Duško Vujošević biografija - karijera i privatan život

Duško „Dule“ Vujošević jedan je od najznačajnijih košarkaških trenera na ovim prostorima i čovek koji je oblikovao mnoge generacije srpskih košarkaša. Rođen 3. marta 1959. u Titogradu (današnja Podgorica). Veći deo života proveo je u glavnom gradu Srbije, u košarkaškom klubu Partizan. Bio je i bivši predsednik JSD Partizan. Njegovo ime neraskidivo je povezano za ovaj klub.

Dule Vujošević je postao trener u veoma mladim godinama, a već sa 27 preuzeo je prvi tim crno-belih. Njegov put obeležili su trofeji, evropski uspesi, ali i kratke, burne epizode u klubovima širom Evrope. Osim trenerskog rada, poznat je i po direktnim izjavama, čvrstom stavu prema igračima i autoritetu koji je gradio decenijama.

Pored profesionalnog dela karijere, život Duška Vujoševića obeležili su i lične borbe, naročito sa zdravstvenim problemima. Snagu pronalazi u ljubavi prema umetnosti i književnosti. Navijači ga i danas doživljavaju kao simbol jednog vremena i trenera koji je umeo da stvori šampione od klinaca. 

Pre ovog opširnog blog teksta, pogledajte tip dana koji je za vas spremila Balkan Bet online kladionica, kao i sjajne košarkaške kvote i kvote na košarkaše, a tu je i uvek dinamično klađenje uživo na košarku. Za one koji su apsolvirali osnove klađenja, svakako mogu da se okušaju u klađenju na četvrtine u košarci. Podrazumeva se da pravila košarke znate.

Klupska trenerska karijera Duleta Vujoševića

Bogata karijera Duška Vujoševića počela je dok je bio još maloletni tinejdžer. Počeo je kao pomoćni trener pionira. Čoveka koji živi za košarku to je bilo neprocenjivo iskustvo, ali i velika strast koju je toliko držao rasplamsanom da je čak ozbiljno ugrozio i zdravlje.

 

“U svim mlađim kategorijama Jugoslavije i Srbije bio sam prvak”, rekao je Duško Vujošević, što govori koliko je bio dobar za treniranje mladih igrača.

Početak trenerske karijere (1976–1982)

Duško Vujošević je vrlo rano zakoračio u trenerski posao. Već sa 17 godina, davne 1976. godine, dobio je priliku da radi sa mlađim kategorijama KK Partizan. Tokom šest godina predano je vodio pionire i juniore kluba, usavršavajući svoj pristup igri i stičući iskustvo u radu sa mladim talentima.

U tom periodu razvijao je način na koji će kasnije postati prepoznatljiv trener u Evropi: kombinaciju discipline i razumevanja za potrebe mladih igrača. Njegov rad nije prošao nezapaženo, pa je 1982. prešao u OKK Beograd. Preuzeo je juniore i odmah stigao do titule prvaka Jugoslavije u omladinskoj konkurenciji. Bila je to perspektivna generacija u kojoj su igrali Zoran Sretenović, Danko Cvjetićanin i Zoran Jovanović. Paralelno sa tim, uključio se i u rad sa seniorskom ekipom OKK Beograda, što mu je bio prvi ozbiljniji kontakt sa profesionalnom košarkom.

Ovaj period obeležio je i njegov vojni rok, nakon kojeg je na kratko radio u Mladosti iz Zemuna. Upravo tada postalo je jasno da je njegov put čvrsto vezan za trenerski poziv i da se neće zadržati samo na radu sa mlađim selekcijama.

KK Partizan (1985–1989)

Nakon nekoliko godina iskustva u mlađim selekcijama i kraćih angažmana u drugim klubovima, Duško Vujošević se 1985. vratio među “Grobare” kao pomoćnik tadašnjem treneru Vladislavu Lučiću. Međutim, već tokom priprema na Zlatiboru suočio se sa zdravstvenim problemima. 

Oboleo je od hepatitisa i dugo bio van terena, pa je veći deo te sezone radio sa kadetima i juniorima. Seniorski tim tada nije ostvario veći uspeh u prvenstvu, završivši na petom mestu, ali se time otvorio put ka nastupu u Kupu Radivoja Koraća naredne sezone.

Promene u klubu počele su tokom leta 1986. kada je na čelo stručnog štaba došao ambiciozni projekat vođen Draganom Kićanovićem. Klub je angažovao mlade i talentovane košarkaše, pre svih Žarka Paspalja i Vlade Divca, dok je već tu bio i Aleksandar Đorđević, uz iskusnije Gorana Grbovića i Milenka Savovića. Iako su razmatrani iskusniji treneri, klub je odlučio da pruži poverenje Lučiću, dok je Vujošević ostao njegov asistent.

Krajem 1986. Lučić je smenjen, a 27-godišnji Vujošević postavljen za privremenog trenera. Dule je svojom energijom i autoritetom brzo je uspostavio disciplinu i poverenje. Sezona 1986/87 donela je pravi podvig: crno-beli su regularni deo šampionata završili na drugom mestu sa skorom 18–4, odmah iza tada dominantne Cibone, koja je bila neporažena. 

U plej-ofu crno-beli su savladali mladu ekipu Jugoplastike predvođenu Božom Maljkovićem, a u finalu su se sastali sa Crvenom zvezdom. U dramatičnoj seriji crno-beli su slavili 2:0. Prva pobeda stigla je u Hali sportova, a druga u Pioniru, nakon što je Goran Grbović pogodio ključnu trojku 23 sekunde pre kraja i doneo titulu. Vujošević je tako sa samo 28 godina postao prvak Jugoslavije.

Taj trijumf obezbedio mu je stalnu poziciju na klupi Partizana. U sezoni 1987/88 odveo je tim do fajnal-fora Kupa evropskih šampiona u belgijskom Ganu. Crno-beli su zauzeli 3. mesto. To je ogroman uspeh za tadašnju jugoslovensku košarku i signal da klub ulazi u eru ozbiljnih evropskih rezultata. Paralelno s tim, crno-beli su stigli i do finala domaćeg prvenstva, gde je izgubio od sve snažnije Jugoplastike.

Usledila je sezona 1988/89, kada su crno-beli pod njegovim vođstvom osvojili dva značajna trofeja: međunarodni Kup Radivoja Koraća i domaći Kup Jugoslavije. Ovi uspesi dodatno su učvrstili njegov status u evropskoj košarci.

Posebno je značajno što je baš u ovom periodu afirmisao generaciju koja će kasnije obeležiti svetsku košarku. Pod njegovim rukovodstvom stasavali su igrači poput Vlade Divca, Žarka Paspalja, Predraga Danilovića i Aleksandra Đorđevića, ali i budući treneri poput Željka Obradovića. Vujošević je tako postao prepoznat kao trener koji ume da prepozna talenat i da ga razvije do vrhunskog nivoa.

Period od 1985. do 1989. bio je ključan za formiranje Vujoševića kao trenera. Od pomoćnika koji se borio sa bolešću, do mladog stručnjaka koji je osvojio domaću ligu, stigao do fajnal-fora Evrolige i doneo Partizanu međunarodne trofeje. Bio je to temelj na kojem je kasnije izgradio status jednog od najvećih trenera u istoriji srpske i evropske košarke.

Oksimesa, Španija (1989–1990)

Posle velikih uspeha sa crno-belima, u sezoni 1989/90 prvi put otišao u inostranstvo i prihvatio ponudu španskog kluba Oksimesa iz Granade. Bio je to njegov prvi ozbiljan trenerski angažman van Jugoslavije, a sa sobom je poneo i deo „crno-bele“ tradicije – ponovo je sarađivao sa Goranom Grbovićem, koga je ranije vodio u Partizanu, dok je iz Beograda doveo i iskusnog centra Milenka Savovića.

Iako je Oksimesa tada bila klub sa skromnim ambicijama, Vujoševićev dolazak uneo je određeni optimizam. Međutim, sezona nije donela očekivane rezultate. Ekipa nije uspela da se plasira u šampionsku grupu, a kasnije se borila da izbegne ispadanje. Za mladog trenera ovo je bilo dragoceno iskustvo: suočio se sa drugačijim stilom igre i uslovima rada, što mu je pomoglo da dodatno izgradi svoj trenerski profil.

Boravak u Granadi, iako bez trofeja, pokazao je da Vujošević ume da funkcioniše i van domaćih okvira, te da zna kako da vodi tim u drugačijem okruženju. Ovaj period je, retrospektivno, bio važan korak u njegovom profesionalnom razvoju, jer mu je otvorio vrata za buduće međunarodne angažmane.

Povratak u KK Partizan (1990–1991)

Posle samo jedne godine provedene u Španiji, Vujošević se tokom leta 1990. vratio u tabor crno-belih, preuzevši klupu od Borislava Ćorkovića. Klub je u to vreme dobio dodatni kvalitet povratkom Žarka Paspalja, koji se vratio iz NBA lige nakon neuspešne epizode u San Antoniju. Sa obnovljenim timom crno-beli su u novu sezonu ušli sa jasnom ambicijom da se bore za trofeje i prekinu dominaciju splitske Jugoplastike.

Bilo je spekulacija da bi u ekipu mogao doći Duško Ivanović, ali je to Vujošević odbio.

“Ima trenera koji su odlični, koji daju minuta igraču koliko je potrebno da dobiju utakmicu, ne gledaju da li neko ima manje ili više godina. Ja sam praveći selekciju vodio računa da otvaram prostor najperspektivnijim igračima. Desio mi se Duško Ivanović, što možda ne bih ponovio, on je želeo da među crno-bele, ali ja sam imao Danilovića i Nakića i da njima ne bih zatvarao prostor nisam ga doveo”, objasnio je.

Regularni deo prvenstva završili su sa odličnim učinkom 18–4, ali su se ponovo našli iza Splićana, koji su imali skor 19–3, iako su tokom leta ostali bez jednog od svojih ključnih igrača, Dina Rađe, a na klupu doveli novog trenera Željka Pavličevića nakon odlaska Božidara Maljkovića u Barselonu.

U plej-ofu je pokazao kvalitet, savladavši Cibonu u polufinalnoj seriji i obezbedivši novo finale. Ipak, u borbi za titulu ponovo su ostali za korak kratki – Split je slavio sa 2:1 u seriji i još jednom potvrdio status neprikosnovene sile evropske košarke tog vremena.

Iako bez trofeja, ova sezona je bila važna za Vujoševića, jer je pokazao da crno-beli i dalje mogu da budu ravnopravni sa najjačim ekipama u Jugoslaviji i Evropi, dok je on lično učvrstio svoj status mladog, ali već tada veoma cenjenog trenera.

KK Crvena zvezda (1991–1992)

Leta 1991. godine, tada 32-godišnji Duško Vujošević prihvatio je ponudu da preuzme klupu KK Crvena zvezda, večitog rivala kluba u kojem je stekao ime. Bio je to iznenađujući potez, jer je njegov identitet godinama bio vezan za večitog rivala. Zašto je uopšte prešao u tabor ljutog rivala. Sam je svojevremeno otkrio razlog.

“Sa Paspaljem je bio veliki problem. U NBA je moglo da se ide bez obeštećenja. Klub nije imao pravne mogućnosti da spreči njegov odlazak. On je osećao da nema obavezu da plati klubu obeštećenje. Rekao sam mu: Ne priliči tebi da ideš na takav način.

Ali nije hteo da plati. Otišao je tamo i nije se dobro snašao iako je bio najbolje krilo Evrope. Kada se vratio ovde, čekala ga je obaveza prema Partizanu. Da je platio obeštećenje kada je odlazio iz Partizana, onda bi mogao da ide gde god hoće. Ali je morao da ostane u Partizanu.

Kada je video šta je izgubio, počeo je da se ponaša nervozno. Uticao sam da se napravi korekcija njegovog ugovora, što mi je Kićanović zamerio. Savetovan od strane nekih ljudi, Paspalj od sredine prvenstva počinje da se ponaša drugačije. Neće da trenira ozbiljno, destruktivan je, nisam znao šta radim. Čovek za čiji dolazak u Partizan sam i ja bio zaslužan počinje tako da se ponaša.

Klub ne reaguje, čitav taj problem doprinosi sitnjenju mog autoriteta. Igrači zameraju i meni što ne reagujem. Kad sam ga stavio na klupu u finalu sa Jugoplastikom, jedan od igrača je po izlasku sa terena stao ispred mene i pokazao publici broj 14, što se odnosilo na Paspalja i njegovo neigranje.

Kako su se ti problemi otvorili, meni je Kićanović rekao da bi trebalo da ponudim ostavku. Ja sam to i uradio.

Ljut sam otišao iz Partizana 1991. To što je klub posle toga sa Željkom Obradovićem postao šampion Evrope ne može naknadno da opravda njihovo ponašanje prema meni i nepoštovanje određenih dogovora.

Kada sam otišao u Zvezdu, najviše sam hteo da dobijemo Partizan. Iz neke želje za osvetom. Neke uspehe Partizana nisam gledao sa velikim oduševljenjem. Tako je to kad trener ode iz nekog kluba. Sada često u mojim intervjima stavljaju da ja navijam za Zvezdu. Ja to nikada nisam rekao. Samo sam rekao da ja kad nigde ne radim, navijam za crno-bele. A kad negde radim navijam, za klub gde radim. Ali urednicima je uvek atraktivno da nešto izmene. Tog momenta sam zaista navijao za klub u kome radim, a to je bila Zvezda. I želeo sam do dobijem Partizan sa velikom strašću”, otkrio je u jednoj epizodi popularnog serijala "Sport kakav pamtimo".

Pod njegovim vođstvom Zvezda je imala solidnu sezonu i stigla do finala plej-ofa domaćeg prvenstva. Tamo je rival bio niko drugi do Partizan, predvođen mladim novopečenim trenerom  Željkom Obradovićem, nekadašnjim Vujoševićevim igračem i jednom od legendi čačanske košarke. 

Duel je imao dodatnu težinu jer su crno-beli samo dva meseca ranije postali prvaci Evrope, pa je utakmica nosila snažnu simboliku – okršaj trenera i bivšeg učenika.

U finalnoj seriji, kvalitet i samopouzdanje tadašnjeg evropskog šampiona presudili su. “Grobari” su osvojili titulu, dok je Vujoševićeva Zvezda ostala na korak od velikog uspeha. Ipak, ovaj period ostao je značajan deo njegove biografije – dokazao je da može da vodi i večitog rivala, a sama činjenica da je ekipu odveo do završnice bila je pokazatelj njegovog znanja i reputacije.

Iako je trajala samo jednu sezonu, epizoda u Crvenoj zvezdi upisala je Duška Vujoševića u red retkih trenera koji su u karijeri predvodili oba najveća srpska kluba, dodatno naglašavajući kompleksnost i kontrast njegove trenerske priče.

Period u Italiji – Breša, Pistoja i Pezaro (1992–1998)

Posle epizode u Crvenoj zvezdi, Vujošević je 1992. odlučio da prihvati izazov u Italiji, gde je proveo narednih šest sezona, i promenio tri kluba – Brešu, Pistoju i Pesaro. Taj period je za njega bio dragocen jer je po prvi put radio u potpuno drugačijem košarkaškom okruženju i suočavao se sa specifičnostima italijanske lige.

Na leto 1992. stigao je u Brešu, koja se takmičila u Seriji B d’Eccellenza, tadašnjem trećem rangu italijanske košarke. Već u prvoj sezoni ekipa je doživela pad u četvrtu ligu (Serija B2), što je bio veliki udarac za klub. Ipak, ostao je na klupi i pokazao lojalnost koja se ne viđa često, te je u sezoni 1993/94 uspeo je da vrati Brešu u viši rang. Nakon još jedne godine u trećem rangu, odlučio je da potraži novi izazov u ekipi koja se takmičila u najjačoj konkurenciji.

Pravu priliku u Seriji A dobio je kada je 1995. preuzeo Olimpiju Pistoju. Već u prvoj sezoni uspeo je da ekipu dovede do devetog mesta na tabeli, što je bilo dovoljno za plasman u plej-of. Tamo su eliminisali Violu Ređo Kalabriju, ali su u sledećem kolu naišli na branioce titule, Virtus Bolonju, i tu se njihovo putovanje završilo.

Sezona 1996/97 donela je sličan scenario. Pistoja je bila deseta u ligaškom delu, ponovo izborila plej-of, ali je ovog puta ispala već u prvom krugu protiv Varezea. Iako nisu osvajali trofeje, Vujošević je u Pistoji stekao reputaciju trenera sposobanog da od prosečnog tima napravi konkurentnog protivnika za najveće klubove.

Godinu dana kasnije prešao je u Pesaro, nekadašnji veliki klub italijanske košarke, ali u tom trenutku opterećen ozbiljnim finansijskim problemima. Uprkos svom iskustvu i znanju, nije mogao da izbegne ono što je bilo neminovno. Pesaro je završio sezonu 1997/98 ispod crte i ispao iz elitnog ranga.

Nakon italijanske avanture, Vujošević se 1998. vratio u tadašnju SR Jugoslaviju. U sezoni 1998/99 bio je deo stručnog štaba podgoričke Budućnosti kao konsultant Muti Nikoliću, a već od 1999. do 2001. preuzeo je klupu Radničkog Beograd. Time je započeo novu fazu karijere koja će ga ponovo dovesti do najvećih uspeha sa Partizanom.

Budućnost – stručni konsultant (1998–1999)

Posle šest godina provedenih u Italiji, Vujošević se 1998. vratio u Crnu Goru i priključio se stručnom štabu podgoričke Budućnosti. Radio je kao savetnik tadašnjem treneru Muti Nikoliću, pomažući u pripremi utakmica i razvoju tima koji je u to vreme imao velike ambicije u domaćem i regionalnom takmičenju.

Premda nije bio prvi čovek na klupi, uneo je sigurnost i doprineo iskustvu u timu, te iskoristio ovo vreme kao priliku da se ponovo približi jugoslovenskoj košarci nakon sedmogodišnjeg odsustva.

Radnički Beograd (1999–2001)

Nakon saradnje sa Budućnošću, Vujošević je preuzeo Radnički Beograd i u naredne dve sezone bio prvi trener tog tima. Iako Radnički nije imao renome i budžet kao najveći klubovi, pod njegovim vođstvom tim je igrao borbeno i disciplinovano, što je prepoznato na domaćoj sceni. 

Ovaj angažman bio je priprema za ono što je usledilo: veliki povratak u svoj omiljeni crno-beli klub i jedan od najtrofejnijih epoha u istoriji srpske košarke.

Zlatna era u Partizanu (2001–2010)

Povratak na klupu crno-belih 2001. označio je početak najdominantnije ere u istoriji kluba, a osvajači ABA lige sveli su se na maltene samo na beogradske crno-bele. 

U tandemu sa Predragom Danilovićem, koji je preuzeo ulogu predsednika, klub je u narednoj deceniji postao apsolutni vladar domaće i regionalne košarke, a ujedno i klub koji je bio konkurentan na evropskom nivou, iako se oslanjao na skroman budžet i stalno stvaranje novih igrača.

Između 2001. i 2010. crno-beli su osvojili devet uzastopnih titula šampiona Srbije i Crne Gore, kasnije Srbije, četiri nacionalna kupa (2002, 2008, 2009, 2010) i četiri regionalne titule u ABA ligi (2007–2010). Time je Vujošević postao najtrofejniji trener u istoriji kluba i jedan od retkih evropskih stručnjaka koji su uspeli da osvoje toliku seriju uzastopnih titula.

Po povratku nije imao značajnije rezultate u Evroligi, ali je u domaćem prvenstvu uspostavio apsolutnu dominaciju. Tim je u tom periodu predvodila nova generacija talenata, pre svih Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić i Novica Veličković. 

“Čoveku treba da se objasni da mu je talenat poklonjen od više sile i da ima obavezu prema njemu. Talentovan čovek treba da radi više od onoga ko nije talentovan, a ne obrnuto. Ako se to ne iskoristi, to može da ima produženi eho, shvatiš da nisi iskoristio to za šta si talentovan, pa ne iskoristiš život i vreme u životu. Tada kada nekoga prepoznate morate da mu date veću pažnju. Vi morate da mu date prostor, da stavite na klupu nekoga ko vam je koristan. Visina, brzina, a donekle i volja su urođene stvari, a bez talenta i rada nema velikog uspeha”, izjavio je o talentima srpski stručnjak.

Pored njih, važnu ulogu imali su i iskusniji igrači poput Vlada Šćepanovića, Đure Ostojića, Dejana Milojevića i Petra Božića, a među strancima isticali su se Fred Haus i Vonteego Cummings. Ovaj spoj mladosti i iskustva pripremao je teren za velike evropske uspehe koji su usledili.

Sezona 2006/07 bila je prelomna. Klub je, pored još jedne titule u Srbiji, osvojio i prvu titulu u Jadranskoj ligi, savladavši FMP u finalu. To je bio znak da se crno-beli vraćaju u sam vrh regionalne košarke. Godinu docnije, Partizan Igokea (pod tim nazivom klub je nastupao zbog saradnje sa Igokeom) postao je hit Evrolige. Savladan je i tadašnji evropski šampion Panatinaikos, klub gde najveći uticaj ima Dimitris Janakopulos. Ipak, srpski tim je zaustavljen u četvrtfinalu od španske TAU Ceramike.

Usledila je sezona 2008/09 u kojoj je odbranio sve domaće i regionalne titule, a stigao i do četvrtfinala Evrolige, gde ga je eliminisao CSKA Moskva. Te sezone klub je oborio i evropski rekord posete – 5. marta 2009. protiv Panatinaikosa u Beogradskoj areni okupilo se 22.567 gledalaca, što je i danas najveća poseta jednoj klupskoj utakmici u evropskoj košarci. Za tae uspehe nagrađen je laskavim priznanjem za najboljeg trenera Evrolige (2008/09). Tako je postao prvi trener koji je to priznanje dobio iako njegov tim nije bio šampion Evrope.

Sezona 2009/10 upisana je kao jedna od najuspešnijih u istoriji. Uprkos odlasku nosilaca igre iz prethodnih godina (Tripković, Veličković, Tepić, Lasme), tim je uspeo da nadoknadi gubitke dolaskom Aleksa Marića, Bo Mekejleba i Lorensa Robertsa, dok se u klub vratio iskusni Dušan Kecman.

U Evroligi su crno-beli igrali fantastično, a klađenje na Evroligu svakom navijaču bilo je pravo uživanje te sezone. Ako neko do tada nije znao kako funkcioniše Evroliga plej in i plej of sistem takmičenja, tih dana je sve “ukačio”.

Crno-beli su pobedili Efes i Barselonu. U četvrtfinalu su savladali Makabi Tel Aviv i plasirali se na fajnal-for u Parizu. Tamo su pružili herojske partije, izgubivši polufinale od Olimpijakosa i meč za treće mesto protiv CSKA tek nakon produžetaka, oba puta minimalnom razlikom.

Na domaćoj sceni je odbranio šampionsku trostruku krunu – prvenstvo, kup i ABA ligu. Finalni meč regionalnog takmičenja protiv Cibone u Zagrebu ušao je u legendu – kada je domaći tim trojkom Bojana Bogdanovića poveo sekundu pre kraja, činilo se da je sve gotovo. 

Ipak, Dušan Kecman nije mislio tako. Pogodio je šokantan šut sa celog terena za neverovatnu pobedu i doneo crno-belima još jedan trofej u spektakularnom finišu, što je samo potvrdilo činjenicu da je klađenje na ABA ligu uvek zanimljivo. 

Pogotovu ako znate kako da se kladite pametno i poznajete kladioničarske termine.

CSKA Moskva (2010)

Nakon što je sa Partizanom osvojio gotovo sve što je mogao na domaćoj sceni i odveo klub do samog vrha evropske košarke, Duško Vujošević je u junu 2010, pet godina nakon što je iz kluba otišao Duško Ivković (Miško Ražnatović ga doveo u Moskvu) prihvatio ponudu Moskovljana. Potpisao je trogodišnji ugovor, a njegov dolazak u Rusiju posmatran je kao korak unapred u karijeri i izazov da se u elitnim uslovima dokaže na najvišem nivou.

No, premda je CSKA u to vreme imao veliki budžet i neke najplaćenije igrače Evrolige, rezultati u Evroligi bili su ispod očekivanja. Klub je eliminisan već u prvoj fazi takmičenja, što je bio ogroman udarac za tradiciju ekipe koja je do tada redovno igrala završnice evropskih prvenstava.

Zbog takvih rezultata, već posle svega pet meseci Vujošević i CSKA su sporazumno raskinuli saradnju. 

"Kada sam imao šansu da biram, odlučio sam da prihvatim ponudu CSKA. Tada sam mislio da stvaranje novog tima znači više vremena i strpljenja. Na žalost, proces adaptacije i upoznavanja sa timom bio je opterećen drugim problemima. Sezonu smo počeli bez nekoliko povrijeđenih igrača, a onda su se povrijedili i Holden i SiSkauskas, na našu nesreću. Pored toga što nam je odusustvo tih igrača donijelo još problema, morali smo da ih vratimo u formu, i adaptiramo na našu igru. Plus, dodajte i kompleksnost turneje po SAD, naš prvi poraz u Euroligi bio je direktna posledica svega toga", rekao je Vujošević.

Uhvatila ga je i depresija.

“Neko zlonameran može da kaže da sam imao pare u CSKA, pa nisam ništa uradio. To je tačno, tu sam ja mnogo kriv. Trebao sam kad sam dobio taj ugovor da prekinem saradnju sa Crnom Gorom. Toliko sam to leto radio s njima, ostvarili su plasman na Evropsko prvenstvo. Mene je to dovelo do toga da ništa nisam ispratio kada je u pitanju priprema za Rusiju. 

Inače, najteže pripremam utakmicu u smislu da mnogo više spremam treninge. Nakon dva slobodna dana posle reprezentacije otišao sam tamo i praktično doneo dosta površnih i pogrešnih odluka. Moska je čudna, mene uhvatila depresija, ali u suštini kada je CSKA u pitanju to je moja greška”, priznao je Podgoričanin.

Tako srpski stručnjak nije stigao da trenira Miloša Teodosića koji je na kraju te sezone iz Olimpijakosa prešao u CSKA.

Treći mandat u Partizanu (2012–2015)

Nakon kratkog angažmana u inostranstvu i dvogodišnje pauze, Vujošević se 2012. vratio u tabor crno-belih. U trećem mandatu sa klubom je osvojio još jednu titulu prvaka Srbije (2013), ali se istovremeno suočavao sa sve većim problemima. Od finansijskih teškoća do pritisaka van sportskih terena. Iako rezultati više nisu bili na nivou iz prethodne decenije, njegovo prisustvo davalo je timu stabilnost i kontinuitet.

I dalje je kontrolisao igrače, i nije trpeo nedisciplinu i nesportski život. Tako postoji jedna zanimljiva anegdota koju je ispričao Vladimir Lučić, reprezentativac.

“Znaš priču za kafanu "Tri kuma debela" kad sam izveo ekipu? To sam skoro pričao u nekom intervjuu. Mislim da smo se plasirali na Fajnal for Jadranske lige. I kao ajde idemo u kafanu u Zemunu, "Tri kuma debela". Gagić ima tamo neku kombinaciju da budemo samo mi. Nema šanse, Dule će provaliti. Ako je samo ekipa i neko sa strane ko tu treba da bude. I dan posle toga, Dule došao prilično oštro i malo, malo kazne za svaku grešku. I stavi nas na liniju da trčimo kamikaze. I kaže idu sad tri dužine. Jedan, dva, tri kuma debela”, uz osmeh se prisetio tih dana Lučić.

Septembra 2015. došlo je do rastanka sa klubom, čime je okončana jedna od najdužih i najtrofejnijih trenerskih epoha u istoriji srpske košarke. Sam Dule misli da je oteran iz kluba.

“Ja ne pretendujem na to da treba trener da provede celu karijeru u jednom klubu, svestan sam rizika profesije. Ali, ja nisam oteran zbog loših rezultata, ja sam oteran zbog toga što sam do poslednjeg atoma snage branio klub, pa to stvara jednu komplikovanu situaciju... Gledamo neke utakmice sin, supruga i ja. I supruga je isto osvetoljubiva i onda moj sin kaže "pa nećemo valjda za Zvezdu da navijamo?" Vala za Zvezdu nećemo sigurno. Odmah sam bio u nekoj ambivalentnoj situaciji zbog nekih ljudi koji su izdali, ali Partizan je Partizan, nema tu neke dileme za koga se navija. Ali, da dođem da prisustvujem… šta znam… ne osećam da treba da odem. Kad budem osetio da treba da odem, ja ću otići”, rekao je.

Limož, Francuska (2016–2017)

U januaru 2016. Duško Vujošević je preuzeo vođenje francuskog velikana Limož CSP, jednog od najtrofejnijih klubova u istoriji tamošnje košarke. Njegov dolazak dočekan je sa velikim očekivanjima, jer je francuski tim želeo da povrati staru slavu i stabilizuje se nakon nekoliko turbulentnih sezona.

“Kada sam preuzeo Limož, bio je na 11. poziciji na tabeli. Mislim da ova ekipa nije pravljena da bude šampion Francuske, ali nikada se ne zna. Potrebno je vreme ovom timu, ima dosta oscilacija”, rekao je tada Dule.

Tokom sezone u domaćem prvenstvu (LNB Pro A), ekipa nije uspela da napravi iskorak ka vrhu tabele i završila je na desetom mestu. U Kupu Francuske stigli su do osmine finala, ali dalji plasman nije ostvaren. Iako rezultati nisu bili na nivou najvećih ambicija, Vujošević je uspeo da unese disciplinu i čvrstinu u igru Limoža, što su navijači znali da cene.

“Ugovori su ovde veoma sigurni. Limož je lep gradić, miran, ali po pitanju košarke temperamentan. Dolazeći u Francusku računao sam da ima dosta talentovanih igrača. I kod nas su neki talenti iz Francuske dolazili u kod nas. Računao sam da ću zajedno sa klubom takve igrače okupiti i da će to biti osnova rada. Ali nismo to uspeli da uradimo. Praktično je tim stvoren od američkih igrača koji su tu na godinu dana i nekoliko Francuza u srednjim godinama. Za takvu vrstu rada ja nisam idealan trener. Ja nisam za kupovinu tima svake godine”, otkrio je tada Vujošević.

Po završetku sezone 2016/17 saradnja je okončana, a Vujošević se posvetio novim izazovima. Period u Francuskoj ostao je zapamćen kao njegov prvi trenerski angažman u toj zemlji i kao još jedno iskustvo u bogatoj međunarodnoj karijeri.

Kluž, Rumunija (2019–2021)

Osvojio titulu prvaka Rumunije i nacionalni kup 2021. godine, pokazujući da i dalje može da stvara šampione.

“Sa velikom dilemom sam otišao u Kluž, znaju svi na koji način sam se pre toga rastao sa klubom u kojem sam proveo najveći deo karijere. Jer to naravno nije bilo u skladu sa mojim trenerskim rejtingom, ali moja zdravstvena situacija i veliki problemi sa dijabetesom i bubrezima nije mi ostavljala previše prostora za biranje. Nosim odande lepe uspomene, oni su posle uspeha koje smo postigli očigledno osetili da dalje mogu sami i da im ne treba nikakvo tutorstvo i supervizija, pa su mi dali ponudu koju sam morao da odbijem. Suprotno od onih koje se ne mogu odbiti. Prošle godine osvojili smo Kup Rumunije, a prvenstvo nije završeno zbog pandemije. Ove godine osvojena je i titula prvaka, što se smatra najvažnijim. Mnogi ovde pogrešno gledaju na rumunsku klupsku košarku gledajuči je kroz reprezentativnu. A klubovi imaju po šest stranaca i iz godine u godinu napreduju. Klužu, naravno, želim sve najbolje“, rekao je po završetku saradnje Vujošević, kojem se pogoršalo i zdravstveno stanje.

Reprezentativna trenerska karijera Duška Vujoševića

Dule Vujošević je tokom karijere imao četiri reprezentativna trenerska angažmana.

Juniorska reprezentacijaa Jugoslavije (1988–1991)

Prvi veliki uspeh sa nacionalnim timovima Vujošević je postigao 1988. godine, kada je kao selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije predvodio generaciju rođenu 1970. do titule šampiona Evrope na domaćem terenu u Vrbasu i Srbobranu. 

Ekipa je tada imala niz izuzetno talentovanih igrača, među kojima su se posebno isticali Predrag Danilović, Arijan Komazec, Žan Tabak, Rastko Cvetković, Oliver Popović i Dževad Alihodžić. Jugoslavija je dominantno osvojila najsjajnije odličje, bez poraza.

Tri godine kasnije, 1991. godine, Vujošević je vodio omladinsku selekciju na Svetskom prvenstvu do 19 godina u Edmontonu (Kanada). Tim su činili budući velikani evropske i svetske košarke: Dejan Bodiroga, Dragan Tarlać, Željko Rebrača, Veljko Mršić i drugi. 

Nakon grupne faze, Jugoslavija je stigla do polufinala gde je tesno poražena od Sjedinjenih Američkih Država sa 76:74. U utakmici za bronzu ekipa je ponovo izgubila u neizvesnom finišu od Argentine i završila na četvrtom mestu, tik ispod medalje.

Srbija i Crna Gora (2003)

Marta 2003. godine, Vujošević je imenovan za selektora tadašnje reprezentacije Srbije i Crne Gore, koja je u tom trenutku bila aktuelni evropski i svetski šampion nakoš što je Svetislav Pešić napravio vrhunske rezultate. 

Vujoševićev debi bio je na Evropskom prvenstvu u Švedskoj. Situacija nije bila nimalo jednostavna jer je nekoliko ključnih igrača, nekih od najboljih srpskih košarkaša svih vremena, uključujući Dejana Bodirogu i Vladu Divca, odlučilo je da preskoči takmičenje, dok se Saša Obradović oprostio od nacionalnog tima. Falilo je iskustvo koje su donosili i NBA igrači u timu. Uz to, tokom priprema došlo je do incidenta kada je iz ekipe udaljen iskusni centar Dejan Koturović zbog nediscipline, da bi kasnije bio vraćen u sastav.

Na sve to, apetiti nacije koja je bila prvak sveta i Evrope bili su najviši.

Na samom prvenstvu reprezentacija je prošla grupnu fazu, ali je u četvrtfinalu zaustavljena od Litvanije, kasnijeg šampiona. Završila je takmičenje na šestom mestu, što je u javnosti dočekano kao neuspeh s obzirom na prethodne rezultate tima.

Crna Gora (2007–2010)

Vujošević je 2007. preuzeo reprezentaciju Crne Gore, koja je tada tek počinjala samostalni put u međunarodnoj košarci. Pod njegovim vođstvom tim je vrlo brzo stigao do zapaženih rezultata. 

Plasirao se kao prvoplasirani u kvalifikacionoj grupi za Evropsko prvenstvo 2011. godine. Ipak, krajem 2010. godine podneo je ostavku na mesto selektora, želeći da se u potpunosti posveti radu u CSKA Moskvi. Paradoksalno, samo nekoliko dana nakon što je napustio reprezentaciju, CSKA je raskinuo saradnju sa njim.

Bosna i Hercegovina (2017–2018)

Novi reprezentativni izazov došao je 2017. godine, kada je imenovan za selektora Bosne i Hercegovine. Vodio je tim kroz kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, ali reprezentacija nije uspela da se plasira na veliko takmičenje. 

Ipak, tokom njegovog mandata primećeno je da je insistirao na uvođenju mlađih igrača u tim i na dugoročnom stvaranju osnove za buduće uspehe.

Duško Vujošević – Trofeji i priznanja

Takmičenje	Klub/reprezentacija	Godine
Prvenstvo Jugoslavije	Partizan	1987.
Prvenstvo SR Jugoslavije	Partizan	2002, 2003.
Prvenstvo SCG	Partizan	2004, 2005, 2006.
Prvenstvo Srbije	Partizan	2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014.
Kup Jugoslavije	Partizan	1989.
Kup SR Jugoslavije	Partizan	2002.
Kup Radivoja Koraća	Partizan	1989, 2008, 2009, 2010.
ABA liga	Partizan	2007, 2008, 2009, 2010, 2013.
Evroliga	Partizan	3. mesto 1988; 4. mesto 2010.
Prvenstvo Rumunije	Kluž	2021.
Kup Rumunije	Kluž	2021.
EP U18	Jugoslavija	1988.

Čak 26 trofeja uz respektabilno 3. i 4. mesto Evrolige (1988. i 2010.) zaista su za svako poštovanje

Što se tiče Individualnih priznanja, izdvajaju se dva:

1. Trener godine u Evroligi (2009)
2. Nagrada “Aleksandar Gomeljski“ za najboljeg evropskog trenera iste godine

Najveći uspeh u karijeri Vujošević smatra osvajanje prvenstva Jugoslavije 1987. godine.

Stil igre Duška Vujoševića

Srpski stručnjak je svoj trenerski stil zasnivao na timskoj igri i snažnom osloncu na centre. Njegovi timovi gotovo uvek su imali dominantne „petice“ i „četvorke“, koje je umeo da razvije daleko iznad njihovog početnog nivoa. Igrači poput Dejana Milojevića, Nenada Krstića, Đure Ostojića, Aleksa Marića, Nikole Pekovića, Slavka Vraneša ili Žarka Rakočevića često su pod njegovim vođstvom pravili najveće iskorake u karijeri.

Njegova filozofija bila je jednostavna, ali izuzetno efikasna. Ukratko, svaka sezona morala je da ostavi „kostur“ tima, jezgro koje će nositi sledeću godinu. Najbolji pojedinci koji su u tom trenutku imali veliku tržišnu vrednost bili bi prodati, čime se obezbeđivao budžet kluba, dok je na postojeću osnovu uvodio nova pojačanja, savršeno uklopljena u sistem. 

Tako su na svim pozicijama u košarci dovođeni mladi i vrlo perspektivni igrači, koji su dobijali prostor za razvoj i napredak. Poznat je po tome što je umeo da prepozna i domaće i strane igrače koji bi se idealno uklopili u njegovu viziju.

Poseban segment njegove strategije bilo je vraćanje iskusnih košarkaša koji su već oblačili crno-beli dres, poput Dušana Kecmana ili Milenka Tepića. Njihovo prisustvo donosilo je iskustvo i stabilnost mlađim saigračima, čime se dodatno jačala hemija u ekipi.

Važan za razvoj mladih košarkaša, što niko ne spori, umeo je nekad i da pretera. Postojale su situacije kada je ulazio u direktne sukobe sa igračima. Sećamo se hladnog i prodornog pogleda upućenog Milanu Mačvanu, preko javnih kritika Kosti Peroviću i Nikoli Pekoviću, pa sve do čuvenog incidenta kada je uhvatio za gušu Bogdana Bogdanovića. 

Takav pristup, iako ponekad kontroverzan, bio je deo njegove metode jer je želeo da iz svojih igrača izvuče maksimum i da ih oblikuje ne samo kao sportiste, već i kao ličnosti sposobne da izdrže pritisak velikih utakmica. 

Bio je, dakle, strog, ali uvek pravičan. Voleo je da ima kontrolu nad igračima i van terena, jer je želeo da budu disciplinovani i u životu. Grobari ga i dalje veličaju i skandiraju njegovo ime na svakoj utakmici. Na utakmicama je znao neretko da zaradi i tehničku grešku u košarci usled svog temperamenta.

Zanimljivosti i privatni život

U ovom delu kratku pažnju posvetićemo detinjstvu, porodici i citatima Duška Vujoševića.

Detinjstvo i košarkaški počeci

Još u ranom detinjstvu, kada je imao svega pet godina, njegova porodica se preselila u Beograd. Kao i mnogi vršnjaci tog vremena, Duško je zavoleo košarku posle istorijskog uspeha reprezentacije Jugoslavije i osvajanja Svetskog prvenstva 1970, što je u zemlji izazvalo pravi talas popularnosti ovog sporta. 

Počeo je da trenira u pionirskom pogonu Partizana, odlazio je na svaki trening sa velikim žarom i rado učio nove košarkaške veštine. Sam je kasnije priznao da mu šut nikada nije bio jača strana, ali da je uživao u svemu drugom što je košarka donosila.

Kada je po uzrastu prerastao kadetsku selekciju i stigao do juniora, trener mu je otvoreno rekao da ga ne vidi kao deo perspektivnog tima. Takva odluka teško mu je pala, a dok je napuštao teren Partizana na Malom Kalemegdanu u sebi je pomislio: „Vratiću se ja jednog dana“, jer nije mogao da zamisli život bez košarke.

Vujošević je bio učenik 8. beogradske gimnazije (današnja Treća), gde je bio i predsednik saveta učenika. Škola tada nije imala sopstvenu salu za fizičko vaspitanje, ali je postojala želja da se oformi košarkaški tim. Duško je otišao kod svog bivšeg profesora iz osnovne škole „Aleksa Šantić“ (danas „Vladislav Ribnikar“) i zamolio ga da im omogući termine za treninge. Profesor je pristao i dodao: 

„Imam jednu talentovanu generaciju klinaca za košarku, ali bih želeo da ih vodi neko ko se već bavi tim sportom“. 

Na to mu je Duško odgovorio: „Evo, ja ću da ih vodim“.

Ubrzo su osvojili školsko prvenstvo Vračara, a najistaknutijeg igrača iz tog tima, Srđana Dabića, odveo je na probu među crno-bele, iako je ovaj već bio u pionirima Crvene zvezde. U Partizanu su se zahvalili Dabiću, ali su se obratili Vujoševiću sa pitanjem da li bi želeo da radi sa najmlađim selekcijama. 

On je oberučke pristao, i postao pomoćni trener pionira. Tako je, još pre svoje osamnaeste godine, započeo trenerski put koji će ga kasnije odvesti do samog vrha evropske košarke.

Porodica i lični život

Duško Vujošević je oženjen Anom, sa kojom ima sina Luku, takođe košarkaša. Porodica živi u Beogradu, dok slobodno vreme najradije provodi u Herceg Novom, mestu koje mu pruža mir i predah od sportskih obaveza. 

“Supruga mi je fakultetski obrazovana ali ne radi. A Luka radi domaći i trenira džudo zato što ga je Sinan tukao", otkrio je jednom prilikom.

Zanimljiva je surova iskrenost Duška, koji je kao otac objasnio sinu da treba da se mane košarke.

“Ja sam svom sinu, koga volim više od bilo koga, kada je bio sedmi razred rekao da trenira, da bude deo grupe, ali da se ne zaluđuje. To je bilo plakanja, celu noć je plakao. Pošto živim sa psima, sinom i ženom, tada su svi bili ljuti na mene, niko nije pričao sa mnom, ali čovek mora da bude iskren”, priznao je.

Njegova životna filozofija i odnos prema praznicima oblikovani su još u detinjstvu. Otac mu je bio komunista i ateista, dok je majka bila religiozna, pa je dom u kojem je odrastao nosio obeležje tolerantne i otvorene atmosfere. 

“Otac je bio komunista i ateista, a majka je religiozna. Nije se radilo o sukobu, već o finoj tolerantnoj atmosferi. Kad si đak, najviše voliš praznike jer ne ideš u školu. Uvek je bilo toplih reči, toga se uvek najradije sećam. To mi je bio i najlepši poklon”, svojevremeno je kazao poznati srpski trener.

Vujošević se kasnije prisećao da to nikada nije bilo izvor nekih sukoba, nego čak tolerancije. Najviše pamti reči podrške i toplinu porodice, koje su mu, kako kaže, bile najveći poklon u detinjstvu.

Kao đak najviše se radovao praznicima jer tih dana nije bilo škole, ali je uvek naglašavao da su mu najlepši trenuci ostali vezani za porodične razgovore i iskrene reči ohrabrenja. 

Ljubav prema umetnosti

Pored košarke, Duško Vujošević je poznat i kao strastveni kolekcionar slika i veliki ljubitelj književnosti. Njegova ideja da igrač mora biti više od sportiste pretočila se i u praksu. Tako je često na pripremama košarkašima davao knjige da čitaju, uveren da vrhunski sportisti moraju istovremeno razvijati i duh, a ne samo telo.

Još krajem osamdesetih godina uplovio je u svet umetnosti. Prva slika koju je kupio bila je „Balerina“ Bože Prodanovića, a tokom godina kolekcija se širila delima brojnih autora. Najnoviji dragulj u njegovoj zbirci je Milunovićeva „Ranjena čaplja“, slika kojoj pridaje posebno mesto. 

Njegova kolekcija danas broji radove najpoznatijih slikara regiona: Lubarde, Šumanovića, Šejke, Čelebonovića, Milunovića, Dobrovića, Bijelića, Tabakovića, Cuce Sokić, Dade Đurića, Omčikusa, Stanića, Radovića i Gvozdenovića. 

Ipak, i sam priznaje da mu nedostaje delo Miće Popovića iz ciklusa „Gvozden“, koje je, kako kaže, odavno želeo da poseduje.

“Meni je širi spektar interesovanja pomogao da budem kreativniji i bolji, ali ja volim ljude koji su posvećeni potpuno onome čime se bave”, izjavio je svojevremeno.

Vujoševićeva strast prema umetnosti počela je 1980-ih, kada je prisustvovao izložbi Voja Stanića u Galeriji SANU. 

“Te slike su me obuzele, probudile potpuno novu vrstu strasti. Od tada pratim umetnost sa istim žarom kao i košarku“, rekao je jednom prilikom.

Smatra da umetnička dela treba da se posmatraju kao živi organizmi koji vas prate i oblikuju. 

Zanimljivo je da među svim delima nema njegovog portreta, što govori o njegovoj ličnosti i odnosu prema umetnosti: umesto sebe, u kolekciji radije vidi autoportrete priznatih umetnika, poput Petra Omčikusa.

Za Vujoševića kolekcionarstvo nije pitanje prestiža, već iskrene pasije. Njegove priče o susretima sa umetnicima, galeristima i kolegama kolekcionarima često otkrivaju drugu stranu čoveka kog je javnost navikla da vidi isključivo kroz košarku. U njegovom životu umetnost zauzima mesto skoro podjednakog značaja kao i sport.

Posebno zanimljivo je što i među sportistima vidi sve više kolekcionara. Otkrio je da je i bivši kapiten Partizana Radovan Zagorac zaplovio u svet umetničkih zbirki, što za njega predstavlja dokaz da je kultura sastavni deo sportskog identiteta.

Zdravstveni problemi

Dugogodišnja trenerska karijera, neprestani stres i potpuna posvećenost košarci ostavili su ozbiljne posledice na zdravlje Duška Vujoševića. Još pre više od decenije otkriven mu je dijabetes, bolest koja je postepeno narušavala funkcionisanje njegovog organizma. Prvo su stradali kapilari i vene, a kasnije su problemi zahvatili i bubrege.

Vujošević je godinama bio na dijalizi, a 2017. je zbog komplikacija morao da se podvrgne amputaciji prsta na nozi. Iste godine obelodanio je da je bio na ispitivanjima u Istanbulu, gde je trebalo da se proceni da li je kandidat za transplantaciju bubrega, a imao je i manju operaciju na srcu. Rezultati tada nisu dali zeleno svetlo, pa je nastavio da živi uz redovne tretmane i veliku disciplinu, čekajući pravi trenutak.

“Čoveku koji je bolestan je potrebna najveća pomoć, a obično se ljudi okreću od onih koji su bolesni. Neki ne mogu da to podnesu da gledaju, neki nemaju dovoljnu količinu empatije, ali društvo mora da ima svoje rešenja i svoje propise. Jer ja nisam kao osoba neko ko je najbolji da tumači ovaj problem zbog toga što nisam objektivan. Ja imam potrebu za bubregom, da li od živog donora ili čoveka koji je umro. Imam dijabetes, dnevno mi je neophodna doza insulina, ali i doza košarke da bih preživeo. Na kraju sezone biće mi neophodna i transplantacija bubrega! Bolest mi je bila veliki problem ovog leta. Morao sam da budem u bolnici određeno vreme kako bih se pripremio za dijalizu. Na moje iznenađenje, zdravlje mi se pogoršalo tokom prošle sezone. Neuspesi, a posebno činjenica da igrači nisu prihvatili moj način rada, emotivno su me koštali mnogo. Mislim da je sve to i dovelo do dijalize”, rekao je svojevremeno Vujošević.

Posle dve godine borbe na programu u Minsku, gde je bio pod stalnim terapijama, pojavio se odgovarajući donor. U specijalizovanoj klinici za nefrologiju u beloruskoj prestonici obavljena je komplikovana transplantacija bubrega. Operacija je prošla uspešno, a vest o tome potvrdio je i njegov dugogodišnji prijatelj i kolega Bogdan Tanjević, koji je poručio: 

“Naš dragi drugar se oporavlja od složene intervencije… Ide to dobro.“

Iako su zdravstvene teškoće pratile gotovo poslednje dve decenije njegovog života, Vujošević je ostao uporan i istrajan, pokazujući istu snagu karaktera kojom je vodio i svoje timove. Njegova borba sa bolešću postala je svojevrsni nastavak sportske karijere: svakodnevna disciplina, nepokolebljiva volja i uverenje da se i najteži protivnici mogu savladati.

H3: Citati Duška Vujoševića

• „Život je štetan po zdravlje.“

• “Ne disciplinujem igrače da bih ih kažnjavao, već da bih ih naučio”

• "Sport je mesto gde je pravda najdostižnija"

• “Samo mrtve ribe plivaju niz vodu”

• "Ako su ruže procvetaće"

• „Sudije da imaju čojstvo, ne samo junaštvo.“

• „Svako zlo ima svoj kraj.“

• “Putin ima jednu manu - bio je na stadionu Crvene zvezde”

Ovo bi bilo sve na temu biografije Duleta Vujoševića. Nakon opsežnog pregleda karijere i zanimljivosti iz života ovog poznatog srpskog stručnjaka, zabavite se uz Evroliga specijal i vodič za Evroliga Fantasy igru.