Engleski navijači - istorija "huliganizma" i 4 najopasnije navijačke grupe

Engleski huligani nisu tek neka tamo etiketa kojom se olako prebacuje krivica za sve nerede na tribinama. U pitanju je složen društveni fenomen koji je decenijama oblikovao imidž fudbala na “Ostrvu”. 

Priča o nasilnim navijačima u Engleskoj počinje 80-ih godina 19. veka, kada su najozloglašeniji bili “urlajući grubijani” iz Prestona. Pored njih, i huligani Kvins Parka bili su prilično agresivna grupa početkom 20. veka. Nakon poslednjeg velikog incidenta 1905. dolazi mirnije doba na tribinama širom Engleske. Trajalo je, bogami, čak 45 godina, sve do 1950. godine. 

Tada kreće drugi talas huliganizma. Skinhead i casual subkulture, ritualizovani okršaji suparničkih grupa i putovanja na gostovanja koja su često bila važnija od ishoda samih mečeva.

Medijska “moralna panika“ pojačavala je reputaciju “engleske bolesti“, dok je država odgovarala ograđivala tribine, sprovodila zabrane i kažnjavala. Dve tragedije (Hejsel 1985. i Hilsboro četiri godine kasnije) postale su bolne prekretnice koje su zauvek promenile bezbednosne protokole, infrastrukturu i samu publiku na stadionima.

Danas, Premijer liga funkcioniše u drugačijem okviru: nema više stojećih već samo sedeće tribine. Tu su i visoke kazne sa ciljem da predomisli i najvatrenije pristalice klubova, a uz sve to dodat je i masovni video-nadzor kako bi se značajno smanjilo nasilje na utakmicama. 

Da li je huliganizam u Engleskoj nestao? Saznajte u nastavku ove teme koju je Balkan Bet podrobno istražio. Takođe, kao fanovi engleskog fudbala ne zaboravite da pročitate pre toga i vodič za Fantasy Premijer ligu i sami sastavite tim prema sopstvenom ukusu, adok će vas još više zabaviti i klađenje na fudbal, klađenje na Premijer ligu, kao i atraktivne live fudbalske kvote.

Šta je uopšte huliganizam u fudbalu?

Huliganizam je nasilno/destruktivno navijačko ponašanje, skoro po pravilu organizovano (dogovorene tuče „firmi“) a nekad i spontano (posle/protiv meča). Obuhvata tuče, napade na suparničke navijačke grupe, uništavanje imovine na stadionima i zastrašivanje. 

Nije navijanje, već krivično/prekršajno delovanje.

Huligani vs. ultrasi vs. “obični” navijači

Treba razlikovati navijače, te smo ih svrstali u tri kategorije:

1. Običan navijač/fan: gleda meč i podržava klub, bez nasilja.
   
   
2. Ultras: italijanski termin za tribinsku kulturu (koreografije, pesme, zastave, lojalnost). Cilj je podržati svoj tim, a ne izazivati tuču i nerede.
   
   
3. Huligan: nasilna subkultura; fokus na sukobima sa rivalima (često van stadiona), „uzimanje“ teritorije i zastrašivanje.

Gde je granica i šta je specifično za Englesku

Dopušteno: pesme, koreografije, podrška u skladu s pravilima. Nedopušteno: tuče, napadi, rasizam, pirotehnika mimo pravila, upad na teren. 

U Engleskoj su „firms“ (ICF, Headhunters, Bushwackers…) istorijski huliganske grupe; savremene mere (all-seater, kamere, zabrane prisustva) smanjile su nasilje na stadionima i pomerile ga na dogovorene lokacije van njih.

Engleski navijači tokom srednjeg veka i moderni huliganizam

Mnogo pre nego što su nastala današnja fudbalska pravila, sa VAR tehnologijom i ofsajdom, kada bi vas na pomen klađenja na e-fudbal gledali kao da ste “pali sa Marsa, širom srednjovekovne Engleske, naročito oko Pokladnog utorka (Shrove Tuesday), organizovale su fudbalske igre. 

Dva sela, dve parohije, dva dela grada. Jedni protiv drugih. Po sokacima, livadama, kroz bašte, preko potoka, kroz pijacu, pored crkve, preko mosta. Bez ograničenja u kretanju, ali i bez nedozvoljenih poteza. Sa loptom od svinjske bešike. Eto kako je ukratko izgledao ovaj sport u to vreme.

Tada su i nastale prve tuče navijača posle “utakmica”. Komšija protiv komšije, rođaci na dvema suparničkim stranama. Razbijeni prozori, ali i glave. Tako je izgledalo van terena. Malo grublje nego na terenu, gde je bilo dozvoljeno guranje, povlačenje… trgovci su zatvarali radnje, a gradske vlasti unapred obaveštavale stanovnike da sklone zaprege i stoku. 

Te igre nisu bile “navijačke“ u današnjem shvatanju ovog pojma, ali su stvorile obrazac: kolektivno uzbuđenje, nagli preobražaj veselja u masovnu tuču i lokalni ponos kojem ne treba puno da preraste u divljanje. 

Nije slučajno Edvard II 1314. zabranio fudbal kako bi smirio strasti lokalaca.

Engleski navijači u devetnaestom veku

Sa 19. vekom dolazi standardizacija fudbalskih pravila u školama i na univerzitetima. Fudbal poprima znatne razlike od ragbi pravila. Uvodi se sudija, aut, prekršaj. Radnička klasa velikih industrijskih gradova (Mančester, Liverpul, Birmingem, Sanderlend, fudbalski klubovi iz Londona) vikendom puni prostore pored terena. Logično, nastaju i prve moderne navijačke grupe, a sa njima i okršaji.

Rivalstva su se rano “preselila“ izvan terena: železničke stanice postaju prva linija kontakta gde domaćini dočekuju gostujući voz, a loš rezultat ume da pretvori gurkanje i dobacivanja u kratke okršaje. 

Pabovi u blizini stadiona su neformalni štabovi. Pojavljuju se prvi navijački šalovi, bedževi. Ako bi neko ko nosi klupske oznake zašao u pogrešnu ulicu, nije se dobro proveo.

Engleski navijači u medijima tog vremena

Lokalni dopisnici opisuju utakmice kao “veselje sa zamešateljstvom“. Govore o lepoti igre i tučama između navijačkih grupa. O neprijatnim scenama kod stanice, incidentima kraj terena.

Kraj XIX veka dao je i prve “studije slučaja“ koje su novine rado potencirale, a Preston North End bio je čest naslov. Nakon ubedljive pobede nad Aston Vilom 1885. (5:0 u prijateljskom meču), pojedinci iz prestonske publike, koje su reporteri prozvali „urlajućim grubijanima“, prešli su granicu navijanja: letelo je kamenje, bilo je pljuvanja i udaraca, a jedan igrač Prestona se onesvestio nakon napada navijača. 

Sledeće godine beleži se nov incident, ovog puta na železničkoj stanici. Obračunale su se pristalice Prestona i Queen’s Parka, što je dodatno učvrstilo narativ da su stanice postale mesto gde se dešavaju ovakve nemile scene. 

Do 1905. stiže i bizaran izveštaj: među privedenima posle susreta sa Blekburnom našla se i “pijana i neuredna“ sedamdesetogodišnja starica, što su listovi eksploatisali kao dokaz da navijačke strasti ne znaju za starosno doba.

Kako nastaje “engleska bolest“

Od pedesetih do kraja sedamdesetih Engleska dobija sve ono što će definisati tzv. “englesku bolest“.

Radnička klasa oslobođena ratne stege, siromašna i nezadovoljna sa jedne, a ponosna sa druge strane želi da iskali da iskali bes. Prevoz do gostovanja je dovoljno jeftin kako bi se ispraznila nagomilana energija i pokazalo kako se navija za svoj klub. 

U te tri decenije menja se i način posete utakmicama i način na koji se o njima priča: nasilje dobija ritam, mesta i nepisana pravila, a države i savezi kasne za realnošću na ulicama.

Pedesete: drugi talas incidenata i reputacijski pad

U izveštajima se sve češće pojavljuju oštećeni vagoni, polomljena stakla i „povratna“ gurkanja na stanicama gde domaći dočekuju protivničku kolonu. U gradskim centrima pabovi funkcionišu kao priručni štabovi: ulazi se grupno, peva, “drži“ teritorija ulica i trgova, a svaka provokacija ima potencijal da preraste u tuču. 

Fudbal jeftino pruža identitet i ispušni ventil; posledica je da se reputacija navijača pogoršava i pre nego što tabloidi nauče da taj spektakl unovče.

Šezdesete i sedamdesete: formiranje navijačkih “firmi”

Kako raste broj putnika i rivalstava, raste i organizacija. Pojavljuju se “navijačke firme“ — neformalne grupe sa jasnim jezgrima, prepoznatljivim licima i unutrašnjom hijerarhijom. Postoje dogovorena mesta okupljanja (pab X pre polaska, ulica Y posle meča), nepisani “code of conduct“ (ne dira se porodica, ne napada se van „zoni“), ali i želja da se „uzme“ protivnički kvart ili prostori oko stanice makar simbolično. Putovanja su logistika: ko vodi grupu, ko drži „stražu“, ko ide napred da izviđa policijske kordone. 

U tom periodu menja se i vizuelni kod, pa se tako od skinhead estetike (kratka kosa, teške čizme) ide ka casual “maskiranju“ u dizajnersku odeću kako bi se prošlo ispod radara policije. Nosi se Fred Perry marka, brend osnovan 1952, kako bi se navijači policiji predstavili kao “kulturiška” momci koji nisu problematični, već pristojno odeveni.

No, orkšaja van stadiona je sve više.

Tako se 1973. desila prelomna tačka. Dva događaja te godine guraju vlast i klubove ka odvajanju navijača i postavljanju zaštitnih ograda:

1. Iskakanje Mančester junajteda u Drugu ligu i talas haosa koji pravi „Crvena armija“ na gostovanjima širom zemlje;
   
   
2. Ubistvo nožem mladog navijača Blekpula od strane pristalice Boltona na meču Druge divizije.

Pet godina kasnije došlo je i do eskalacija. u „The Den“-u. Tokom četvrtfinala FA kupa Milvol – Ipsvič u martu 1978. haos kreće sa tribina, preliva se na teren i potom u uske ulice oko stadiona. Korišćene su staklene flaše, noževi, gvozdene šipke, betonske ploče, a povređenih je na desetine. 

Ovi slučajevi zatvaraju prostor za „romantiku“ na tribinama i otvaraju eru fizičkih barijera, strožeg razdvajanja i sve vidljivijeg policijskog nadzora.

Istovremeno sa ovim događajima razvija se i vizuelni kôd: od skinhead estetike (kratka kosa, teške čizme) ka casual „maskiranju“ u dizajnersku odeću kako bi se prošlo ispod radara policije. Brendovi poput Fred Perry (osnovan 1952) služe kao „uniforma normalnosti“ i poruka da si “kulturiška“ momak, iako je stvarnost totalno suprotna.

Krajem sedamdesetih Engleska ulazi u novu deceniju sa sistemskim problemom: dva rezultata svake subote: onaj na semaforu i onaj „van terena“. Prvi meri bodove, drugi reputaciju klubova, gradova i čitave lige.

Skinhed i kežual subkulture

Skinhead koreni niču u radničkim kvartovima kasnih šezdesetih: kratka kosa iz praktičnih razloga (fabrika, ulica), Dr. Martens čizme zbog posla, tregeri i karirane košulje kao vizuelni potpis. 

Rani skinhead sloj nije nastao kao politički pokret niti kao „čista“ bela subkultura — u kvartovima se prirodno mešao sa jamajčanskom zajednicom, pa su ska i reggae bili podrazumevani soundtrack pabova i žurki. 

Tek kasnije, s prelaskom dela scene ka tvrđem oi!/punk zvuku, dolazi do raskola: na jednoj strani tradicionalisti i otvoreno antirasističko krilo SHARP (Skinheads Against Racial Prejudice), na drugoj ekstremne frakcije koje politizuju ulicu i grade današnji stereotip. 

Krajem sedamdesetih rađa se casual era. Navijači se kulturno oblače kako ne bi “boli oči” policiji i kako se na kamerama ne bi lako uočili. Umesto lako prepoznatljivih čizama i tregera, navijači biraju skupe, ali neupadljive komade: Stone Island, Fila, Sergio Tacchini, Lacoste, Burberry, Adidas. 

Poenta je dvojaka:

1. da se bude unikatan među drugovima navijačima
2. da se maskira u kulturnog momka koji studira i izgleda pristojno

Na gostovanjima se čak razmenjuju saveti o krojevima i serijama („pravi batch“, „ta serija dugmića“), pa garderoba postaje lična karta jednako kao akcenat ili ulični kod.

Zanimljivo je i da toliko popularan u Engleskoj, nijedan klub odatle nije u TOP 5 najtrofejnijih fudbalskih klubova na svetu. Ipak, ako gledamo celokupnu Britaniju, situacija je znatno drugačija jer imamo dva predstavnika iz Škotske: Seltik i Rendžers.

Huliganizam u Engleskoj kroz najznačajnije incidente

U Engleskoj su sredinom osamdesetih i krajem decenije tri stvari prelomile epohu — Hejsel, Hilsboro i politički odgovor države. Posle njih, navijanje više nije moglo da izgleda kao pre.

Hejsel tragedija (29. maj 1985.)

Tragedija na Hejselu 29. maja 1985. ne može da se razume ako se ne vratimo godinu dana nazad u Rim na finale Kupa evropskih šampiona. Ono je odigrano na Olimpiku, praktično u dvorištu rimskog kluba. Grad je danima ključao, a očekivanja su bila istorijska: Roma „kod kuće“ protiv kraljeva Evrope. 

Meč je bio grub i zategnut, završio se 1:1, pa su penali presudili. Liverpul je na kraju slavio 4:2 i podigao četvrtu titulu. 

To je italijanskim ultrasima teško palo: da izgube na svom terenu od ljutog rivala. Noć posle finala pretvorila je grad u polje zastrašivanja. Engleski navijači su, prema tadašnjim svedočenjima, proganjani ulicama Rima, beležene su desetine povreda, uključujući slučaj trinaestogodišnjaka kome je lice zakrpjeno sa preko 200 šavova. 

Pojedini hoteli su izbacivali goste iz Engleske, taksisti su odbijali vožnje, bilo je prigovora na račun postupanja policije i navoda o oduzimanju novca. Mnogi su zatražili utočište u britanskoj ambasadi. 

U engleskim navijačkim krugovima ostao je osećaj nepravde i duga. A na vraćanje duga nije se čekalo mnogo. Već sledeće godine odigrano je finale Kupa evropskih šampiona Juventus – Liverpul pred više od 58.000 ljudi na starom briselskom Hejselu. 

Stadion je bio oronuo (beton, ograda, raspored sektora), a „neutralni“ sektor Z — međuprostor između engleskog i italijanskog bloka — u praksi je bio pun Juventusovih navijača (mnogo njih iz italijanske zajednice u Belgiji). To je već startno pogrešno postavljena bezbednosna geometrija.

Godinu ranije Liverpul je uzeo Evropu u Rimu protiv Rome, posle penala, usred neprijateljske atmosfere i nasilja po gradu. Taj osećaj „duga i osvete“ visio je nad Briselom danima pre meča. U gradu su kružile priče da će doći do revanša, a alkohol i međusobne provokacije podgrevali su rizik.

Sekvence događaja na Hejselu

• Satak pre početka, tenzija kulminira u Z-sektoru i na spoju sa sektorom X (gde su Englezi).
  
  
• Deo Liverpulovih huligana juriša iz sektora X ka Z-sektoru i probija slabu barijeru.
  
  
• Stotine ljudi iz „neutralne“ zone (pretežno italijanskih navijača) beže unazad i naleću na betonski zid bez izlaza.
  
  
• Pritisak mase raste, zid puca i ruši se; nastaje stampedo.
  
  
• Bilans: 39 mrtvih (32 Italijana, 4 Belgijanca, 2 Francuza, 1 Irac) i oko 600 povređenih.
  
  
• Uprkos molbama Juventusa da se odloži, finale se odigrava (penal Platinija za 1:0) iz straha da bi prekid izazvao potpun haos.

Zbog svega što se desilo engleski klubovi pola decenije nisu mogli da nastupaju u evropskim takmičenjima. Na tribinama se fizički razdvajaju navijači. Kontrola ulaza postaje stroža, alkohol se ograničava, a nedugo zatim se prelazi na samo sedeća mesta.

Hilsboro tragedija (1989)

• Datum i meč: subota, 15. april 1989., polufinale FA kupa između Liverpula i Notingem Foresta na stadionu Hillsborough (Šefild venzdej).
• Mesto kritične tačke: zapadna tribina Leppings Lane, tada još uvek stajaći sektori podeljeni na „bokseve“ metalnim ogradama.

Kako je došlo do katastrofe – hronologija u kratkim koracima:

• Pre meča (oko 14:30–14:50): Veliki broj Liverpulovih navijača zadržava se ispred malog broja kapija na Leppings Laneu. Prilazni putevi su uski, a navijači koji kasno stižu stvaraju „levak“ ispred ulaza.
  
  
• 14:52: Policija, da bi rasteretila gužvu ispred stadiona, otvara kapiju C (velika servisna kapija). To omogućava hiljadama ljudi da uđu bez turniketa i bez usmeravanja.
  
  
• Posledica otvaranja kapije: Većina ulazi pravolinijski kroz centralni tunel koji vodi u bokseve 3 i 4 (iza gola) — koji su već prekomerno popunjeni. Redari i policija ne preusmeravaju masu ka bočnim boksevima gde je još bilo mesta.
  
  
• Oko 15:00 (početak meča): Pritisak tela na prednje perimeter ograde drastično raste; ljudi se ugušuju zbijeni uz metalne barijere i jedni preko drugih.
  
  
• 15:06: Sudija prekida meč kada je postalo jasno da na Leppings Laneu postoji masovna nesreća. Pristup unesrećenima otežavaju ograde i loša unutrašnja cirkulacija; improvizovana pomoć stiže preko reklama-ploča i vanrednih prolaza.

Ovo nije bila posledica tuče, već sistemskog bezbednosnog sloma: loše upravljanje ulazom, promašaj u usmeravanju toka ljudi, opasan dizajn stajaćih bokseva i barijera koje su sprečile rasterećenje dovelo je do 97 preminulih navijača Liverpula (broj je kasnije revidiran nakon dodatnih istraga i presuda) i stotine povređenih; mnogi su stradali od kompresione asfiksije (gušenja usled pritiska).

To dovodi do hitnih reakcija:

• Klubovi kreću u rekonstrukcije: sedišta zamenjuju „kopove“, sektorisanje postaje strožje.
  
  
• Policija i redarska služba prelaze na protokole kretanja (kontrolisani ulaz/izlaz, brojanje po kapijama).
  
  
• Savezi uvode licenciranje stadiona — bez minimalnih standarda, nema takmičenja.

Hilsboro je čvorna tačka: od tog trenutka, bezbednost prestaje da bude „trošak“ i postaje preduslov elitnog fudbala.

“Ratni kabinet“ Margaret Tačer i nove kaznene mere

Politički odgovor je bio brz i direktan. Vlada Margaret Tačer pritisla je klubove i policiju da „zatvore krug“ oko nasilja. U praksi, to znači set mera usmerenih i na stadione i van stadiona:

• Zabrane putovanja i oduzimanje pasoša za „rizične“ pojedince tokom međunarodnih mečeva;
  
  
• Izdvajanje navijača kroz jasnu segregaciju sektora, kontrolisane perimetre i koridore kretanja;
  
  
• Fizičke barijere i ograde (pre Hilsbora su često shvatane kao rešenje; posle Hilsbora dolazi fino podešavanje — bezbedno razdvajanje, ali bez „kaveza“ koji stvaraju nove rizike);
  
  
• Visoke novčane i krivične kazne, uključujući zabrane prisustva (stadium bans) i obavezu javljanja u policijsku stanicu za vreme mečeva;
  
  
• Razvoj specijalizovanih policijskih odeljenja za fudbalsko nasilje i međunarodnu razmenu informacija.

Ove mere menjaju geografiju huliganizma. Kako su stadioni postajali bezbedniji i skuplji (ulaznice, monitoring), sukobi se sele na unapred dogovorene tačke: parkinge van centra, čvorišta javnog prevoza, zabačene ulice. Što dalje od kamera i porodica. 

Huliganizam nije nestao preko noći, ali je izbačen iz epicentra i postao teže vidljiv (i lakše procesuiran kada se identifikuje).

Najozloglašeniji engleski huligani – TOP 4 grupe

„Firm“ je neformalna, organizovana navijačka grupa povezana sa klubom, sa sopstvenom hijerarhijom, pravilima, mestima okupljanja i taktikama kretanja. 

Za razliku od „ultras“ scena koje su tribinski orijentisane (koreografije, pesme), klasične engleske firme su istorijski bile fokusirane na sukobe i „uzimanje“ teritorije, često van stadiona, uz prepoznatljiv vizuelni kod (od skinhead izgleda do casual „maskiranja“ u dizajnersku odeću).

#1. “Inter City Firm” (Vest Hem)

ICF je klasična vesthemska „firma“ iz Istočnog Londona. Ime su uzeli po InterCity vozovima, jer su njima išli na gostovanja brže, diskretnije i van uobičajenih policijskih ruta. Krajem ’77/’78 okupili su se oko jezgra nastalog iz starijih grupa (Mile End Boys, Essex East London Firm) i brzo postali prepoznatljivi po malim karticama koje su ostavljali rivalima: „Congratulations, you have just met the ICF.“ To je bio njihov potpis – poruka „bili smo ovde“.

Unutar grupe znalo se ko šta radi: „prva linija“ za direktne okršaje, par momaka koji proveravaju stanice i ulice kuda je pametno proći, i ekipa koja drži pubove za okupljanje pre i posle meča. Stil se vremenom menjao: od kratke kose i čizama ka casual izgledu (sportske jakne, brendovi). Ideja je bila da izgledaš neupadljivo.

ICF je brzo ušao u medije kroz dokumentarce, novinske članke, a kasnije i filmove. Likovi poput Cassa Pennanta i Billa Gardnera kasnije su pisali knjige i pričali priče „iznutra“, pa je ceo mit Istočnog Londona – radnička tvrdoglavost, lojalnost, „naši pubovi, naše ulice“ – još više ojačao. S razlogom se o ICF-u i danas govori kao o jednoj od najpoznatijih engleskih „farmi“: nisu bili najbrojniji, ali su bili dobro uvezani, brzi u dogovoru i dovoljno smeli da im se ime pamti.

Inače za Vest Hem je u periodu od 2017. do 2019. igrao i Marko Arnautović.

#2.“Chelsea Headhunters” (Čelsi)

Headhunters su nastali krajem šezdesetih i brzo porasli tokom sedamdesetih i osamdesetih, kada je huliganizam u Britaniji bio na vrhuncu. Kod njih se znalo ko okuplja ljude pre meča, ko vodi kolonu, „skida“ policijske punktove i traži bočne pravce kretanja. Delovali su širom zapadnog, severozapadnog i jugozapadnog Londona, oslanjajući se na mrežu pubova i navijačkih poznanstava.

Za razliku od nekih drugih firmi, Headhunters su stekli posebno mračnu reputaciju zbog otvorenon rasizma i ekstremne desnice. To je privlačilo i ljude koji ranije nisu imali veze sa klubom, ali jesu sa ideologijom, što je dodatno zaoštravalo sliku koju je javnost imala o Čelsiju u tom periodu. 

Bilo je slučajeva napada, organizovanih tuča u Londonu i na gostovanjima širom Britanije i Evrope; u istoriji grupe pominju se i incidenti sa teškim telesnim povredama posle upada u pubove, kao i suđenja istaknutim članovima. Mediji su pratili svaki korak: od lokalnih rubrika crne hronike, preko dokumentaraca i prikrivenih novinarskih istraživanja, do velikih naslovnih strana.

Headhunters su, pored nasilja, gajili i savezništva sa delovima scena drugih klubova (npr. pojedine grupe povezane sa Rendžersom ili Linfildom), kao i trajna neprijateljstva sa londonskim i vanlondonskim rivalima (Millwall, Vest Hem, Lids i dr.). 

Povremeno su se pojavljivali i u međunarodnim kontekstima (npr. turnirski mečevi u Evropi) kada bi došlo do planiranih susreta sa protivničkim grupama van stroge kontrole engleske policije. U poslednjim decenijama, iako su stadioni postali bezbedniji (kamera, all-seater, zabrane prisustva), jezgra i simpatizeri i dalje umeju da se pojave oko visoko-rizičnih mečeva ili protesta.

Ako ICF za Vest Hem simbolizuje „istočnolondonsku disciplinu“, Headhunters su za Čelsi simbol organizovane tvrdoće sa političkim repovima. Razlika je što su upravo ti „repovi“ (rasizam, veze dela članova sa ekstremnom desnicom) godinama bili glavni razlog zbog koga je ime Headhunters izlazilo iz sportskih rubrika i završavalo u udarnim vestima. Zato je ova firma ostala pojam za „reputaciju straha“ u navijačkom folkloru.

Inače, navijači Čelsija mogu da se pohvale da je njihov klub dva puta osvajao trofej Lige šampiona: 2012. i 2021. upisali su se u osvajače Lige šampiona.

#3. Millwall Bushwackers (Milvol)

Milvol i huliganizam su, nažalost, decenijama išli u istu rečenicu. Bushwackers su navijačka „firma“ vezana za Millwall koja je najviše do izražaja došla 1970-ih i 1980-ih. Rivalstva su bila žestoka (pre svega sa West Hamovim ICF-om), a utakmice ova dva kluba često su pratile tuče, izgrede i hapšenja. 

Huligani Milvola bili su krajnje sirovi i teritorijalni, a imali su prkosnu frazu koja glasi: „No one likes us, we don’t care”.

Još početkom 20. veka beleženi su incidenti sa komšijskim klubovima (radnička luka, isti kvartovi, ista zanimanja, a suparničke firme). Kroz decenije su sledile epizode zatvaranja starog The Dena, kazne i zabrane, a sedamdesetih i osamdesetih Milvol je etiketiran kao najtvrđi na Ostrvu.

U navijačkom žargonu jugoistočnog Londona pojmovi poput „geezer“ postaju znak pripadnosti, a unutar scene se pominju i starije frakcije kao F-Troup (kao svojevrsni „gornji nivo“), dok se reč „Bushwacker“ koristila i za pojedinca „spremnog na prvu liniju“.

Zašto su bili ozloglašeni?

• The Den je više puta zatvaran zbog nereda, klub je plaćao kazne, a utakmice visokog rizika tražile su pojačane mere.
  
  
• Neki događaji su se urezi u kolektivno sećanje: npr. FA kup 1978. (Millwall – Ipswich) kada je tuča krenula sa tribina, prešla na teren i nastavila se u uskim ulicama oko stadiona; zatim Kenilworth Road riot (1985) — meč Luton vs. Milvol, jedna od najgore dokumentovanih epizoda huliganizma tog doba, sa prepunim tribinama, ubacivanjima predmeta, jurišima na teren i policijskim intervencijama (kasnije i restrikcije za gostujuće navijače).
  
  
• Krajem 2000-ih i 2010-ih, iako su stadioni postali bezbedniji, povremeno su izbijali spoljnji okršaji (npr. Upton Park 2009 protiv West Hama), uz masovna privođenja i zabrane prisustva.

Najveća mržnja tradicionalno ide prema West Hamu, ali i duge i napete istorije postoje sa Leedsom, QPR-om, Čelsijem, Birmingemom…

Okupljali su se u pabovima i na železnicama. Na stadione su ulazili sa bočnih ulaza da izbegnu kordone. Vizuelni kod im se vremenom kretao od grubog skinhead izgleda ka casual „maskiranju“ (sportska garderoba, dizajnerske jakne) da bi se ostalo neupadljivo.

Klub je više puta isticao da mala, nasilna manjina baca senku na većinu normalnih navijača, a u nekim slučajevima su baš Milvolovi navijači pomogli policiji da identifikuje počinioce (što se medijski ređe čuje). Ipak, istorijski dosije nereda je toliko debeo da je teško razbiti glas koji ih bije.

Danas sa all-seater stadionima, kamerama, licenciranjem i oštrim zabranama prisustva, Millwall (kao i drugi klubovi) funkcioniše u znatno bezbednijem okviru. “Firma“ više nije centar dešavanja na stadionu. 

Kada se priča o Bushwackersima, priča se pre svega o nasleđu i o tome kako je taj imidž oblikovao engleski fudbal, pravila i bezbednost koju danas uzimamo zdravo za gotovo. Za Milvol inače igra i srpski fudbaler Mihailo Ivanović, bivši napadač Vojvodine i Krila Krajine.

#4. Red Army (Mančester Junajted)

Red Army je navijačka „firma“ Mančester junajteda, nekad jedna od najbrojnijih u Engleskoj. Sedamdesetih se taj naziv koristio i za celo gostujuće navijačko more Junajteda, posebno u sezoni 1974/75. kad je klub bio u Drugoj ligi. 

Tada su Junajtedovi  navijači su tada pravili haos širom zemlje, često brojčano nadjačavajući domaće. To je, uz nekoliko teških incidenata tog doba, ubrzalo uvođenje odvajanja navijača i ograda na stadionima.

Unutar scene postojale su podgrupe: Young Munichs, M58 Firm, Moston Rats, i posebno Inter City Jibbers (ICJ) – ogranak koji je, pored tuča, bio poznat i po kriminogenim „akcijama“ (krađe, šverc, pljačke, bekstva iz zatvora), pa se često opisuje kao „krilo“ Crvene armije. Zbog crne garderobe, jezgro se ponekad zvalo i Men in Black.

Red Army se pojavljivao u dokumentarcima i serijama (npr. „Hooligan“, „The Real Football Factories“, pa i epizode BBC drama; neke od ovih filmova smo uvrstili u najbolje sportske filmove), a bivši pripadnici su o tome pisali knjige. Od kasnih 80-ih njihova aktivnost vidljivo opada, delom zbog strožih pravila, kamera i zabrana prisustva, a delom jer je huliganizam generalno potisnut sa stadiona. 

Danas se „Red Army“ najčešće koristi kao opšti nadimak za navijače Junajteda, a ne nužno za huligansku firmu. Inače, “Crveni đavoli” mogu da se pohvale da je njihov dugogodišnji bivši trener Aleks Ferguson prvi na listi najuspešnijih fudbalskih trenera u istoriji, kao i da je njihov čuveni bivši čuvar mreže Van der Sar na listi TOP 10 najboljih golmana svih vremena.

A kakva je danas situacija sa engleskim huliganima?

Pametni telefoni, zatvorene grupe i šifrovane aplikacije pomerili su huliganizam izvan tribina. Dogovori se sklapaju kratkim i neretko šifrovanim porukama, lokacije se menjaju u poslednjem trenutku, ide se u manjim grupama.

Ukratko, zahvaljujući Hejselu i Hilsborou nastali su all-seater stadioni, kamere, licenciranje i zabrane prisustva. Zato je sada na stadionima širom Engleske mnogo bezbednije i igra se možda i najkvalitetniji fudbal. Dokaz za tu tvrdnju jeste i činjenica da se među najboljim mladim fudbalerima nalaze i igrači Arsenala i Mančester Sitija. A i engleski klubovi su igrali neka od čuvenih finala Lige šampiona koja su zaista bila neverovatna.

Za sam kraj, ako vas zanima i fudbal u Engleskoj, saznajte sve o najvećem sujeverju u istoriji fudbala, koje je u vezi sa bivšim igračem Arsenala. Naravno, ne zaboravite da se podsetite i ko su najbolji strelci u istoriji Premijer lige, kao i velike transfere Premijer lige. A ako pratite sportske kvote, pogledajte dragocene savete za sastavljanje fudbalskog tiketa.