlja u inostranstvu sa velikim uspesima:

• U Italiji sa ekipom Sir Sejfti Peruđa osvojio je vicešampionsku titulu i plasman u finale Kupa.
• U Turskoj je sa Halkbankom osvojio nacionalno prvenstvo i Kup.
• Sa ruskim Belogorjem iz Belgoroda osvojio je Kup izazivača (2018/19).

Na reprezentativnom nivou, Kovač je ostvario sjajne rezultate:

• Kao selektor Irana (2014-2015), doveo je ekipu do najboljeg plasmana u istoriji: 6. mesta na Svetskom prvenstvu 2014, zlatne medalje na Azijskim igrama iste godine, te do 4. mesta u Svetskoj ligi.
• Kao selektor reprezentacije Slovenije (2017-2018), obezbedio je plasman na Svetsko prvenstvo 2018, što je bio prvi takav uspeh u istoriji Slovenije, i osvojio je titulu u drugoj diviziji Svetske lige.
• U avgustu 2019. imenovan je za selektora Srbije, sa kojom odmah osvaja zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2019, pobedom protiv Slovenije 3:1 u finalnom meču.
  
  
  

#13 Marko Podraščanin

Marko Podraščanin je jedan od najuspešnijih srpskih odbojkaša svoje generacije. Rođen je 29. avgusta 1987. u Novom Sadu, a igra srednjeg blokera. Poznat je po izuzetnoj igri na mreži, zbog čega je često nagrađivan kao najbolji bloker velikih takmičenja.

Klupska karijera

Karijeru je počeo u Vojvodini, sa kojom je osvojio titule nacionalnog prvaka 2006. i 2007. godine. Nakon odličnih partija u Srbiji, 2007. prelazi u Italiju, u ekipu Koriljano, gde je ostao jednu sezonu. Vrhunac je imao od 2008. do 2016. igrajući za italijanski Lube, sa kojim je osvojio brojne domaće trofeje, uključujući dve titule prvaka Italije.

Kasnije prelazi u Sir Sejfti Peruđu (2016–2020), sa kojom takođe beleži sjajne rezultate, uključujući još jednu titulu prvaka Italije, dva kupa i dva Superkupa Italije. Od 2020. do 2024. igrao je za Trentino, i to sa velikim uspehom – 2023. osvojio je italijansko prvenstvo. i kup.

Pred završetak bogate karijere, Podraščanin se 2024. vraća u Lube, klub u kojem je doživeo svoje najveće uspehe, kako bi tamo stavio tačku na profesionalnu karijeru.

Reprezentativna karijera

Za reprezentaciju Srbije debitovao je 2006. i tokom gotovo dve decenije igranja u nacionalnom timu osvojio je niz medalja na najvećim svetskim takmičenjima:

• Svetsko prvenstvo: bronza 2010. u Italiji.
• Svetska liga: zlato 2016, srebra 2008, 2009, 2015. i bronza 2010.
• Evropsko prvenstvo: zlata 2011. i 2019, bronzane medalje 2007, 2013. i 2017.
• Učesnik Olimpijskih igara u Pekingu (2008), Londonu (2012) i Parizu (2024)

Završno poglavlje karijere

Podraščanin se 2024. vratio u Lube, koji mu je ostao u najlepšem sećanju i gde je proveo najveći deo karijere. Njegova želja je bila da faktički u svojoj drugoj kući odigra poslednje profesionalne mečeve i na taj način zaokruži impresivnu karijeru.

“Pre osam godina sam obećao da ću se vratiti. Održao sam reč. Srećan sam što mogu da završim karijeru u svom omiljenom timu. Završena su lepa putovanja – sa Peruđom, Trentom… Osvajanjem prve Lige šampiona sam stavio višnju na vrh. Sad su me osećanja ovde vratila, bio je pravi trenutak za povratak. Osećam se kao da nikad nisam ni otišao. Želim da kažem da je tim mlad, ali zaista talentovan. Ima sportiste koji su bili u glavnim ulogama na Olimpijskim igrama. Molim navijače da imaju malo strpljenja jer je potrebno vreme da se grupa uklopi. Vremenom će napredovati i sticati iskustvo. Postoji potencijal za velike ciljeve, iako su na papiru Peruđa i Trentino ispred. Tokom poslednjih nedelja sam bio impresioniran stalnim rastom kolektiva. Možemo li biti iznenađenje? Stvarno mislim da da… Želeo bih da se zahvalim Lubeu, ne samo zato što su prihvatili moj zahtev da se vratim, već i zato što su mi prvo dozvolili da učestvujem na Igrama u Parizu sa Srbijom, prihvatajući neizbežno kašnjenje u birokratskim pitanjima“, kazao je srpski odbojkaš 2024. za klupski sajt. 

Iako je ušao u pozne sportske godine, Podraščanin je naglasio da mu strast prema odbojci nije iščezla i da jedva čeka da ponovo obuče dres Lubea, kao i da veruje u potencijal svog mladog tima.

Podraščanin će ostati upamćen kao jedan od najboljih srpskih odbojkaša svih vremena, sa sjajnom karijerom punom osvojenih trofeja i individualnih priznanja.

#14 Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Atanasijević (Beograd, 4. septembar 1991) srpski je odbojkaš koji trenutno nastupa za Olimpijakos iz Pireja na poziciji korektora. Sa reprezentacijom Srbije učestvovao je na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu i 2024. u Parizu, osvojivši dva zlata na Evropskim prvenstvima (2011, 2019).

Profesionalnu karijeru započeo je u Partizanu, odakle je 2011. prešao u poljsku ekipu Skra Belhatov. Nakon dve uspešne sezone u Poljskoj, 2013. prelazi u italijansku Peruđu, gde provodi osam sezona i ostvaruje najveće uspehe u karijeri. Potom se vraća u Skru, kratko nastupa za kineski Šangaj, a od 2024. član je pomenutog grčkog velikana.

Atanasijević je oženjen bugarskom odbojkašicom Elicom Vasilevom, koja nastupa za turski Fenerbahče.

Da smo širili listu, na njoj bi se sigurno našli i Srećko Lisinac, Dragan Stanković, Đorđe Đurić Đuka, Bojan Janić, Rajko Jokanović, Vlado Petković, Miloš Nikić i još neka poznata imena mušske srpske odbojke.

Ovi odbojkaši nisu samo ostavili dubok trag u istoriji ovog sporta, već su utabali stazu kojom će hodati buduće generacije. Srpska odbojka može biti ponosna na svoju prošlost, ali i na budućnost koju inspirišu upravo ovi velikani, a tu su i najpoznatije odbojkašice Srbije svih vremena. Njihova imena zauvek će biti sinonim za odbojkašku izvrsnost.

Na kraju teme, u kojoj smo izdvojili 14 vrhunskih odbojkaša Srbije možete pogledate i druge sportske teme u Balkan Bet blogu. Recimo, ko je najplaćeniji sportista, koji su najteži sportovi na svetu ili ko je najviši košarkaš na svetu. Tu su i najbolji srpski vaterpolisti i mnoge druge liste. Za dodatnu zabavu iskoristite bonus dobrodošlice i ostvarite potencijalno lepe dobitke kladite se na trke pasa, lucky six, Aviator ili virtuelne trke konja.