Istorija Crvene zvezde - ko je osnovao Crvenu zvezdu

Osnivač Crvene zvezde je Ujedinjeni savez antifašističke omladine. Glavnu reč u stvaranju kluba vodili su Ljubiša Sekulić, Zoran Žujović, Dušan Bogdanović, Slobodan Ćosić i Svetozar Gligorić.

Osnivanje Crvene zvezde dogodilo se neposredno posle završetka Drugog svetskog rata, u trenutku kada su mnogi predratni sportski kolektivi ugašeni. Cilj osnivača bio je da stvore omladinsko sportsko društvo koje bi simbolizovalo novu epohu i okupljalo mlade generacije, te negovalo duh obnove koji je bio jak nakog teških ratnih godina.

Od samog početka Crvena zvezda je imala snažnu podršku i jasnu organizacionu strukturu. Već tada je bilo očigledno da se ne osniva tamo neki klub, već jedna perspektivna sportska institucija koja bi imala veoma važnu ulogu u budućnosti jugoslovenskog i srpskog sporta.

Dok se spremate da se upustite u mnoge istorijske trenutke Crvene zvezde, bitna imena, godine, rezultate, pobede i poraze, pogledajte koji su najbolji bonusi na online kladionicama. Izdvajamo bonus dobrodošlice, ali i sjajne fudbalske kvote i klađenje na fudbal uživo u okviru Balkan Bet online kladionice. Za sve one kojima su sistemski tiketi nepoznanica i nisu sigurni kako se igra tiket na fudbal, realni tiket dana je tu da vam pomogne.

Osnivanje Crvene zvezde – kada je osnovana Crvena zvezda 

Crvena zvezda je osnovana 4. marta 1945. u Beogradu, u velikoj sali starog DIF-a u Deligradskoj ulici. Klub je prvobitno bio zamišljen kao Omladinsko fiskulturno društvo, koje je trebalo da okuplja različite sportske sekcije i postane simbol nove epohe u tadašnjoj Jugoslaviji.

"Na omladinskoj konferenciji od 4. marta 1945. godine osnovano je beogradsko omladinsko fiskulturno društvo Crvena zvezda. Društvo obuhvata razne grane fiskulture i sporta. Da bi neko postao član mora pored gimnastike upražnjavati još neku sportsku disciplinu. Upis se vrši svakodnevno u prostorijama Mesnog odbora USAOS-a, Kralja Milutina broj 2. Upisnina iznosi 50 dinara, a članarina 20 dinara. Član OFD Crvena zvezda može biti svaki omladinac, antifašista", pisalo se ovako u novinama tog vremena.

Pripreme za osnivanje počele su u februaru, kada su članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine odlučili da stvore organizaciju koja će okupljati omladinu kroz sport. Ideja je bila da se novo društvo ne ograniči samo na fudbal, već da razvija i druge discipline poput atletike, košarke, veslanja, plivanja i šaha.

Tako je nastalo SD Crvena zvezda, deceniju i po posle legendarnog prvog svetskog prvenstva u fudbalu, gde su srpski igrači stigli do trećeg mesta i ušli na taj način u istoriju svetskih fudbalskih prvenstava.

Osnivač Crvene zvezde – kako je nastala Crvena zvezda

Još uoči osnivačke skupštine vođene su iscrpljujuće rasprave o imenu kluba. Na stolu su bila različita predložena imena, poput Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo ili Lokomotiva. 

Presudnu odluku doneli su Slobodan Ćosić i Zoran Žujović. Ćosić je u jednom trenutku predložio: „Neka se zove Zvezda“.

Na ovaj predlog nadovezao se Žujović i dodao: „Ako je Zvezda, neka bude crvena“. Tako je rođeno ime Crvena zvezda, koje će ubrzo postati simbol Beograda i cele zemlje. Istovremeno, određene su i klupske boje – crveno, plavo i belo, sa istaknutom belom petokrakom na crvenom dresu.

Novi društveno-politički sistem imao je jasnu viziju sporta kao sredstva društvene transformacije. Sam Josip Broz Tito je tokom rata, u razgovoru za sovjetsku „Komsomolsku pravdu“, naglasio da će Jugoslavija nakon oslobođenja razvijati fizičku kulturu i sport na svim nivoima: i u gradovima i na selu, kako bi omladina imala uslove za sveobuhvatan fizički razvoj. Ta ideja se savršeno uklapala u šire planove nove vlasti da sport postane ne samo razonoda, već i instrument obrazovanja i kolektivnog identiteta.

“Mi imamo nameru da široko razvijamo fizičku kulturu i sport, kako u gradu tako i na selu. Omladina mora imati sve mogućnosti za mnogostrani fizički razvitak. Zbog toga smo predvideli razne vladine mere koje treba da osiguraju svestrani razvitak fiskulture i sporta u masama.”

Kako primećuje istoričar Dejan Zec, revolucija nije zahvatila samo politiku i privredu, već i sport, koji je u novim okolnostima dobio posebno mesto. Sport je postao poligon za izgradnju „novog čoveka socijalizma“, a organizacija fizičke kulture bila je jedno od područja gde su komunističke vlasti imale najdetaljnije planove i smernice.

“Po okončanju Drugog svetskog rata, revolucija je trebalo da zahvati sve elemente jugoslovenskog društva, ne samo politiku, privredu ili međunacionalne odnose. Sport, kao izuzetno bitan deo ljudske svakodnevice, zauzimao je važno mestu u komunističkim idejama društvene transformacije. Štaviše, planovi za preuređenje jugoslovenskog sporta u skladu sa ideologijom i praksom marksizma bili su veoma detaljni, možda čak i najdetaljniji i najrazrađeniji ako se porede iskustva drugih socijalističkih zemalja”.

Model organizacije Jugoslavija je, logično, preuzela od Sovjetskog Saveza. To je značilo strogu kontrolu „odozgo“ – partijski i državni organi usmeravali su sportske aktivnosti i kreirali politiku razvoja. Buržoaski koncept sporta kao takmičarske igre posmatran je sa sumnjom, dok je naglasak bio na kolektivnom zdravlju, disciplini i ideološkom vaspitanju. Na simboličkom planu sport je imao zadatak da oblikuje sliku „novog čoveka“, odanog radu, jednakosti i socijalističkim vrednostima.

Već krajem 1944. najpoznatiji predratni klubovi, BSK i Jugoslavija, pokušali su da obnove rad. Beogradska štampa beležila je humanitarne utakmice, recimo one između Plavih i Crvenih u novembru, kojoj je prisustvovalo oko 6.000 ljudi i na kojoj je za Crveni krst prikupljeno 350.000 dinara. Tokom zime organizovane su brojne sportske manifestacije koje su privukle veliki broj gledalaca i davale utisak da se sportski život vraća u predratne tokove.

Međutim, nova vlast je takve događaje posmatrala i kroz prizmu bezbednosti. Sportske priredbe bile su mesta gde se mogla okupiti velika masa ljudi, često izvan potpune kontrole države. Upravo zato, pitanje sporta ubrzo je došlo na dnevni red i Politbiroa CK KPJ. Zaključak je bio da treba ukloniti najpopularnije predratne klubove i stvoriti nove, pod potpunom kontrolom poverljivih kadrova iz državnih i partijskih struktura.

Upravo u tom kontekstu rođena je Crvena zvezda, kao odgovor na potrebu da se stvori novi simbol, oslobođen predratnog nasleđa i potpuno usklađen sa ideologijom vremena, u kojem su se fudbalska pravila još razvijala.

Prva uprava kluba

Na osnivačkoj skupštini izabrano je i prvo rukovodstvo:

• Predsednik – Đorđe Paljić
• Potpredsednici – Slobodan Ćosić i Zoran Žujović
• Sekretar – Ljubiša Sekulić
• Blagajnik – Dušan Bogdanović
• Ekonom – Predrag Đajić

Ova uprava je postavila temelje ozbiljnog sportskog društva koje je odmah počelo sa radom.

„Od fudbalera prvi nam je pristupio Predrag Đajić iz SK Jugoslavije. Drugi je bio Kosta Tomašević iz BSK-a. Neki su bili mobilisani, ali smo ih izvukli iz vojske. Kao, recimo, Branka Stankovića. Svi fudbaleri koji su nam pristupili učinili su to jer su se njihovi klubovi raspali. Uglavnom, mi smo stvarali potpuno novi klub. Šta je bilo sa starima niko pojma nije imao u tom momentu, niti je koga zanimalo. Dobili smo od opštine stadion Jugoslavije i terene Bob-kluba na Malom Kalemegdanu. Tamo mi je bila kancelarija…”, izjavio je svojevremeno Ljubiša Sekulić, jedan od osnivača i prvi sekretar kluba.

Prva fudbalska utakmica i sportske sekcije

Prva utakmica u istoriji Crvene zvezde odigrana je 4. marta 1945. na sam dan osnivanja kluba, protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a, a crveno-beli su slavili rezultatom 3:0.

Duel je odigran na igralištu „Studenta“ pred oko 3.000 gledalaca, što je za tadašnje prilike bio izuzetno veliki broj posetilaca. Iako je publika znala da prisustvuje sportskom događaju u specifičnim istorijskim okolnostima, niko nije mogao da nasluti da gleda prvi korak kluba koji će decenijama kasnije osvajati najveće evropske i svetske trofeje.

U prvoj postavi Crvene zvezde našla su se imena fudbalera koji su nosili pečat beogradskog fudbala tog vremena: Golubičić (kasnije ga je zamenio Popadić), Stanković, Filipović, Pečenčić, Ćirić, Jovanović, Veličković, Tomašević, Šapinac (kasnije Stokić), Spasojević i Horvatović.

Gol koji je ušao u istoriju jer je prvi postigao je Kosta Tomašević. Tako je Tomašević svoje ime ugradio u temelje klupske istorije. 

Pogledajte i sami kako je tih dana izgledala atmosfera, kada su se 25. marta 1945. na stadionu Avala pred 10 hiljada navijača sastali Crvena Zvezda i Reprezentacija Beograda, i odigrali – 3:3. 

Iako je to bio tek prijateljski meč, značaj ove utakmice prevazilazio je sportski okvir. Za omladinu Beograda i novoformirani kolektiv, pobeda je predstavljala dokaz da klub nije samo ideja na papiru već i realnost na terenu. Već tokom iste godine Zvezda je odigrala ukupno 36 utakmica – ostvarila 30 pobeda, zabeležila 5 remija i pretrpela samo jedan poraz (protiv rumunskog tima u Temišvaru).

Od samog starta društvo nije bilo ograničeno samo na fudbal. Pored fudbalske sekcije, formirane su i sekcije za:

• košarku
• stoni tenis
• šah
• plivanje
• atletiku
  odbojku
• veslanje

Za potrebe novih sekcija obezbeđeni su tereni i objekti – fudbalerima i atletičarima pripao je teren raspuštenog SK Jugoslavija, košarkaši i odbojkaši dobili su teren na Malom Kalemegdanu, dok su veslači i plivači koristili objekte na Adi Ciganliji.

List “Politika” o osnivanju Crvene zvezde

U nedeljnom broju lista „Politika” od 4. marta 1945. čitaoci su mogli da pročitaju vesti koje su odražavale nemirna vremena u kojima je zemlja još živela. Od frontovskih izveštaja i suđenja kolaboracionistima, pa do repertoara bioskopa i pozorišta u Beogradu. Među tim rubrikama, gotovo neprimetno, našla se i jedna kratka vest koja je, iako tada delovala sporedno, imala istorijski značaj. 

U okviru obaveštenja o fudbalskim utakmicama na igralištu nekadašnjeg kluba Jugoslavija, najavljen je susret između reprezentacije Ujedinjenog saveza antifašističke omladine i vojne ekipe KNOJ-a. Bio je to trenutak u kojem se prvi put pojavio tim koji će prerasti u Crvenu zvezdu.

Dan kasnije, 5. marta, „Politika” je donela detaljan izveštaj sa omladinske sportske konferencije održane u Starom DIF-u. Na poslednjim stranama, pod naslovom „Sport treba da bude izvor snage, zdravlja i kulturnog napretka našeg naroda”, objavljena je vest koja je označila rođenje novog kluba – osnovan je Omladinski sportski klub Crvena zvezda. 

U tekstu je prenet govor Zorana Žujovića, u kojem je naglašena potreba da sport više ne bude privilegija zatvorenih elita, već dostupna aktivnost omladine i širokih narodnih masa.

U narednim redovima „Politike” moglo se pročitati da je odlučeno da se imovina ugašenih predratnih klubova prenese na nove sportske organizacije, kako bi se sprečilo rasparčavanje i gubljenje infrastrukture. Upravo zahvaljujući toj odluci, Crvena zvezda je dobila priliku da od prvog dana ima sopstvene terene i objekte.

Nekoliko dana kasnije, 7. marta, „Politika” je ponovo pisala o mladom klubu. Ovog puta naslov je bio jasan: „Upis u sportski klub Crvena zvezda”. Čitaoci su mogli da saznaju da je članom mogao postati svaki omladinac-antifašista, uz uslov da se pored gimnastike bavi još jednom sportskom disciplinom. 

Upis je obavljan u prostorijama Mesnog odbora USAOS-a u Kralja Milutina 2, a članarina je bila simbolična: 50 dinara upisnina i 20 dinara mesečno. Primerak „Politike” u to vreme koštao je 10 dinara, pa je već i taj podatak govorio da Crvena zvezda od samog početka nije bila samo hobi za odabrane, već klub pristupačan svima.

Zvezda se odmah upustila i u prve međunarodne izazove. „Politika” je najavila prijateljski susret sa ekipom sastavljenom od fudbalera britanske vojne misije u Beogradu, što je tada imalo poseban značaj jer su Englezi slovili za učitelje fudbala i igrati protiv njih smatrano je velikom čašću. Ulaznice za tribine koštale su 60 dinara, a stajanje 30, a interesovanje je bilo izuzetno.

Sve te naizgled sitne vesti iz novinskih stubaca bile su, zapravo, prvi tragovi budućeg sportskog giganta. Ono što je tada izgledalo kao skromna inicijativa omladinaca, u narednim decenijama postalo je institucija koja će osvajati trofeje, puniti stadione i nositi ime Beograda i Srbije širom sveta.

Hajde sada da se posvetimo istoriji Crvene zvezde po dekadama i vidimo sve bitne momente u istoriji kluba, sa akcentom na fudbalski. Ukoliko vas zanima košarkaška sekcija, pisali smo odvojeno o istoriji KK Crvene zvezde (za navijače crno-belih tu je i naš blog o istoriji KK Partizan).

Prve titule i uspon Crvene zvezde (1945–1951)

U prvoj godini postojanja crveno-beli su brzo narastali. Vitrine kluba već su krasili pehari. Već 1946. klub je postao šampion Srbije, a samo dve godine kasnije osvojio je i prvi Kup Jugoslavije. Time je potvrđeno da Zvezda od samog početka ne želi da bude samo učesnik, već lider jugoslovenskog fudbala.

Prvi šampionski koraci

Posle prve utakmice u martu 1945, Zvezda je nastavila da gradi reputaciju. Tokom iste godine nizala je pobede protiv domaćih rivala i gostovala u inostranstvu. Godinu dana kasnije, u maju i junu 1946, odigrano je završno takmičenje za prvaka Srbije u kojem je učestvovalo šest timova. 

Crveno-beli su tada ostvarili trijumfe nad Železničarom, Metalcem, Jedinstvom i Radničkim, dok je jedini poraz zabeležen protiv Borca iz Čačka (inače kluba čije su kolege košarkaši iz Čačka već tih godina imali veliki uticaj na jugoslovensku košarku).

Uprkos tom neuspehu, Crvena zvezda je na kraju takmičenja zauzela prvo mesto i upisala se u istoriju kao prvi šampion Srbije u posleratnom periodu. To je bio trofej koji je simbolizovao početak nove epohe jugoslovenskog fudbala i ujedno nagovestio dominaciju crveno-belih u decenijama koje slede.

Prvi Kup Jugoslavije (1948)

Dve godine kasnije crveno-beli su stigli i do prvog Kupa Jugoslavije. U finalu je savladan večiti rival Partizan rezultatom 3:0, što je odmah učvrstilo reputaciju kluba. Trofej osvojen protiv najljućeg protivnika dao je dodatnu draž, a pokrenuti su legendarni Večiti derbiji kroz možda i najveće rivalstvo na Balkanu.

Inače, svi navijači crno-belih u Balkan Bet blog sekciji naći će i priču o osnivanju Partizana, a saznaćete i ko su legende Partizana.

Serija ranih uspeha

Nakon prvih trofeja, usledila je serija odličnih rezultata:

• Tokom kasnih četrdesetih Zvezda je više puta bila u vrhu jugoslovenskog prvenstva.
  
  
• 1951. godine osvojila je i svoju prvu titulu državnog prvaka Jugoslavije, posle nezapamćenog finiša šampionata u kojem je stigla i prestigla zagrebački Dinamo, iako je u završnici imala pet bodova zaostatka.

Ovaj trofej je označio kraj početnog perioda i početak ozbiljne dominacije.

Rajko Mitić – prva istinska legenda

Ako se traži lice i simbol tih prvih godina, onda je to nesumnjivo Rajko Mitić. Ovaj gospodin među fudbalerima postao je prva „Zvezdina zvezda“ i kapiten tima koji je predvodio klub ka prvim trofejima. Poznat po tehnici, smislu za igru, ali i izuzetnom karakteru na terenu i van njega, Mitić je vrlo brzo postao idol navijača i pravi lider mlade generacije.

Njegovo ime do danas ostaje neraskidivo vezano za Crvenu zvezdu, ne samo kroz uspomene starijih navijača, već i kroz stadion koji od 2014. nosi njegovo ime. Inače, čuvena srpska “Marakana” možda ne spada u najveće stadione na svetu, ali je svakako veliki, a svi znaju priču o čuvenom tunelu stadiona u Ljutice Bogdana.

Zlatne pedesete i šezdesete – prvi evropski iskoraci

Period pedesetih i šezdesetih godina bio je vreme u kojem je Crvena zvezda postala dominantna snaga jugoslovenskog fudbala i klub koji je počeo ozbiljno da se probija na evropsku scenu. Tokom tih decenija crveno-beli su osvajali brojne šampionske titule i kupove, a međunarodni nastupi doneli su im reputaciju jednog od najboljih klubova Istočne Evrope.

Nakon osvajanja prve titule državnog prvaka 1951. godine, Crvena zvezda je u pedesetim nastavila seriju uspeha. Trofeji su se nizali gotovo iz sezone u sezonu – šampionske titule 1953, 1956, 1957. i 1959. godine, uz kupove i stalno prisustvo u vrhu lige. U domaćem fudbalu, Zvezda je već tada stvorila sliku velikog kluba, naviknutog na osvajanje trofeja.

Najvažniji trofeji Crvene zvezde u pedesetim godinama:

Godina	Takmičenje	Ostvaren rezultat
1951.	Prvenstvo Jugoslavije	prva titula državnog prvaka
1953.	Prvenstvo Jugoslavije	druga titula
1956.	Prvenstvo Jugoslavije	treća titula
1957.	Prvenstvo Jugoslavije	četvrta titula
1959.	Prvenstvo Jugoslavije	peta titula
1958.	Mitropa kup	prvi međunarodni trofej

Zvezda je u ovom periodu počela da beleži značajne uspehe i na međunarodnoj sceni. Posebno se pamti sezona 1956/57, kada je klub stigao do polufinala Kupa evropskih šampiona (prethodnika današnje Lige šampiona). U duelu sa italijanskom Fiorentinom, Zvezda je pokazala da može da parira najjačim evropskim ekipama. 

Već sledeće godine, crveno-beli su osvojili svoj prvi evropski trofej – Mitropa kup (Dunavski kup), što je bio dokaz da klub iz Jugoslavije može da bude uspešan i van domaćih granica.

Tokom 60-ih Crvena zvezda je bila još jača. Titule su osvajane 1960, 1964, 1968, 1969. i 1970, čime je potvrđena uloga najdominantnijeg jugoslovenskog kluba tog perioda.

Na međunarodnom planu, najviše se pamti sezona 1961/62, kada je Zvezda stigla do polufinala Kupa pobednika kupova. Još značajniji bio je uspeh iz sezone 1963/64, kada je stigla do polufinala Kupa evropskih šampiona i odigrala nezaboravne mečeve protiv španskog velikana Real Madrida.

Ovaj period doneo je i pojavu brojnih velikih imena koja su ostavila neizbrisiv trag u istoriji kluba.

• Dragoslav Šekularac – fudbalski virtuoz i simbol šezdesetih godina, čiji su driblinzi i šarm privlačili navijače.
• Bora Kostić – najubojitiji strelac tog vremena i jedan od najboljih napadača koje je klub imao.
• Vladimir Durković i Vojin Lazarević – stubovi tima koji su kombinovali snagu, talenat i liderstvo.

Ova generacija uspela je da Zvezdu pozicionira ne samo kao domaćeg šampiona već i kao klub čije ime odzvanja širom Evrope. 

Pregled šampionskih titula i međunarodnih uspeha (1950–1970):

 

Period	Domaće titule	Kupovi	Evropski dometi
1950–1960.	5 titula prvaka	više osvojenih kupova	polufinale KEŠ-a (1957), Mitropa kup (1958)
1960–1970.	5 titula prvaka	kupovi u domaćim okvirima	polufinale KEŠ-a (1964), polufinale Kupa pobednika kupova (1962)

 

Pedesetih i šezdesetih crveno-beli su postali najpopularniji tim Jugolsavije. Osvajani su domaće trofeje u kontinuitetu, ali je još važnije to što je počela da se dokazuje na evropskoj sceni, grabeći ka statusu kluba koji pripada eliti kontinenta.

Sedamdesete i evropski proboji – put ka finalima

Sedamdesete godine donose Crvenoj zvezdi ulazak u red evropskih velikana. Klub je u ovom periodu osvojio nove domaće trofeje, ali je posebnu pažnju privukao nastupima na međunarodnoj sceni, gde je odigrao neke od najčuvenijih mečeva svoje istorije.

Ključnu ulogu u ovom periodu imao je Miljan Miljanić, koji je 1966. preuzeo klupu Zvezde i u narednim godinama izgradio prepoznatljiv stil igre. Njegova filozofija bila je zasnovana na disciplini, čvrstoj organizaciji i taktičkoj modernosti, što je Crvenu zvezdu učinilo timom sposbnim da konkuriše najvećima u Evropi.

Pod njegovim vođstvom, Zvezda je osvajala domaće titule i kupove, ali i beležila istorijske nastupe na evropskoj sceni.

Polufinale protiv Panatinaikosa (1971)

Jedan od najpoznatijih momenata stigao je u sezoni 1970/71, kada je Crvena zvezda stigla do polufinala Kupa evropskih šampiona. U prvom meču na „Marakani“, pred više od 100.000 gledalaca, crveno-beli su savladali Panatinaikos sa ubedljivih 4:1. Golovi Dragana Džajića i Vladimira Petrovića najavljivali su plasman u veliko finale. 

Ipak, u revanšu u Atini dogodio se jedan od najtežih poraza u istoriji kluba – Panatinaikos je slavio sa 3:0 i zahvaljujući golovima u gostima izborio prolaz. Za navijače Zvezde taj meč i danas predstavlja „izgubljeno finale“. 

Veliki dueli sa Liverpulom (1973)

Već nekoliko godina kasnije, u sezoni 1973/74, Crvena zvezda je ponovo pokazala svoju snagu. U osmini finala Kupa evropskih šampiona rival je bio Liverpul, tada jedan od najdominantnijih klubova Evrope.

U Beogradu je Zvezda slavila sa 2:1, a zatim istim rezultatom savladala Engleze i na „Enfildu“. Bio je to istorijski trenutak jer je zahvaljujući ovim rezultatima Zvezda postala prvi klub u 20. veku koji je uspeo da pobedi Liverpul na njegovom stadionu u okviru Kupa šampiona. Iako je kasnije ispala u četvrtfinalu od Atletiko Madrida, ova pobeda zauvek je ostala deo evropskog identiteta kluba.

Finale Kupa UEFA 1979.

Vrhunac 70-ih dogodio se u sezoni 1978/79. Tada je Zvezda stigla do finala Kupa UEFA. Na putu do završnice crveno-beli su eliminisali velikane poput Arsenala, Vest Bromviča i Herte, što je izazvalo oduševljenje širom Jugoslavije. 

Finalni rival bila je Borussia Mönchengladbach, tada moćna nemačka ekipa. U prvom meču u Beogradu rezultat je bio 1:1, dok je revanš u Dizeldorfu završio porazom od 1:0, uz kontroverzni penal koji je ostao upamćen kao nepravda prema Zvezdi. Uprkos porazu, plasman u finale bio je ogroman uspeh i dokaz da je klub ušao u sam vrh evropskog fudbala. 

Igrači koji su obeležili deceniju

Sedamdesete su iznedrile čitavu plejadu velikih igrača koji su nosili crveno-beli dres:

• Dragan Džajić – zvanično najbollje levo krilo u istoriji jugoslovenskog fudbala.
• Vladimir Petrović „Pižon“ – naslednik Džajića, simbol nove generacije.
• Dušan Savić – golgeter prepoznatljiv po odlučnosti i borbenosti.
• Srboljub Stamenković – vrsni golgeter

Džajićevu magiju možete da pogledate u videu ispod: 

Osamdesete – generacija koja je najavila Bari

Osamdesete godine predstavljale su uvod u najveći uspeh u istoriji Crvene zvezde. Nastavila je da dominira domaćim prvenstvima, ali je posebno značajno to što su u ovom periodu stasavali igrači i formirao se tim koji će 1991. osvojiti Evropu i svet.

U domaćem fudbalu Crvena zvezda je nastavila da osvaja titule i kupove. Tokom osamdesetih, crveno-beli su osvojili šampionske trofeje 1980, 1981, 1984, 1988. i 1990. godine, a uz to i više kupova Jugoslavije. Bila je to potvrda da Zvezda ostaje glavni rival Partizanu i večiti favorit u tadašnjem državnom prvenstvu.

Trofeji Crvene zvezde u osamdesetim:

Godina	Trofej
1980.	Prvenstvo Jugoslavije
1981.	Prvenstvo Jugoslavije
1982.	Kup Jugoslavije
1984.	Prvenstvo Jugoslavije
1985.	Kup Jugoslavije
1988.	Prvenstvo Jugoslavije
1989.	Kup Jugoslavije
1990.	Prvenstvo Jugoslavije

Na evropskoj sceni Zvezda je u osamdesetim igrala protiv najjačih timova kontinenta i ostavila snažan utisak. Posebno se pamte dvoboji sa slavnim klubovima:

• 1981. – ¼ finale Kupa evropskih šampiona protiv Intera. Zvezda je u prvom meču u Milanu odigrala nerešeno (1:1), ali je u revanšu poražena.
• 1982. – Duel sa belgijskim Anderlehtom u četvrtfinalu Kupa šampiona, kada je Zvezda bila eliminisana uprkos odličnoj igri.
• 1987. – ¼ finale protiv Real Madrida, u kojem je Zvezda u Beogradu slavila sa 4:2, ali je u revanšu poražena sa 2:0, pa je španski velikan prošao dalje zahvaljujući golovima u gostima.
• 1988/89. – Dueli protiv Milana, najjačeg tima Evrope. U Beogradu je utakmica prekinuta zbog magle, pa je ponovljena, a Milan je nakon toga uspeo da prođe dalje.

Zvezda je ovde, bez obzira na neuspehe, pokazala da se može nadmetati sa velikanima. Osamdesete su donele i pojavu generacije igrača koji će početkom devedesetih pokoriti Evropu:

• Dragan Stojković Piksi – najveći talenat tadašnjeg jugoslovenskog fudbala, vođa i kapiten.
• Dejan Savićević – fudbalski genije čija je vizija igre oduševljavala Evropu.
• Darko Pančev – neumoljivi golgeter koji će kasnije postati „kralj strelaca“ u Bariju.
• Robert Prosinečki – maestro sredine terena, fudbaler nestvarne tehnike.
• Vladimir Jugović, Ilija Najdoski, Miodrag Belodedić – stubovi šampionske generacije.

Upravo u ovom periodu stvoreni su temelji za tim koji će 1991. godine ispisati najlepšu stranicu klupske istorije.

Veliki uticaj u osamdesetim imao je i Dragan Džajić, legenda kluba, koji je nakon igračke karijere preuzeo rukovodeće funkcije. Njegova vizija i osećaj za prepoznavanje kvaliteta bili su presudni za uspehe devedesetih.

Bari 1991 – osvajanje Evrope i sveta

Dana 29. maja 1991. Crvena zvezda ispisala je najslavniju stranicu svoje istorije, postavši prvak Evrope. Na stadionu „San Nikola“ u Bariju crveno-beli su savladali francuski Olimpique Marseille nakon izvođenja jedanaesteraca rezultatom 5:3. 

Utakmica je protekla u taktičkom nadmudrivanju, sa defanzivnom disciplinom i ogromnim pritiskom na oba tima, ali su Zvezdini fudbaleri ostali pribrani u ključnom trenutku. Svi izvođači penala: Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev – bili su nepogrešivi, dok je Francuz Manuel Amoros promašio, što je odlučilo šampionski pehar. 

Oni su doneli ono što se do tada činilo nemogućim: da jedna balkanska ekipa bude rame uz rame sa najskupljim fudbalskim timovima na svetu i da ih pobedi na najvećoj sceni.

Samo nekoliko meseci kasnije, Crvena zvezda je potvrdila svoju apsolutnu dominaciju na svetskom nivou. U Tokiju, na Interkontinentalnom kupu, savladan je ubdeljivo čileanski Kolo-Kolo. Bilo je 3:0, a Zvezdaši su stekli pravo da se nazovu šampionima sveta. 

Ako vas zanima više o tadašnjim uzdanicama crveno-belih, pročitajte gde su danas Zvezdini šampioni Evrope iz 1991.

Devedesete – turbulentna decenija posle vrhunca

Nakon što je Crvena zvezda 1991. godine osvojila Evropu i svet, činilo se da je klub dostigao vrhunac iz snova. Ipak, već naredne sezone crveno-beli su, kao branilac titule, stigli do još jednog velikog rezultata – polufinala Kupa evropskih šampiona 1992. godine. 

U formatu sa grupnom fazom koja je odlučivala o finalistima, Zvezda je završila druga iza Sampdorije i ispred Anderlehta i Panatinaikosa, što UEFA i danas vodi kao polufinale elitnog takmičenja. Taj uspeh ostvaren je u egzilu, jer je zbog rata klub svoje domaće utakmice igrao u Segedinu, Budimpešti i Sofiji. 

Nedugo zatim usledili su raspad Jugoslavije, ratovi i međunarodne sankcije, koji su potpuno promenili sportsku i društvenu sliku zemlje, a crveno-beli su ostali bez sastava.

Umesto evropskih derbija, Zvezda je igrala samo domaće mečeve, osvajala trofeje, ali bez one prave vrednosti i težine. Titula iz 1995. bila je retki tračak svetlosti u deceniji obeleženoj krizom. Za crveno-bele je zaigrao i Dejan Stanković. Pamti se njegov nastup iz 1998. kada je deklasiran Partizan, e trenutke sa te utakmice možete pogledati ispod: 

Domaća prvenstva bila su u senci političke i ekonomske nestabilnosti. Liga je izgubila kvalitet, a finansijski problemi postajali su sve izraženiji. Klub se suočavao sa dugovima i prodajom talenata u ranoj fazi karijere, pa su i pored igrača poput Krupnikovića, Kovačevića ili Petkovića evropski standardi ostajali nedostižni.

Devedesete su tako postale decenija kontrasta. Sa jedne strane večni ponos zbog Barija, Tokija i novog polufinala 1992, a sa druge suočavanje sa surovom realnošću sankcija i izolacije. Ono što je održalo klub bili su navijači: „Delije“ su i u najtežim trenucima ostajale uz svoj tim, čuvajući identitet Crvene zvezde i čekajući povratak na evropsku mapu.

Novi vek – obnova i postjugoslovenske godine (2000–2009)

Ulazak u novi milenijum Crvena zvezda je dočekala u složenim okolnostima, u kojima je klub je i dalje pokušavao da se nosi sa posledicama devedesetih. Finansijski je veoma oslabio i kadrovski oslabljen čestim odlascima talenata. Ipak, na domaćoj sceni Zvezda je uspela da vrati dominaciju i pokaže da, iako ranjena, ostaje simbol srpskog fudbala.

Prve godine 2000-ih obeležio je trener Slavoljub Muslin, koji je doneo organizaciju i disciplinu. Pod njegovim vođstvom Zvezda je osvajala šampionske titule i kupove, a najviše se pamte duple krune 2000. i 2001. godine. Muslinov tim je bio poznat po čvrstoj odbrani i taktičkoj igri, a navijačima je doneo mir i stabilnost posle burnih sezona. Ipak, u septembru 2001. godine Muslin napušta klupu, a klub ulazi u novi period nestabilnosti i trofeji naredne dve sezone izmiču crveno-belima.

Muslin se vratio u leto 2004. i odmah pokazao da njegova filozofija i dalje funkcioniše. Te sezone Crvena zvezda je postavila i poseban rekord – primila je samo 13 golova u 30 ligaških utakmica, što je bio dokaz da odbrana postaje zaštitni znak tima. Klub je tada osvojio svoju 24. titulu i vratio samopouzdanje.

Međutim, uspeh nije dugo trajao. Muslina je zamenio Ljupko Petrović, koji je treći put preuzeo klupu. Iako je Petrović imao bogato iskustvo, Zvezda je brzo doživela razočaranja – posebno na evropskoj sceni, gde su porazi od PSV Ajndhovena i Zenita iz Sankt Peterburga jasno pokazali da klub nema kvalitet da se ravnopravno nosi sa velikanima. Ni domaće takmičenje nije donelo utehu – titula je izgubljena, a u finalu Kupa Železnik je golom u poslednjim trenucima odneo trofej.

Veliki zaokret dogodio se leta 2005. godine. Nakon više od dve decenije vođenja kluba, Dragan Džajić se povukao sa mesta predsednika. Njegovu ulogu preuzeo je Piksi, peta Zvezdina zvezda. Uprava je napravila i istorijski potez jer je za trenera postavljen Valter Zenga, što je bio prvi slučaj u istoriji da klub vodi strani stručnjak.

Zenga je uneo novu energiju i odmah doneo rezultate. Zvezda je u sezoni 2005/06 osvojila duplu krunu, a uspeh je ponovljen i naredne sezone. Italijanski trener je uveo moderniji pristup treningu i taktici, a crveno-beli su ponovo izgledali kao ozbiljan tim. Ipak, kontinuitet se nije održao – Zenga je napustio klub, a Partizan je zatim preuzeo primat, osvojivši četiri uzastopne titule.

Na evropskom planu, Zvezda je u ovom periodu nekoliko puta dolazila do ivice plasmana u Ligu šampiona, ali su kvalifikacije obično završavale bolnim eliminacijama. Najznačajniji nastup bio je u Ligi Evrope 2007. kada je klub poslednji put u toj deceniji uspeo da prezimi u Evropi. Porazi od ekipa iz jačih liga jasno su pokazivali da su finansijski i organizacioni problemi veliki teret.

Ovih godina Crvena zvezda je živela između slavnih uspomena i realnosti tranzicije – u domaćem prvenstvu još uvek konkurentna, ali na evropskom nivou daleko od elite. Ipak, zahvaljujući navijačima i kultu tradicije, klub je uspeo da očuva identitet i pripremi se za novu eru u kojoj će povratak u Ligu šampiona ponovo postati ostvariv cilj.

Nova era i evropski povratak u Ligu šampiona (2010–2020)

Ulaskom u novu deceniju, Crvena zvezda je nastavila da se bori sa finansijskim i organizacionim problemima. Klub je često menjao rukovodstva i trenere, dugovi su rasli, a rezultati na međunarodnoj sceni izostajali. Iako su povremeno osvajani domaći trofeji, pravi povratak evropskom fudbalu činio se dalekim. Međutim, druga polovina decenije donela je potpuno novu priču i izlazak crveno-belih iz perioda tame.

Prekretnica je bila 2014. kada je Zvezda osvojila titulu, ali joj je UEFA zbog finansijskih nepravilnosti zabranila učešće u Ligi šampiona. Taj udarac naterao je klub na ozbiljne promene i konsolidaciju. Dolaskom Zvezdana Terzića na mesto generalnog direktora i Mitra Mrkele u sportskom sektoru, uz kasniji angažman trenera Vladana Milojevića, kao i Marka Marina (prvo bio Zvezdin fudbaler), crveno-beli se penju po vertikali. Raste klupski koeficijent.

U sezoni 2017/18 Zvezda je ostvarila istorijski iskorak i plasirala se u grupnu fazu Lige Evrope. Bilo je evropsko proleće prvi put posle 26 godina! Pobede nad Kelnom i remiji protiv Arsenala i BATE Borisova pokazali su da klub ponovo može da se meri sa jakim rivalima.

Godinu dana kasnije došao je trenutak koji su navijači čekali skoro tri decenije. U kvalifikacijama za Ligu šampiona 2018/19, Crvena zvezda je eliminisala Spartaks, Suduvu, Ludogorec i Krasnodar, a u plej-ofu se u dramatičnom dvomeču izborila protiv Salcburga. Posle 0:0 u Beogradu, revanš u Austriji doneo je pravi spektakl. Crveno-beli su gubili 2:0, ali su golovi Bena i Degeneka u finišu doneli istorijskih 2:2 i prolazak u grupnu fazu. To je bio trenutak kada se „Marakana“ ponovo vratila na mapu Lige šampiona.

U grupi sa PSG-om, Napolijem i Liverpulom, Zvezda je ostvarila nezaboravnu pobedu nad engleskim velikanom. 6. novembra 2018. pred prepunim stadionom „Rajko Mitić“, crveno-beli su savladali budućeg prvaka Evrope sa 2:0, golovima Milana Pavkova. Taj trijumf je postao simbol povratka kluba na veliku scenu i ušao u red najvećih evropskih pobeda u istoriji.

Zvezda je i u sezoni 2019/20 ponovila uspeh i izborila grupnu fazu Lige šampiona. Ovoga puta rivali su bili Bajern Minhen, Totenhem i Olimpijakos, a iako rezultati nisu bili impresivni, sama činjenica da je klub dve godine zaredom u eliti značila je novu stvarnostt.

Tokom ovog perioda Zvezda je u domaćem fudbalu postavila potpunu dominaciju. Osvajane su titule i kupovi, a serije pobeda pokazivale su da je klub konačno pronašao stabilnost. Infrastruktura je počela da se obnavlja, ulagano je u omladinsku školu i stadion, dok je evropski imidž ponovo jačao.

Nova era donela je povratak samopouzdanja i veru da Crvena zvezda može da konkuriše za grupne faze najjačih takmičenja i da povremeno beleži velike pobede. Period od 2010. do 2020. ostaće upamćen kao decenija preporoda.

Savremeni period i kontinuitet u Evropi (2020–danas)

Ulazak u treću deceniju 21. veka doneo je Crvenoj zvezdi stabilnost kakvu nije imala još od slavnih dana devedesetih. Klub je u domaćem fudbalu zavladao gotovo bez konkurencije, osvajajući titule iz godine u godinu, ali ono što je navijačima donelo novu dimenziju ponosa bio je kontinuitet u evropskim takmičenjima.

Crvena zvezda je od sezone 2020/21 gotovo svake godine igrala grupne faze evropskih kupova. U Ligi Evrope zabeleženi su zapaženi nastupi, poput plasmana u nokaut fazu, gde je klub odmeravao snage sa velikanima poput Milana i Rendžersa. Posebno se pamti dvomeč sa italijanskim gigantom 2021. godine, kada je Zvezda pružila snažan otpor i ispala uz minimalnu gol-razliku.

Na domaćem planu, crveno-beli su od 2020. ostvarili seriju vezanih šampionskih titula i čak pet uzastopnih duplih kruna, što se do tada činilo nezamislivim. Tim je beležio i rekorde u broju osvojenih bodova i postignutih golova, čime je dominacija na srpskoj fudbalskoj sceni postala apsolutna.

Istovremeno, klub je ulagao u modernizaciju infrastrukture – renoviran je stadion „Rajko Mitić“, unapređena je omladinska škola i izgrađeni su dodatni trenažni kapaciteti. Poseban naglasak stavljen je na razvoj mladih fudbalera, od kojih su mnogi postali reprezentativci i nastavili karijere u najvećim evropskim klubovima.

Najveći iskorak ostvaren je u sezoni 2023/24, kada se Crvena zvezda posle nekoliko neuspešnih pokušaja ponovo našla u grupnoj fazi Lige šampiona, potvrdivši da klub više ne zavisi od slučajnih proboja, već da ima kontinuitet u evropskim takmičenjima. Iako rezultati nisu uvek donosili prolazak dalje, sam plasman u elitu i redovni okršaji sa velikanima Evrope vratili su klub na mapu kontinentalnog fudbala.

Ovaj period karakteriše i stabilno rukovođenje. I plate fudbalera u Srbiji su porasle, a letnji i zimski prelazni rok u Srbiji za Zvezdu postali su vrlo unosni. Napravljeni su i neki najveći transferi u srpskom fudbalu, recimo prodaja Andrije Maksimovića za više od 14 miliona evra. Izlazni transferi su bili, dakle, i preko 10 miliona evra, a ulazni po nekoliko miliona, što je ranije bilo nezapamćeno. 

Igrali su Zvezdini fudbaleri i premijerni novi format Lige šampiona. Čak je i ženski fudbal u Srbiji napredovao poslednjih godina, a i posrnuli Partizan pod Predragom Mijatovićem pokazuje stidljivo znake oporavka. Sve ovo i samo sportsko klađenje čini zanimljivijim za one koji navijaju za beogradskog velikana jer je uzbudljivije pratiti kvote na Ligu šampiona kada tvoj klub igra u njemu. 

Uz to, iako neprikosnoveni u domaćem prvenstvu, moramo priznati da ono dugo nije bilo zanimljivije jer postoji velika borba 2–5 mesta na tabeli, te je u tom smislu i klađenje na srpski fudbal takođe interesantno.

Naravno, najbolji mladi fudbaleri za 2025. godinu su i dalje po tržišnoj vrednosti skuplji od celog tima crveno-belih, ali je činjenica da je Zvezda finansijski konsolidovana. Jasna strategija ulaganja u tim i infrastrukturu pokazala je rezultate. Za navijače, posebno za mlađe generacije koje su odrastale u eri stagnacije, savremeni period donosi osećaj da Zvezda ponovo pripada evropskoj eliti.