Košarkaši iz Čačka - ko su najveći čačanksi asovi

Košarkaši iz Čačka koji su obeležili istoriju su Radmilo Mišović, Dragan Kićanović i Željko Obradović. Oni su Čačak upisali na mapu evropske košarke.

Košarkaši iz Čačka koji su ušli u istoriju srpske i evropske košarke i stekli status najboljih jesu Radmilo Mišović (koji ima nadimak “Maršal sa Morave” ili “Princ sa Morave”), Dragan Kićanović i Željko Obradović. Ove tri legendarne ličnosti srpske, jugoslovenske i evropske košarke nastupali su od kraja 50-ih do početka 90-ih godina XX veka.

Prvi se pojavio Mišović, zatim Kićanović i na kraju Obradović. Znalo se da se najbolji bakset u Jugoslaviji igrao na Želovu, terenu kraj železničke stanice. Tu je ogroman broj ljudi posmatrao talentovane momke koji su igrali basket, ali i živeli za basket. Ovo je zaista bilo kultno mesto. Čuvena konstatacija Kićana, kako su ga zvali Čačani, jeste da mu je bilo lakše da igra protiv SSSR-a, nego da dobije basket na Želovom. I retko je, po njegovim rečima, dobijao.

U ovom gradu nije čudno što deca znaju pravila košarke pre nego što nauče da broje do deset. Nije neobično što basket može da odluči o tvom društvu, ugledu i budućnosti. U Čačku je košarka više od sporta – to je kultura, način života, identitet. Tako da su neki od najboljih srpskih košarkaša upravo odatle.

Od 1945. godine, kada je Borac odigrao svoje prve utakmice, do danas – Čačak je iznedrio preko 50 reprezentativaca, a do samog vrha domaće i evropske košarke stigli su neki od najvećih. Čak je i Miloš Teodosić godinu dana proveo u Borcu.

No, pre nego što krenemo sa ovom uzbudljivom pričom koja budi duh romantičnih košarkaških večeri u gradu kraj Morave, pogledajte sjajne kvote na košarku u Balkan Bet kladionici.

Za ljubitelje američke igre pod obručima tu su i odlične NBA kvote, dok za one koji više vole domaću zainteresovaće klađenje na ABA ligu. Ne zaboravite ni odličnu Evroliga Fantasy igru.

KK Borac iz Čačka – počeci

Pre nego što posebno i opširno pogledamo ko su trojica pomenutih velikana, valjalo bi reći nešto o klubu u kojem su ponikli.

Sve je krenulo ranih pedesetih godina, kada su mladi talenti sa Morave počeli da privlače pažnju šire jugoslovenske javnosti. Prvi značajan transfer zabeležen je 1954. godine, kada su braća Zvonko i Milorad Đurić prešla iz Borca u beogradski Partizan. Njihov odlazak bio je olakšan činjenicom da su već tada studirali u Beogradu, pa prelazak nije izazvao tenzije. Zvonko je bio drugi strelac tadašnje Prve lige, a Milorad je ostao aktivan u sportskim strukturama dugi niz godina. Obojica su kasnije godinama nosili crno-beli dres i utemeljili praksu da Beograd pažljivo prati košarkaške bisere iz Čačka.

Nakon tog pionirskog iskoraka, Borac je počeo sistematski da razvija mlade igrače. Centar Josip Farčić, koji je krajem šezdesetih godina bio prinuđen da se preseli u Beograd zbog vojnih obaveza, automatski se našao i u sastavu Partizana. Iako je razlog bio vanterenski, njegov doprinos razvoju te linije između Čačka i Beograda bio je nemerljiv. Ubrzo za njim, dres crno-belih oblači i Dragan Đukić, još jedan od talentovanih visokih igrača koji je iz Borca napravio korak dalje.

Godine su prolazile, a Borac je postajao sve važniji igrački rasadnik. Imena kao što su Goran Grbović, iako rođen u Kruševcu, postala su sinonim za energiju, šut i borbenost koje je Borac uspevao da iznedri i pretoči u viši nivo igre. Njegova sezona u Čačku bila je ključna u njegovom daljem usponu.

Tu su bili i igrači poput Vlade Androića, Marka Ivanovića, Miroslava Radoševića, Branka Milisavljevića, Uroša Tripkovića, Aleksandra Rašića, Marka Jošila, Nikole Pešakovića i Nikole Radičevića. Svi oni su, u jednom trenutku svoje karijere, nosili dres Borca. Mnogi su odatle otišli u beogradske klubove, ponajviše u Partizan, a neki su igrali i za Crvenu zvezdu. Više od polovine njih nosilo je i dres reprezentacije.

Posebno se izdvajaju Radošević i Milisavljević – obojica poreklom iz Užica, ali formirani u Borcu, gde su se afirmisali kao strelci lige, a zatim nastavili karijere u beogradskim velikanima. Radošević je 1997. bio najbolji strelac lige i član evropske šampionske generacije reprezentacije Jugoslavije, dok je Milisavljević dominirao na domaćim parketima početkom 2000-ih.

Zanimljivo je da su u Čačku košarkaški putevi često vodili u jednom pravcu – ka Beogradu. Transferi u suprotnom smeru bili su ređi i uglavnom su uključivali mlade igrače koji nisu dobili pravu šansu ili veterane koji su tražili mirnu završnicu karijere. Među onima koji su došli u Borac, a nisu rodom iz Čačka, bili su Haris Brkić, Mihajlovski, Vlada Petrović i Boban Kocić.

Neki igrači koji su potekli iz čačanskog sistema nisu nikada igrali ni za Borac ni za beogradske velikane, ali su ipak ostavili značajan trag. , recimo, gradio je karijeru u OKK Beogradu, dok je Milun Marović igrao za Radnički iz Beograda. Radislav Ćurčić je karijeru vezao za Železničar, Olimpiju iz Ljublja, a Slobodan Rica Gordić za čuveni Makabi iz Tel Aviva.

Kroz decenije, Borac se pokazao kao klub koji zna da prepozna talenat, da ga razvije i da ga pošalje dalje – bez gorčine, već sa ponosom. Ulogu “odskočne daske” Borac je prihvatio dostojanstveno, znajući da se na taj način ne gubi identitet, već se širi uticaj.

U svemu tome, nisu samo igrači gradili ime Borca. Treneri, kondicioni stručnjaci, lekari i ljudi iz uprave iz Čačka takođe su našli mesta u velikim sistemima. Beograd je crpeo znanje i posvećenost sa Morave, a Čačak je i dalje negovao svoju košarkašku tradiciju, uprkos tome što su mnogi odlazili. Ipak, svi su u Borcu naučili osnove – rad, disciplinu, takmičarski duh i ljubav prema igri.

No, sva pomenuta imena ne mogu da se mere sa trojicom velikana čačanske košarke – Radmilom, Draganom i Željkom. Krenućemo od prvog.

kk-borac-cacak-istorija

Radmilo Mišović – košarkaš Borca

Ko je “Princ sa Morave”? Pa, kada je u pitanju Čačak košarkaši koje je ovaj grad iznedrio su brojni, ali – jedan je Radmilo Mišović.

Rođen je 14. marta 1943. u Čačku. Bek visok 183 cm igračku karijeru imao je od 1958. do 1978. Radmilo Mišović je srednjoškolsko obrazovanje stekao u Ekonomskoj školi u Čačku. Svoj igrački put vezao je gotovo čitav život za KK Borac, čiji je dres nosio dve decenije, od 1958. do 1978. godine.

“Igrao sam rukomet, fudbal, a bavio sam se i gimnastikom. U tom periodu bilo je dobrih sportista, fudbalera, pa mi i sad godi što sam bio centarfor Čačka na takmičenju gradova iz Srbije. Bio sam dobar rukometaš, međutim, paralelno su se igrale kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu, čačanskih rukometaša, ali i košarkaša Borca. Otišao sam na košarkaške kvalifikacije jer sam više voleo košarku. Tereni su mi bili na nekoliko desetina metara od kuće”, prisećao se jednom prilikom košarkaš.

Tokom karijere bio je ne samo oslonac ekipe, već i njen dugogodišnji kapiten. U elitnom jugoslovenskom takmičenju, tadašnjoj Prvoj saveznoj ligi, zabeležio je impresivnih 7.456 poena, što ga je pet puta učinilo najboljim strelcem lige.

Najplodnije godine bile su: 1968. (642 poena, prosek 29.2), 1969. (625, 28.4), 1971. (645, 29.3), 1972. (660, 30.0) i 1974. kada je ubacio 825 poena sa prosekom od čak 31.7. U sezoni 1972/73. kao vođa tima ostvario je istorijski uspeh – Borac je zauzeo četvrto mesto i izborio plasman u tada prestižno takmičenje – Kup Radivoja Koraća.

“Košarkaški mečevi su se u to vreme završavali sa jedva pedeset datih poena. Mojim ulaskom u prvi tim Borca dobio sam priliku da gledam Iva Danea. Tad sam shvatio da moram da vežbam skok šut jer sam do tad šutirao sa obe ruke. Mnogo sam radio, trenirao, a samim tim i napredovao”, pričao je Radmilo u jednom intervjuu.

Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je ukupno pet puta, što nije malo, ali ni približno onome što je njegov talenat zasluživao. Razloge za to treba tražiti van terena, u sukobu sa tadašnjim selektorom.

"Znate šta, on je bio čudan košarkaš, on je u onoj Jugoslaviji i radio šta je hteo. Međutim, on je jedna ličnost van košarke. Sa njim je potrebno da sednete i popričate 5-10 minuta, ili o drugim tema. Čovek posle toga postane bogatiji", rekao je svojevremeno Dragan Kićanović.

Paralelno sa igračkom karijerom, Radmilo se uključio i u rad kluba van terena. Početkom februara 1969. počeo je da radi kao trener u KK Borac, a tu funkciju obavljao je naredne tri i po godine. Nakon toga, kratko je bio angažovan na poslovima vezanim za organizaciju rada sportske hale i reklamne aktivnosti tadašnje turističke firme.

Od novembra 1972. preuzima rukovodeće funkcije u klubu – od direktora pa do upravnika hale, a kasnije i šefa stručnog štaba (1981).

U tom periodu, klub je prolazio kroz razne izazove – finansijske, kadrovske i takmičarske. Mišović je uspevao da, zajedno sa saradnicima, održi Borac među prvoligašima, osim u retkim sezonama kada su okolnosti bile izuzetno nepovoljne.

Tokom njegovog upravljanja klubom renoviran je krov hale, dograđen je objekat, izgrađene kancelarije i stvoreni su pristojni uslovi za trening i utakmice. Posebno je značajan pokušaj da se uz halu izgradi dodatni objekat sa deset lokala koji bi prihodima pomagao klubu, ali je, zbog nedostatka dozvole, lokalna vlast taj objekat srušila.

Pored sporta, kratko je bio aktivan i u politici. Kao član Stranke srpskog jedinstva, izabran je za narodnog poslanika u Skupštini Srbije, gde je mandat obavljao od 2000. do 2003. godine. Kako je sam govorio, u politiku je ušao iz želje da pomogne svom klubu, ali se nakon isteka mandata povukao iz javnog života.

Kada se Borac našao pred ozbiljnim izazovima, 2003. došlo je do fuzije sa beogradskim FMP-om, koja je trajala punih šest godina. U tom periodu, od februara 2003, Radmilo je bio predsednik kluba. Na toj funkciji ostao je i nakon raskida saradnje sa FMP-om, sve do penzionisanja 2010. godine.

Računajući i igrački i radni staž u klubu, Radmilo je u Borcu proveo čak 68 godina života – 27 na terenu i 41 kao zaposleni.

Od 2007. do 2009. bio je član Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije. Međutim, razočaran tretmanom koji klubovi poput Borca dobijaju, podneo je ostavku i povukao se iz tog organa.

Za svoje zasluge, dobitnik je brojnih priznanja. Oktobarska nagrada Grada Čačka pripala mu je 1973. godine, a nosilac je i Ordena rada sa srebrnim vencem. Višestruko je proglašavan za sportistu godine u Čačku, a kruna svih priznanja došla je kada je proglašen za najboljeg sportistu Čačka u 20. veku.

Jedno vreme je bio i poslanik u Narodnoj skupštini, ali je i u toj ulozi ostao dosledan – radio je za košarku, za Borac i za grad iz kojeg nikada nije želeo da ode.

Mišović i Žeravica – Tišina koja je odzvanjala jače od reči

Priča o Radmilu Mišoviću i Ranku Žeravici nije priča o sukobu, niti o sportskom rivalstvu. To je zapravo priča o promašenim šansama, o tome kako se nekada u sportu – baš kao i u životu – putevi ne ukrštaju ni onda kada bi to bilo logično, pravedno i zasluženo. Mišović je bio najbolji strelac Jugoslavije, Žeravica selektor najvećih uspeha. Ipak, plavi dres Mišović nikada nije nosio na velikom takmičenju.

Zanimljivo je to – nisu jedan o drugom govorili loše. Nikada uvreda, nikada javna prepucavanja. Ipak, među redovima i u izjavama provejavala je čitava istorija uzajamnog nerazumevanja.

Žeravica je smatrao da Radmilo ne odgovara konceptu modernog košarkaša: "On ne može u mojoj ekipi dati više od 15 poena." A Mišović je na terenu u isto vreme ubacivao 30, 40, pa i čuvenih 45 poena po meču. I to bez galame, bez teatralnosti. Samo tišina, rad i preciznost.

Bio je strelac sa najvišim procentom pogođenih bacanja u Evropi. Sa terena je delovao kao snajperista – miran, gotovo neprimetan, ali neumoljiv. Njegove lopte nisu "letele" u koš – one su se vraćale tamo gde su i pripadale. Bez viška pokreta. Bez promašaja. Bez šanse za protivnika.

I dok su drugi stajali mirno i slušali himnu, Mišović je ostajao u hali Borca, s pogledom ka obruču i šutem koji se pretvarao u pesmu. Ironija je što je baš u njegovom rodnom Čačku reprezentacija jednom igrala protiv Argentine. Tada je Žeravica, valjda simbolično, bio spreman da mu "pozajmi" dres reprezentacije. Ali Radmilo se povredio. I ponovo – ni dres, ni himna. Samo tihi udarac lopte o parket i šapat publike koja je znala da gleda jednog od najboljih koji nikada nije dobio svoju plavu priliku.

U jednom intervjuu reći će: "Možda nisam bio idealan za sistem. Nisam znao da se uklopim u red. Ali znao sam da pogodim."

I pogodio je – tačno u srce svih onih koji su ga gledali. Oni koji su vrištali zbog njegovih poena. Oni koji su pisali o njemu i koji danas pričaju: bio je jedan Radmilo. I jedan Ranko. I večna tišina između njih.

“Na karti FIBA Čačak je bio zaokružen crvenom bojom, mislim da je to i danas slučaj. Dovoljno je reći Željko Obradović. Ipak, od prošlosti se ne živi, moramo praviti nove vrhunske igrače i trenere”, smatra Mišović.

Mišović o ABA i Evroligi

Priča o Radmilu Mišoviću i Ranku Žeravici nije klasična sportska priča o rivalstvu. Nije ni o nesporazumu, makar ne onom glasnom. To je priča o ćutanju koje traje decenijama. O čoveku koji je mogao biti stub reprezentacije, ali nikada nije dobio svoju šansu. O najboljem strelcu zemlje košarke koji nikada nije zaigrao na velikom takmičenju u dresu Jugoslavije.

Iako su se obojica kotirali visoko u sportskim krugovima – Žeravica kao selektor zlatne generacije, Mišović kao nepogrešivi šuter Borca – njihovi putevi se nisu spojili. Ne zato što nisu mogli, već zato što nisu smeli.

Zanimljivo, nikada jedan o drugom nisu govorili uvredljivo. Nisu se javno sukobljavali. Ipak, između redova, uvek se osećala distanca, kao da je svaki poen koji je Radmilo ubacio bio neizgovoreni odgovor na Žeravičino odbijanje da mu pruži priliku.

"On ne može da da više od 15 poena u mojoj ekipi", navodno je rekao Žeravica. A Radmilo je istovremeno u Prvoj ligi Jugoslavije ubacivao po 30, 40, pa i 45 poena. I to bez trojki. Bez pompe. Samo tišina, preciznost, ritam.

Bio je strelac sa najvišim procentom pogođenih slobodnih bacanja u Evropi. Na terenu je delovao skromno, ali je svaka lopta koju je šutirao znala svoj put. Njegova elegancija nije bila u gestikulaciji, već u mehanici pokreta koji su podsećali na tehnički uvežbanu poeziju.

Ipak, takav as kakav je bio, Radmilo Mišović je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao svega pet puta. Nikada nije zaigrao ni na jednoj evropskoj, svetskoj smotri, niti na Olimpijadi. Razlog? Direktan sukob sa selektorom.

„Igrali smo neku pripremnu utakmicu, izgubili 54:53. Ja poludeo. Priđem Arseniću i kažem: ‘Gledaj šta ovaj radi, čovek ne pušta da igramo pet minuta.’ Kako je Žeravica čuo, meni nikad nije bilo jasno. Samo je prišao i rekao: ‘Ti, bitango, nemoj da očekuješ više da ćeš biti pozvan!’“, ispričao je Radmilo godinama kasnije.

Usledila je, kaže, psovka. I to je bilo dovoljno. Kod Žeravice se tada nisu praštale ni mnogo manje stvari.

Nije ga više zvao nikada.

Ali Radmilo to nije doživeo kao kraj već kao izazov. I svaki sledeći put kada bi igrao protiv timova koje je vodio Ranko Žeravica – Crvene zvezde, Partizana – pretvarao bi se u mašinu za poene.

„Kad smo dolazili u Beograd, oni su znali – dolazi kuga. Spremio sam se da im pokažem ko sam. I retko su nas pobeđivali. Života mi moga“, rekao je Mišović.

Njegova upornost, bez obzira na tretman, ostavila je dubok trag i na neke mlađe košarkaše koji su tek dolazili. Dragan Kićanović i Željko Obradović kasnije su priznali da ih je upravo ta situacija naučila jednu lekciju.

„Možda je taj njegov slučaj i u meni i u Željku usadio osećaj da se ne smeju praviti ni ‘male’ greške. Nije sve samo šut, zna se kako se ponašaš, kako razgovaraš, kako ćutiš...“, rekao je Kića. A Željko je kratko dodao: „Taj njegov nadimak, Maršal sa Morave, sve objašnjava.“

Ironija sudbine je htela da reprezentacija jednom zaigra baš u Čačku – protiv Argentine. Tada je Žeravica navodno bio spreman da simbolično dodeli Radmilu dres reprezentacije. Valjda kao znak priznanja. Ali se Mišović upravo tada povredio i – ni tada nije ušao u igru. Ni tada nije čuo himnu sa saigračima. Samo je ostao u hali Borca, gledao obruč i pogađao u tišini, kao što je to činio čitavu karijeru.

„Možda nisam znao da se uklopim. Nisam znao da budem deo sistema. Ali sam znao da pogodim“, rekao je jednom prilikom.

I pogodio je – u mrežicu, u statistike, u sećanja. Ali najviše u srca publike.

zeljko-obradovic-cacanin

FIBA je svojevremeno zaokružila Čačak crvenom bojom na mapi košarke.

„Zbog Željka Obradovića, zbog Kiće... Ali, ne smemo živeti od prošlosti“, kaže Mišović danas.

„Moramo praviti nove igrače, nove trenere. Ne sme se legenda zamrznuti. Mora da se nastavi“.

I možda je baš ta tišina između njega i Žeravice – koja nikada nije prerasla u pomirenje – najbolji pokazatelj da je sport ponekad veći od logike. Da u sportu ne pobeđuje uvek ono što je pravedno. Ali zato publika – uvek zna.

A Čačak je znao. I zna i danas.

Porodica Radmila Mišovića

Za Radmila Mišovića košarka nije bila zanimanje. Niti strast. Ona je bila nasledna osobina. Nešto što se nosi u krvi, u hodu, u pogledu. Njegova porodica bila je poput sportskog stabla sa dubokim korenima u čačanskom asfaltu. Nije samo Radmilo nosio dres – nosila ga je i njegova proširena porodica.

Njegove sestre, Ana i Mirjana, igrale su za ženski tim Borca. Na istom terenu na kojem je Radmilo pogađao koš, one su trenirale s istom posvećenošću. A među njima je bila i Vesna Marinković, Radmilova buduća supruga. Igračica koja nije samo osvojila bodove za Borac, već i Radmilovo srce.

Njegov stariji brat bio je dugogodišnji prvotimac Borca, oslonac ekipe. Mlađi brat Petar, iako nikada nije dosegao te visine, bio je jedan od najtalentovanijih đaka, čija ljubav prema košarci nikada nije izbledela. I dok su oni igrali, trenirali ili navijali, u publici je uvek sedela – majka Mica.

Legenda kaže da je bila najglasnija navijačica u hali, ali ne zato što je vikala, već zato što su svi znali da sedi tamo. I kad bi Radmilo promašio, znalo se šta sledi. "E, teško tebi kad dođeš kući", šaputala bi tribina, znajući da je majčinska podrška u Čačku dolazila sa šamanskom dozom discipline.

Radmilo je, u jednom trenutku pokušao da ode. Beograd ga je zvao. Partizan mu je nudio klub, dres, karijeru. I otišao je. Ali nije mogao da izdrži. Nedostajala mu je Morava. Nedostajao mu je pogled iz prozora. Nedostajao mu je – Čačak. Vratio se posle nekoliko dana, uz reči:

"Gledam levo, gledam desno… ali Moravu ne vidim".

Od tog trenutka više nikada nije pokušao da promeni klub. Potpisao je ugovor, ostao u Borcu, postao i trener, funkcioner, čuvar tradicije. I kada jednom okači patike o klin – znaće da ih nije okačio zauvek. Jer kako je sam rekao: "Košarka je za mene isto što i jelo i piće. Bez nje – ne mogu."

U toj rečenici je sažet ceo njegov porodični svet. Porodica Mišović nije bila samo sportska. Ona je bila metafora za Čačak. Za sve one koji nisu jurili transfere, već su ostajali verni sali, timu, mrežici, ritmu lopte. I svemu onome što košarku čini ne sportom, već načinom života.

Dragan Kićanović – košarkaš Borca i legenda Partizana

Dragan Kićanović je jedan od onih igrača koji su redefinisali pojam beka u evropskoj košarci. Njegova igra bila je spoj preciznosti, lucidnosti i nesalomivog karaktera. Ali iznad svega – bila je autentična.

Rođen i stasao u Čačku, gradu koji diše kroz obruč i mrežicu, Kića je vrlo rano pokazao da nije samo lokalni talenat, već potencijalna legenda.

Železničar i Borac

Prve ozbiljne korake napravio je u dresu Železničara, gde je već kao srednjoškolac beležio po 30 poena po utakmici. Igrao je bez straha, bez kalkulacije, a njegov šut – iako još sirov – bio je ubitačan. U sezoni 1971/72. prelazi u Borac, čime se pravi važan korak u njegovom razvoju.

Tu se dešava eksplozija – Kićanović u jednoj sezoni vodi Borac do istorijskog četvrtog mesta u Prvoj saveznoj ligi, uz punu halu i euforičan Čačak koji je verovao da je konačno dobio šampiona.

Borac te sezone igra najlepšu košarku u ligi. Kićanović je u tandemu sa Radmilom Mišovićem bio nezaustavljiv. Iako je bio mlad, loptu je uzimao u odlučujućim trenucima. Pogađao je u serijama. Igrao je protiv iskusnijih, fizički snažnijih bekova – i pobeđivao. Mnogi su tada govorili da je to „novi Radmilo“, a on je već pokazivao da je – nešto sasvim drugo.

Partizan – zvezda među zvezdama

Posle samo jedne sezone u Borcu, bilo je jasno da Kićanović mora u klub veće snage i ambicije. Usledila je dramatična borba između klubova, ali Partizan je bio najkonkretniji. Uz podršku tadašnjih struktura i Košarkaškog saveza, Partizan dovodi Kiću 1972. godine. To izaziva buru u Čačku – navijači su razočarani, osećaju izdaju. Ipak, Kićanović je znao da je to njegov sledeći korak.

U crno-belom dresu, Kićanović postaje sinonim za inteligenciju na parketu. Igrao je sa neviđenom lakoćom, ali i sa ozbiljnošću kakva se ne uči. Njegovi šutevi, često s osam-devet metara, bili su čista poezija – i to u eri pre trojke. U tandemu sa Draženom Dalipagićem, činio je najubojitiji bekovski par u Evropi sedamdesetih.

Sa Partizanom osvaja tri titule prvaka Jugoslavije (1976, 1979, 1981), Kup Jugoslavije (1981), ali i dve evropske titule u Kupu Radivoja Koraća (1978, 1979). Njegove partije u tim finalima postaju legendarne – ubacivao je po 40 poena, diktirao ritam igre, asistirao, provocirao i dominirao. Bio je vođa, i to bez ikakvog autoritarnog nastupa. Samo igrom.

U periodu od 1972. do 1981. za Partizan je odigrao 238 utakmica i postigao 6.592 poena – prosek od 27,7 po meču. Bio je najbolji strelac lige tri puta i redovno biran u idealne petorke.

Reprezentacija – Zlato, krv i čista klasa

Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1973. i odmah osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu. Do 1983. učestvovao je u gotovo svim velikim takmičenjima i postao stub zlatne generacije.

Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, igrao je briljantno sve do finala. U poslednjim sekundama meča, centar Italije Dino Menegin ga je povredio, izneli su ga sa terena, a medalju je umesto njega primio Zoran Slavnić. Kića je kasnije rekao: "Zlatna medalja je u rukama druga, ali u srcu – uvek će biti moja."

„Živa vatra je bio! Takmičar kakav pre i posle njega nije viđen, borac. Čovek koji je odbijao da izgubi utakmicu. Kao košarkaš i saigrač bio je savršen. Velika je sramota što nije primljen u Kuću slavnih u Springfildu, ne kažem da ostali koji su primljeni sa ovih prostora to ne zaslužuju, ali je moralo da se nađe i Kićino ime tu“, izjavio je Moka Slavnić svojevremeno,

Na Svetskom prvenstvu 1978. u Manili, bio je ključni čovek zlatne ekipe. MVP Svetskog prvenstva 1974. u Portoriku. Igrač turnira. Kapiten igre.

Ukupno – 13 medalja sa velikih takmičenja, od čega 5 zlatnih, a preko 3.300 poena za reprezentaciju.

Skavolini, Rasing i tišina velikog kraja

Posle Partizana, igra još dve sezone za Scavolini Pesaro, sa kojim osvaja FIBA Kup kupova 1983, a zatim prelazi u francuski Rasing, gde završava karijeru 1984. godine. Imao je samo 30 godina.

Nije bilo velike najave. Nije bilo suza. Samo tišina i odlazak. Kićanović se povukao dok je još bio na vrhu. Kasnije je rekao: „Znao sam da nemam više šta da dodam igri. A nisam hteo da igram zbog navike.“

Od direktora Partizana do konzula Srbije

Nakon igračke karijere, Kićanović prelazi u upravu KK Partizan i postaje direktor kluba.

„Kada sam okončao karijeru, Toma Jeremić, predsednik KK Partizan i Žarko Zečević, generalni sekretar SD Partizan insistirali su da preuzmem košarkaški klub. Pristao sam ako mi njih dvojica pomažu... Kasnije su došli i Dragan Todorić za tehnika i Miki Savićević za predsednika klupske Skupštine. Pre toga, Partizan je drmala velika kriza“.

U tom periodu formira se čuvena generacija Partizanovih beba: Đorđević, Divac, Danilović, Paspalj…

„Doveli smo Divca, Paspalja, Danilovića, Nakića, Pecarskog... pre toga i Obradovića, Ostali su Grbović, Savović, Đorđević, Za dve godine smo napravili odličan tim, mlad, talentovan. Za trenera sam doveo Duška Vujoševića. Kada je 1987. godine osvojio šampionat SFRJ, imao je 28 godina. Bio je to strašan tim“, priča Kićanović.

Zajedno sa Duškom Vujoševićem, podiže klub na nivo evropskog velikana. Partizan 1992. postaje šampion Evrope, a trener te ekipe bio je Željko Obradović, koga je upravo Kićanović ubedio da pređe u trenerske vode.

„Kićanović je najznačajniji čovek u istoriji Partizana. Verujem da mnogi dele moje mišljenje. On je došao i promenio istoriju kluba, u smislu da je počeo da osvaja titule, što je dovelo do toga da mladi i talentovani igrači žele da dođu. Partizan ima neverovatnu istoriju. Ako pogledate šta su igrači koji su prošli kroz naš klub, osvojili kroz svoje karijere, od Olimpijskih igara, do svetskih i evropskih prvenstava, pa klupska takmičenja, sve je zaista fascinantno, sve je to stvorio Kića”, rekao je Željko Obradović svojevremeno.

Kasnije, bio je ministar sporta u Vladi Srbije, predsednik Olimpijskog komiteta SRJ, sportski direktor reprezentacije, i konačno, generalni konzul Srbije u Trstu.

Za svoje zasluge, Kićanović je dobitnik niza priznanja: Sedmojulska nagrada, Oktobarska nagrada Beograda, Zlatna značka KSS, FIBA Kuća slavnih, počasni građanin Čačka, a Želovo igralište danas nosi njegovo ime.

Zanimljivosti o Kićanoviću

Prvi trofej u životu: osvojen na školskom takmičenju na Želovom igralištu.
91 poen na jednoj utakmici: dao ekipi Crvene zvezde iz Gnjilana 1970. u Srpskoj ligi.
Nikad oprošten odlazak iz Čačka: navijači Borca nisu mu zaboravili što je posle samo jedne sezone prešao u Partizan.
“Drugi” u Čačku: uprkos svim uspesima, za Čačane je uvek bio "iza Radmila".
Odbojkaški pas sa Slavnićem: legendarna asistencija na EP 1977. u finalu protiv SSSR-a.
Incident sa prestolonaslednikom: 2004. u avionu za Atinu, princ Aleksandar Karađorđević ga je uvredio – a Kićanović uzvratio.
Počasni građanin Čačka: priznanje koje je dobio 2014. godine.
Želovo igralište nosi njegovo ime: simbolični povratak korenima.
Dva puta proglašen za najboljeg evropskog igrača godine: 1981. i 1982.
Povukao se sa 31 godinu, ali nikada iz košarke.

Kićanović je bio bek sa refleksima šahiste i preciznošću strelca. Njegova igra bila je balans strasti i logike. Svaki njegov pas, svaki šut, imao je smisao i ritam. Njegova karijera bila je bez skandala, bez senki – samo svetla.

I zato, kada govorimo o košarkašima 20. veka, Kića nije samo bio broj jedan na parketu – on je bio mera stvari. Po njemu se meri stil. Po njemu se meri poštenje u igri. Po njemu se meri – kako se odlazi u legendu.

Dragan Kićanović – porodica čuvenog Kiće

Poreklo Kićanovića vodi iz sela Rajac na Jelici, nadomak Čačka, odakle se njegov deda Vuk preselio u grad. Draganov otac Milan radio je na železničkoj stanici – prvo kao manevrista, kasnije kao magacioner. Majka Jovanka, poznatija kao Joka, bila je trgovac.

Porodična priča je duboko ukorenjena u radničkim vrednostima – disciplina, rad, lojalnost. U tom duhu odrastao je i jedinac Dragan, koji je u detinjstvu više sanjao o fudbalu i Šekularcu, nego o obruču. Ipak, život je imao druge planove.

Ljubav prema košarci rodila se u osnovnoj školi, a prelomni trenutak desio se kada je na turniru osnovaca na Želovom igralištu osvojio svoj prvi pehar. Ubrzo zatim, pozvan je u KK Železničar – i ostalo je istorija.

Dragan Kićanović deca

Iako je o privatnom životu Kićanović uvek govorio malo, poznato je da je otac sina Marka, kojem je 2021. organizovao svadbu u hotelu na Zlatiboru.

Već više od dve decenije vodi povučen život, ali njegovo prisustvo je i dalje važno – kako u sportskim krugovima, tako i u svom rodnom Čačku. Njegova porodica ostala je vezana za sport, a Kićanović se trudi da ostane podalje od reflektora – iako je za mnoge i dalje legenda čije se ime s poštovanjem izgovara.

cacak-kosarkasi

Željko Obradović – košarkaš iz Čačka

Kada je u pitanju treći i poslednji velikan sa naše liste – Željko Obradović Čačak je takođe bio polazna osnova za sve uspehe. Tačnije Borac iz Čačka. On je danas najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke, premda je na reprezentativnom nivou iza Svetislava Pešića, koji je osvojio bronzu na Olimpijskim igrama u Parizu, kao i srebro na Svetskom prvenstvu u Manili.

Njegov put do vrha počeo je na betonskom igralištu pored železničke stanice – čuvenom Želovu, gde su se budući asovi kalili kroz sate bespoštednih basketa.

Još kao dečak pokazivao je liderske osobine i besprekoran šut, zbog čega je i dobio nadimak Žoc – skraćeno od „Željko Obradović Cepač“, jer su njegovi šutevi doslovno parali mrežicu.

Iako je kratko trenirao u Železničaru, karijeru je izgradio u Borcu, gde je prošao sve mlađe selekcije i brzo izrastao u vođu. Sa juniorskom ekipom Borca postao je prvak Jugoslavije, a na završnom turniru je proglašen i za najboljeg igrača i najboljeg strelca. Taj pehar bio je samo nagoveštaj budućih uspeha. Kao vrlo mlad, zaigrao je i evropske utakmice u dresu Borca, i to protiv renomiranih rivala u Kupu Koraća.

„Otac me je vodio na Borčeve utakmice i to je za mene bio praznik. Radmilo je bio u ono vreme sedam puta najbolji strelac lige, način na koji je igrao je neponovljiv. Imali smo svog uzora. Svi smo jednog dana hteli da budemo kao Radmilo, ali mu niko od nas nije ni blizu prišao“, kaže Obradović, koji je u prvi tim čačanskog kluba ušao iste godine kada se Mišović oprostio – 1978.

Igrao je kao organizator, preuzimao odgovornost, pogađao kada je najvažnije. Na utakmici protiv ASPO Tura, tadašnjeg francuskog šampiona, ubacio je 24 poena – pred svoj 20. rođendan. Njegov talenat bio je očigledan, ali ono što ga je izdvajalo bila je radna etika. Treniralo se do iznemoglosti, šutiralo dok ne utrne ruka – na ulici, u hali, bilo gde.

Presudan trenutak u njegovom razvoju dogodio se 1978, kada u Borac dolazi legendarni profesor Aleksandar Nikolić. Iako je već bio istaknut igrač, Obradović priznaje da mu je tada prvi put neko objasnio kako izgleda igra modernog plejmejkera. Profesor mu je menjao tehniku, način razmišljanja, učio ga kako da vodi tim, ne samo da šutira. Upravo to razumevanje igre postaće temelj njegove trenerske filozofije.

Sam Obradović često ističe da bez uticaja trenera poput Nikolića, kao i uzora koje je imao u rodnom gradu – Radmila Mišovića i Dragana Kićanovića – nikada ne bi stigao tu gde jeste.

Iako je u seniorski tim Partizana prešao 1984, Borac iz Čačka ostaje mesto gde je formiran – kao igrač, kao lider i kao čovek. Prve video-kasete sa NBA igračima, u vreme kada srpski košarkaši u NBA još nisu zaigrali, stigle su mu pred odlazak u Beograd, a Boston i Lejkersi delovali su kao drugi svet. Ali već tada je znao – tamo gde su oni, jednog dana će stići i on, možda ne kao igrač, ali kao neko ko vodi. Inače, ako ste zaljubljenik u američku košarku pročitajte i kojih 11 najvećih ugovora u istoriji NBA lige, kao i NBA vs FIBA razlike.

Deset godina kasnije, upravo on postaje trener Partizana i već u svojoj prvoj sezoni osvaja Evroligu.

"Željko je trebalo da bude kapiten reprezentacije u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u Klubu književnika sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kojem ćemo zajedno igrati sledeće sezone. Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: Savo, telefon. Na vezi je Kićanović i kaže: Gde ste, tražimo vas po celom gradu, dođite kod mene kući. Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener, a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener. Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: Gde ste vi? Postao sam trener Partizana, kaže mu Željko. Na to će Duda: Ma, ’ajde bre. Ali, onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je“, pričao je svojevremeno Kićanović.Inače, kada već pominjemo Dudu Ivkovića, saznajte zašto je čovek koji je Bogdana Bogdanovića uveo u reprezentaciju važan deo biografije Miška Ražnatovića.

Kasnije će ponoviti isti uspeh sa Joventutom, Real Madridom, pet puta sa Panathinaikosom i jednom sa Fenerbahčeom. Ipak, gde god igrao i pobeđivao, uvek je ponavljao – sve je počelo u Čačku. Na Želovu. U Borcu. Sa mrežicom koja se cepa i verom da možeš pogoditi, čak i kad si deset puta zaredom promašio.

Ako želite više da znate ko su košarkaši iz Čačka, tačnije više o Žocu koji je poslednja legenda ovog grada, pročitajte biografiju Željka Obradovića koju smo za vas pripremili u okviru Balkan Bet blog sekcije. Pisali smo i o tome ko su najtrofejniji treneri Evrolige posle Željka Obradovića.

Preporučujemo i još neke zanimljive teme iz sveta košarke:

Ukoliko pak više volite da bolje upoznate neke tehničke aspekte ovog sporta, saznajte šta je tripl dabl u košarci ili tehnička greška u košarci. Za dodatnu zabavu registrujte nalog i isprobajte neke od igara na sreću ili slot igre iz naše ponude.