Ergin Ataman biografija - sve o turskom stručnjaku

Ergin Ataman je trostruki šampion Evrolige kao trener i jedan od najcenjenijih stratega u evropskoj košarci. To je zaslužio kontinuiranim napredovanjem već 30 godina, a od 2021. do 2025. tri puta je podizao trofej namenjen pobedniku Evrolige, što je jasan pokazatelj da je sada na vrhuncu.

Generalno privlači pažnju medija jer daje oštre, zapaljive izjave, nadobudan je za neke, pa možemo slobodno reći često i izjave pune samopouzdanja i ega, kao kada je 13. septembra 2025. izjavio da je u poslednjih 10 godina najbolji trener Evrope. Ima tu i provokatorskih izjava, kao kada je tobože pomešao KK Crvenu zvezdu i Olimpijakos prilikom čestitanja pobede.

No, sve je to u skladu sa njegovim imenom, jer “ataman“ na turskom znači “otac ljudi“, odnosno “poglavar“, “vođa“. I ne menja činjenicu da je odličan strateg koji zna svoj posao.

Mi ćemo sada pogledati njegovu karijeru. Osvrnućemo se na bitne momente, trofeje i privatan život, koji je zabavan i zanimljiv kao i same live košarkaške kvote i klađenje na košarku u Balkan Betu.

Biografski podaci i košarkaški počeci

Ergin Ataman je rođen 7. januara 1966. u Istanbulu, gradu koji je kroz decenije iznedrio brojne sportske talente i postao centar turske košarke. Odrastao je u okruženju gde je sport imao važno mesto, pa nije iznenađenje što se već kao dečak zainteresovao za igru pod obručima. Njegovo školovanje i rani razvoj nisu bili vezani samo za sport, već i za akademsko obrazovanje, što će kasnije postati prepoznatljiv deo njegovog stila – kombinacija analitičnosti i autoritativnog vođstva.

Iako u igračkoj karijeri nije ostavio dubok trag, rani period proveden u amaterskim timovima bio je ključan za razumevanje košarke “iznutra”. Upravo će kasnije taj osećaj za detalj, ritam utakmice i dinamiku svlačionice postati njegova najveća prednost u trenerskom poslu.

Detinjstvo, obrazovanje u Istanbulu i igračka karijera

Ataman je osnovno i srednje obrazovanje završio u Istanbulu, pri čemu je posebno važna istorijska Italijanska gimnazija, poznata po disciplini, radu i snažnom akademskom programu. Takvo okruženje oblikovalo je njegovu posvećenost i ozbiljnost, osobine koje će kasnije biti prepoznatljive u svakom timu koji vodi.

Nakon srednje škole upisao je Ekonomiju na Istanbulskom univerzitetu. Iako se mnogi treneri najpre posvete sportskom obrazovanju, Ergin je kroz studije razvio poslovnu logiku i menadžerski način razmišljanja, što mu je značajno pomoglo da kasnije vodi velike sisteme i funkcioniše u klubovima sa visokim pritiscima.

Igrao je kratko i za amaterske klubove Edžadžibaši i Ješiljurt, ali se nikada nije probio do profesionalnog nivoa. Shvatio je da je talentovaniji kao trener. U tim prvim godinama učio je strukturu treninga, odnose u ekipi i način vođenja mladih igrača, što je kasnije preneo kroz disciplinovan, ali motivišući trenerski pristup.

Upravo iz tog perioda potiče njegova odluka da se posveti trenerskoj karijeri, što će se pokazati kao jedna od najuspešnijih odluka u modernoj evropskoj košarci.

Trenerska karijera Ergina Atamana

Počeo je skromno, ali se brzo razvijao i napredovao. Prvo, kako to biva, krenuo je od turskih mlađih klupskih kategorija, pa korak po korak i došao je do velikih klubova u svojoj i drugim zemljama.

Svaki klub u kojem je bio unapredio je, a to ga izdvaja kada se priča o trenerima. Efes, Bešiktaš, Galatasaraj, Anadolu Efes i Panatinaikos… svi su pod njih postajali bolji. Svakog svog igrača dobro poznaje i usađuje mu karakter. Ataman voli rotacije kako bi izvukao maksimum iz svakog igrača.

U nastavku sledi pregled svih klubova koje je vodio, prikazan hronološki, sa jasnim naglaskom na doprinos svakoj ekipi i najvažnije sportske rezultate.

Edžadžibaši – mlađe kategorije / Efes Pilsen – mlađe kategorije (1992–1999)

Ataman je prve trenerske korake napravio u omladinskom pogonu Edžadžibašija, gde je radio sa mlađim kategorijama i učio osnovne principe razvoja igrača. Upravo tu je dobio prvo ozbiljnije iskustvo u vođenju treninga, radu sa talentima i organizaciji rada, što će kasnije postati jedan od temelja njegove trenerske filozofije.

Nakon toga prelazi u Efes Pilsen, gde dodatno usavršava svoj pristup, posebno kroz rad na taktičkoj disciplini, razvoju igrača i formiranju jasne strukture igre. Period proveden u mlađim kategorijama ova dva kluba dao mu je osnovu da razume sve faze košarkaškog razvoja – od tehnike i fizičke pripreme do mentalne stabilnosti mladih igrača.

Već tada bilo je jasno da Ataman poseduje kombinaciju autoriteta, sistematičnosti i analitičkog razmišljanja. U njegovim timovima i u tom ranom periodu prepoznaju se elementi koji će obeležiti čitavu njegovu karijeru: čvrsta disciplina, brza tranzicija i insistiranje na jasnim ulogama unutar ekipe.

U ovom periodu bio je i pomoćni trener turske reprezentacije na Evrobasketu 1997, u stručnom štabu sa Erđumentom Suntnerom, gde je Turska završila turnir na osmom mestu. Sezonu 1998/99 proveo je na Stenford univerzitetu u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je pratio rad američkih stručnjaka i dodatno proširio svoje trenerske metode.

Türk Telekom (1999–2000)

Atamanov prvi ozbiljan trenerski iskorak dogodio se 1996. godine, kada je preuzeo Tirk Telekom i prvi put dobio punu odgovornost glavnog trenera. Već u debitantskoj sezoni pokazao je da poseduje jasnu viziju i organizovan pristup — Telekom je regularni deo prvenstva završio sa impresivnim učinkom od 24 pobede i 6 poraza, odmah iza Efes Pilsena, koji je u tom periodu dominirao turskom košarkom.

U plej-ofu je vodi ekipu do istorijskog rezultata: Telekom je prvo eliminisao Tuborg Pilsener sa 3:0, a zatim i ambiciozni Ilkerspor sa 3:2 u dramatičnoj seriji. Tim je stigao do finala, gde je ponovo ukrstio koplja sa Efesom, ali je izgubio sa 4:1. Iako nije osvojio titulu, Ataman je ostvario ono što nijedan trener pre njega nije — odveo je Tirk Telekom u Evroligu prvi put u istoriji kluba.

Samo nekoliko meseci kasnije, 3. septembra 1997, Telekom osvaja prvi trofej u postojanju kluba. U Kupu predsednika Turske, Atamanov tim je savladao Efes Pilsen sa 78:75, čime je obeležio najznačajniji trenutak dotadašnje istorije ovog kluba i potvrdio da može da pobedi najveće protivnike u zemlji.

Tokom Evrobasketa 1997, Ataman je bio deo stručnog štaba turske reprezentacije kao pomoćnik selektoru Erđumentu Suntneru, a Turska je završila turnir na osmom mestu. Ovo iskustvo mu je otvorilo vrata u reprezentativni trenerski rad i omogućilo mu da radi u vrhunskom takmičarskom okruženju.

Sezonu 1998/99. koristi za profesionalno usavršavanje. Tada nije vodio nijedan klub, već odlazi na koledž košarku u Ameriku, na Stenford univerzitet, gde je radio kao posmatrač, učio od američkih stručnjaka i detaljno proučavao moderne pristupe treniranju i organizaciji rada.

Kada se vratio u Tursku, preuzeo je Karšijaku 1999. godine i odmah ostavio snažan utisak: pobedio je ITU, Bešiktaš, Galatasaraj, Tofaš, Efes Pilsen i Ilkerspor — šest utakmica, šest pobeda. Posebno je odjeknula pobeda protiv Efesa, nakon koje je njihov trener, legendarni Ajdin Ors, podneo ostavku.

Samo šest nedelja kasnije, dok je sa Karšijakom bio neporažen i u ligi i u Korać kupu, stiže mu ponuda od Efesa da preuzme prvi tim. Ataman prihvata poziv, što izaziva veliko nezadovoljstvo među navijačima Karšijake, ali i označava početak njegove prve velike epizode u jednom evropskom gigantu.

Pınar Karşıyaka – serija pobeda i prelazak u Efes (1999)

Godine 1999. preuzima Karšijaku i već na startu pravi seriju koja odjekuje širom turske košarke. Sa timom iz Izmira nanizao je pobede protiv ITU-a, Bešiktaša, Galatasaraja, Tofaša, Efesa i Ulkerspora. Posebno je odjeknula pobeda nad Efesom, posle koje je Ajdin Ors podneo ostavku.

Karšijaka je u tom trenutku bila neporažena u domaćem prvenstvu i Korać kupu, ali Ataman dobija ponudu da preuzme Efes Pilsen kao prvi trener. Prihvata izazov i prelazi u klub u kojem je ranije bio pomoćnik, što mu donosi sledeći veliki korak u karijeri, ali i zateže odnos sa navijačima Karšijake, koji mu taj odlazak nisu lako oprostili.

Efes Pilsen – prvi put na F4 Evrolige (1999–2001)

U sezonama 1999/00 i 2000/01 Ataman vodi Efes kao glavni trener i dovodi klub na sam evropski vrh. Već u prvoj sezoni sa Efesom osvaja prvo mesto posle regularnog dela turskog prvenstva, stiže do finala plej-ofa, ali gubi od Tofaša. U Kupu Turske dolazi do polufinala.

Mnogo važnije od domaćih takmičenja, Efes je te sezone pod Atamanom napravio veliki iskorak u Evroligi. Tim je završio prvi deo takmičenja na vrhu svoje grupe, prošao Top 16 i četvrtfinale, a potom stigao do F4 Evrolige – prvi put da je jedan turski klub, sa turskim trenerom na klupi, stigao do završnog turnira elitnog evropskog takmičenja. Efes je na F4 poražen od Panatinaikosa, da bi u meču za treće mesto savladao Barselonu i završio turnir kao treći.

U sezoni 2000/01. Ergin nastavlja da osvaja trofeje: u meču za Kup predsednika Turske Efes pobeđuje Ulkerspor i osvaja njegov drugi Kup predsednika u karijeri, a prvi sa Efesom kao glavnim trenerom. U domaćoj ligi Efes opet stiže do finala, ali gubi titulu od Ulkerspora. Na evropskoj sceni Efes igra Suproligu, osvaja prvo mesto u grupi, prolazi nokaut fazu i ponovo stiže do završnog turnira. I tu završavaju na trećem mestu – poraz od Panatinaikosa u polufinalu, pobeda nad CSKA Moskvom za treću poziciju.

Bez trofeja je prošao ovaj period, ali je Turčin uspeo dva puta zaredom da odvete svoje ekipe na završni turnir najboljih u Evropi.

Montepaschi Siena – prva evropska titula i međunarodni iskorak (2001–2003)

Godine 2001. stiže ponuda iz Italije – Montepaški Sjena poziva Atamana da preuzme tim. U tom trenutku ima samo 34 godine i postaje prvi turski trener koji vodi jedan strani klub na tom nivou, što je prelomni trenutak u njegovoj karijeri.

Već u sezoni 2001/02 osvaja FIBA Saporta kup, jednu od najvažnijih evropskih trofejnih scena tog vremena. Sjenu vodi kroz grupu, nokaut fazu i finale, gde dolaze do prve evropske titule u istoriji kluba. U domaćem prvenstvu ekipa završava u plej-ofu, ali ne dolazi do titule, dok u Kupu Italije stižu do finala, gde gube od Virtus Bolonje u dramatičnoj završnici.

Sledeće sezone (2002/03) Sjenu ponovo vodi u sam vrh: na domaćoj sceni igraju polufinale plej-ofa, a u Kupu Italije ispadaju u ranijoj fazi. U Evroligi, međutim, Ataman pravi istoriju – posle promenljive prve faze, Siena u Top 16 grupi završava kao prva, ispred Ulkerspora, Panatinaikosa i Fortituda. 

Tim potom stiže do F4 Evrolige, gde gubi od Treviza u polufinalu, ali pobeđuje CSKA Moskvu u meču za treće mesto. I sa Sjenom, kao i sa Efesom, Ergin je tim odveo do završnog turnira Evrolige, što je učvrstilo njegov status trenera koji ume da gradi evropske projekte.

U junu 2003. puti se razilaze, ali iza njega ostaje evropski trofej i jasno profilisan status međunarodnog stručnjaka.

Ulkerspor – kupovi, titule i nova potvrda kvaliteta (2003–2006)

Krajem 2003. godine Ataman preuzima Ulkerspor. Već u prvoj sezoni osvaja Kup Turske, a tim stiže i do finala domaće lige, gde gubi od Efesa. Uz to, Ulkerspor obezbeđuje učešće u Evroligi. U evropskom takmičenju ekipa odigrava solidnu sezonu, ali ispada u drugoj fazi.

Sledeće sezone Ulkerspor nastavlja da dominira u kup takmičenjima: osvajaju Kup predsednika Turske i brane trofej u Kupu Turske. U ligi redovno završavaju pri vrhu, ali ih plej-of nekoliko puta zaustavlja pre šampionskog trofeja. U Evroligi beleže dobre rezultate u prvoj fazi, stižu do Top 16, ali ne uspevaju da naprave korak više protiv jačih evropskih rivala.

Treći Kup predsednika osvaja 2005. godine protiv Efesa, čime potvrđuje da ume da pripremi tim za najvažnije utakmice. Ipak, početkom 2006. godine u javnost dospevaju detalji njegovog privatnog života, što stvara pritisak oko kluba. U trenutku kada je Ulkerspor bio prvi na tabeli, Ataman odlučuje da podnese ostavku. Njegov pomoćnik, Murat Ozjer, završava sezonu i osvaja titulu, ali ostaje utisak da je upravo Ataman postavio temelje tog uspeha.

Fortitudo Bologna i povratak u Bešiktaš (2006–2008)

Krajem 2006. odlazi ponovo u Italiju i preuzima Fortitudu Bolonju. Klub je u tom trenutku u problemima, sa lošim skorom na startu sezone. Pod Atamanovim vođstvom ekipa stabilizuje igru, popravlja bilans u domaćem prvenstvu i do kraja ligaškog dela dolazi do sredine tabele. U Evroligi ostaju kratki za plasman u Top 16, ali igraju znatno bolje nego na početku.

Uprkos poboljšanju rezultata, saradnja se prekida pre kraja sezone. Potom, u leto 2007. Ataman preuzima Bešiktaš. U sezoni 2007/08 Bešiktaš igra odličnu regularnu sezonu – završava kao prvi na tabeli domaćeg prvenstva. U plej-ofu ekipa stiže do polufinala, dok u Kupu Turske ispada u četvrtfinalu.

Na evropskoj sceni Bešiktaš pravi zapažen rezultat u tadašnjem ULEB kupu – regularni deo takmičenja završava bez poraza, prolazi nokaut fazu, ali ispada u četvrtfinalu od Galatasaraja u tesnoj utakmici. Nakon završetka sezone, putevi Atamana i Bešiktaša se razilaze.

Povratak u Efes – domaća dominacija (2008–2010)

Već 2008. godine Ataman se vraća u Efes Pilsen kao glavni trener. U sezoni 2008/09 njegova ekipa dominira domaćim prvenstvom – završava regularni deo sezone sa samo dva poraza, prolazi plej-of bez izgubljene serije i u finalu, posle preokreta, osvaja titulu protiv Fenerbahčea.

Te sezone Efes osvaja i Kup Turske, a Ataman tako dolazi do domaće “duple krune”. U Evroligi tim ne uspeva da ode daleko – ispada već u grupnoj fazi druge runde.

Sezona 2009/10 donosi sličan scenario u domaćoj ligi: Efes opet dominira u regularnom delu, stiže do finala, ali ovoga puta gubi titulu od Fenerbahčea. U Kupu Turske stiže do završnice, ali ostaje bez trofeja. U Evroligi tim ne uspeva da se probije iz Top 16 faze. Po završetku sezone klub i Ataman dogovaraju rastanak.

Bešiktaš – istorijska “triple kruna” (2011–2012)

Početkom 2011. godine Ataman se drugi put vraća u Bešiktaš. Prvu polusezonu koristi da stabilizuje ekipu, a pravi bum sledi u sezoni 2011/12, jednoj od najimpresivnijih kampanja u njegovoj karijeri.

Bešiktaš te godine osvaja tri trofeja:

1. Kup Turske – prvi kup u istoriji kluba;
2. FIBA EuroChallenge – prva evropska titula Bešiktaša;
3. Prvenstvo Turske – šampionska titula posle višedecenijske pauze.

Usput, klub tokom NBA lokauta dovodi Derona Vilijamsa i Semihu Erdena, koji dižu nivo tima, ali i nakon njihovog odlaska ekipa ostaje dovoljno jaka da privede sezonu do trofeja. Sa ovom sezonom Ataman definitivno potvrđuje status trenera koji ume da pravi šampionske ekipe i u teškim uslovima.

Galatasaray – naslov prvaka Turske i osvajanje EuroCupa (2012–2017)

Godine 2012. Ataman preuzima Galatasaraj i pravi novu veliku priču. Već u sezoni 2012/13 osvaja prvenstvo Turske, čime Galatasaraj posle više od dve decenije ponovo postaje šampion države. Ataman usput postaje prvi trener koji je osvojio tursku ligu sa tri različita kluba (Efes, Ulker/Bešiktaš, Galatasaraj).

Paralelno, tim osvaja i vicešampionske pozicije u Kupu Turske, a u Evropi nastupa u Evrokupu i Evroligi. U sezoni 2013/14 vodi Galatasaraj do četvrtfinala Evrolige, što je istorijski rezultat za klub, iako tim ispada od Barselone.

Finansijski problemi kluba u narednim sezonama dovode do odlazaka igrača, kašnjenja plata i smanjenog budžeta, ali Ataman ipak uspeva da ostane konkurentan u domaćoj ligi i na evropskoj sceni. Kruna evropskog dela mandata dolazi u sezoni 2015/16, kada Galatasaraj osvaja EuroCup, pobedom nad Strazburom u dvomeču finala. To je još jedna evropska titula u Atamanovoj kolekciji.

Njegov period u Galatasaraju obeležen je i žestokim rivalstvima sa Fenerbahčeom, kao i burama u javnosti, ali sa sportske strane – ostaje upamćen kao trener koji je doneo titulu, uveo klub u Evroligu i doneo prvi evropski trofej.

Anadolu Efes – zlatna era i dve titule Evrolige (2017–2023)

Krajem 2017. godine Ataman se treći put vraća u organizaciju Anadolu Efes. Klub je u lošoj rezultatskoj situaciji, ali dolaskom Atamana kreće potpuna rekonstrukcija ekipe. Već u prvoj sezoni osvaja Kup Turske i stabilizuje tim, iako Efes u Evroligi završava na dnu tabele.

Pravi preporod dolazi od sezone 2018/19. Efes se potpuno prekomponuje, dovođenjem igrača poput Šejna Larkina, Vasilija Micića i drugih. Tim osvaja Kup predsednika, osvaja titulu prvaka Turske i stiže do finala Evrolige, gde gubi od CSKA Moskve. To je istorijski rezultat jer su prvi put bili vicešampioni.

Sezona 2019/20 prekida se zbog pandemije, a Efes u tom trenutku deluje kao glavni favorit za titulu – imaju najbolji skor u Evroligi, ali takmičenje biva otkazano.

U sezoni 2020/21 dolazi prva kruna: Efes osvaja Evroligu, pobedom nad Barselonom u finalu. Istovremeno osvaja i domaće prvenstvo. Ataman postaje prvi turski trener koji je osvojio Evroligu, a ujedno ulazi u društvo retkih trenera sa više različitih evropskih trofeja.

Tada se pojavila informacija da su zainteresovani da kupe Miloša Teodosića, ali je Turčin to negirao i potvrdio da žele da zadrže Micića.

"Naš cilj je da zadržimo Micića. Ako ne ode u NBA mislim da će ostati sa nama. Što se Miloša Teodosića tiče, te priče nisu tačne. Nije na našem radaru", rekao je.

Sledeće sezone (2021/22) Efes ponovo osvaja Evroligu, ovoga puta protiv Real Madrida u finalu, i postaje jedan od retkih klubova koji su odbranili naslov evropskog prvaka u modernoj eri. Na domaćoj sceni osvajaju Kup Turske, a u prvenstvu stižu do finala.

“Sviđa mi se da me porede sa Žozeom Murinjom. Ja sam njegov veliki navijač. Svi znaju da nisam loš čovek. Morate da pokažete puno poverenja u sebe, igrače i stručni štab”, rekao je Ataman za španski radio „RAK1” u to vreme i uporedio sebe sa “Posebnim”.

Sezona 2022/23 donosi novu titulu prvaka Turske, ali Efes propušta plej-of Evrolige. Ipak, domaći megauspeh ostaje: Ataman osvaja još jednu šampionsku titulu i izjednačava se sa Ajdinom Orsom po broju titula u Turskoj. Nakon završetka sezone objavljeno je da se klub i trener rastaju, uz jasnu poruku da je Efes za njega “košarkaški dom”, a da sledeći korak predstavlja novi izazov.

Panathinaikos – povratak na evropski tron (2023 – danas)

U proleće 2023. Ataman preuzima Panatinaikos, klub koji je prethodnih godina bio daleko od evropskog vrha. Grčki gigant prolazi kroz veliku rekonstrukciju tima: dovode se Kostas Slukas, Matijas Lesor, Huanco Ernangomes, Džerijen Grant i drugi. Već u prvoj sezoni Panatinaikos dramatično menja sliku – tim osvaja prvenstvo Grčke, prekida dominaciju Olimpijakosa i Ataman dobija nagradu za trenera godine u Grčkoj.

Još važnije, u Evroligi Panatinaikos završava regularni deo sezone u vrhu tabele, prolazi plej-of seriju protiv Makabija i stiže do F4 Evrolige. U finalu pobeđuju Real Madrid i posle 13 godina se vraćaju na evropski tron. To je treća Atamanova titula Evrolige (posle dve sa Efesom), čime definitivno potvrđuje status jednog od najuspešnijih evropskih trenera u istoriji takmičenja.

“Najbolji sam trener Evrope u poslednjih deset godina, rezultati to i potvrđuju”, nesrkomno je izjavio u 2025. godini.

U narednoj sezoni nastavlja da gradi tim, dovodi nove igrače iz NBA-a i Evrope, osvaja Kup Grčke, ostaje u samom vrhu domaćeg prvenstva i ponovo stiže do završnice Evrolige. Panatinaikos se pod njegovim vođstvom vraća u grupu klubova koji svake godine ciljaju trofej, a ne samo učešće.

Turska reprezentacija – dve epizode na klupi nacionalnog tima

Ataman je prvi put postao selektor turske reprezentacije 2014. godine. Na Svetskom prvenstvu 2014 Turska završava grupu iza SAD, ali stiže do četvrtfinala i ostavlja dobar utisak. Na Evrobasketu 2015 reprezentacija prolazi grupu kroz težak raspored sa Srbijom, Španijom i Italijom, ali u četvrtfinalu gubi od Francuske. Nakon tog ciklusa, 2016. godine, Ataman napušta klupu reprezentacije.

Drugi mandat počinje 2022. godine. Na Evrobasketu 2022 Turska igra dobro u grupi, ali u meču osmine finala gubi od Francuske posle dramatične završnice u produžetku. U kvalifikacijama za Olimpijske igre 2023. selekcija dolazi do finala kvalifikacionog turnira, ali gubi od Hrvatske, pa ostaje bez plasmana na Igre.

Najveći reprezentativni rezultat stiže na Evrobasketu 2025, gde Turska, pod Atamanovim vođstvom, pravi istorijski pohod. Tim dominira u grupnoj fazi, pobeđuje domaćina Letoniju, kao i favorizovanu Srbiju, prolazi osminu finala i četvrtfinale, u polufinalu ubedljivo savladava Grčku i stiže do finala. U meču za zlato gube od Nemačke, ali osvajaju srebrnu medalju, a Ergin Ataman biva proglašen najboljim trenerom turnira.

Njegova reprezentativna epizoda obeležena je i kontroverzama – pre svega zbog napetih odnosa sa Fenerbahčeom i situacije u kojoj je klub u jednom trenutku objavio da neće slati igrače u reprezentaciju dok je on selektor. I pored toga, rezultati na terenu potvrđuju da je pod Atamanom Turska ponovo postala ozbiljan faktor na evropskoj košarkaškoj sceni.

Privatni život i vanterenske aktivnosti Ergina Atamana

Privatni život Ergina Atamana znatno je mirniji i oslonjen na porodicu, obrazovanje i dugogodišnju ljubav prema košarci. Van utakmica, svlačionica i konferencija za medije, on sebe često opisuje kao „običnog čoveka“ koji voli da provodi vreme sa najbližima, da se druži sa ljudima i da uživa u jednostavnim stvarima.

U Istanbulu je završio poznatu Italijansku gimnaziju, školu koja je prepoznatljiva po zahtevnom programu i snažnoj disciplini. Nakon toga je upisao Ekonomiju na Istanbulskom univerzitetu.

Oženjen je Bernom Ataman, sa kojom ima sina Sarpa i dve ćerke. U više navrata isticao je da mu je važno da, uprkos velikim obavezama i putovanjima, ostane prisutan u porodičnom životu i da deci pokaže da se rad i posvećenost ne moraju kretati isključivo kroz sport, već i kroz odnos prema ljudima i obavezama.

Posebna veza često se pominje sa sinom Sarpom, koji je od malih nogu uz oca – na treninzima, u svlačionicama, pored klupe. Ataman je umeo u šali da kaže da bi jednog dana voleo da Sarp bude deo stručnog štaba. 

“Pokušaćemo da mu damo zvaničnu funkciju sledeće sezone. Naravno, ne znam pravilnik ovde u Grčkoj koliko godina morate imati, ima i on obaveze u školi, ali mislim da bi mogao da radi kao part-time pomoćni trener sa 15 godina”, često ističe Ataman.

Nakon smrti oca, Ergin je jednu od svojih evroligaških titula javno posvetio njemu, pokazujući da porodične veze imaju posebnu težinu u njegovom životu.

Sa jezičke strane, pored maternjeg turskog, govori italijanski i engleski, što mu je znatno olakšalo rad u Italiji, međunarodnim klubovima i komunikaciju u evropskoj košarci.

U privatnom životu Ataman sebe opisuje kao društvenu osobu – voli razgovore, ne odbija priliku da porazgovara sa ljudima na ulici, a uprkos statusu vrhunskog trenera, često naglašava da želi da ostane „normalan čovek“. Kao vid opuštanja navodi plivanje, koje koristi da „isključi“ pritisak takmičenja i svakodnevnu tenziju profesionalnog sporta.

Košarka je, međutim, konstantna osovina njegovog života – još kao tinejdžer bio je zaljubljen u igru i, iako nije postao profesionalni igrač, vrlo rano je shvatio da kroz trenerski posao može da ostane u sportu na najvišem nivou. Često ističe da svoj posao doživljava više kao hobi koji voli, nego kao profesiju, što objašnjava zašto i posle toliko godina i dalje izgleda motivisano i energično.

U periodu od 2020. do 2021. godine bio je i manjinski vlasnik italijanskog kluba Basket Torino, koji se takmiči u drugom rangu italijanske košarke. Ta epizoda pokazuje da ga zanima i upravljačka, vlasnička strana sporta, a ne samo klupa i taktička tabla.

Njegov privatni život povremeno dolazi u žižu javnosti i zbog tema koje nisu strogo sportske. Jedan od zapaženijih slučajeva bio je kada je javno kritikovao nemački konzulat nakon što njegovim ćerkama nije odobrena šengen viza uprkos kompletnoj dokumentaciji, što je Ergin Ataman okarakterisao kao nepravedan i diskriminatoran odnos prema turskim državljanima. Takođe, određenu buru izazvale su i njegove izjave o igračima Olimpijakosa koje je nazvao „lažnim Grcima“, da bi kasnije dodatno objašnjavao da je mislio na strance koji ne igraju za grčku reprezentaciju, a da je problem nastao zbog lošeg izbora reči na engleskom.

Sada, na samom kraju, imate sliku o ovom velikom i pomalo kontroverznom treneru. Ako vam je košarka omiljen sport, razumete se u košarkaška pravila, navijač ste “Večitih” i pratite raspored Zvezde i Partizana u Evroligi, kao i evroligaške transfere, predlažemo da svoju informisanost pretvorite u lepe dobitke tako što ćete se kladiti na Evroligu, takmičenje na čijem čelu je naš Dejan Bodiroga.